radiobalkanfox
Književnost je prvi put nemoćna. Ona svedoči, opisuje, razumeva, tumači, literarizuje Svet kao univerzalni predmet tematizacije, traži simbole, posebne i pojedinačne ilustracije preko kojih će pronaći svoje mesto i kao pojava i kao pojam o sebi. Ako stane na stranu novih pojava, završiće kao marketinška apologija, ako pokuša da odbrani pojmove, biće zatrta veštačkom inteligencijom, kaže u intervjuu za PEČAT književnik Đorđe Sibinović, koji se nedavno oglasio romanom pod nazivom ,,Uzaludno“, koji je bio početna tema, izazov i inspiracija za ovaj razgovor.
„Uzaludnost je“ kako stoji u slovu o Vašem najnovijem romanu ,,jedina poetička i fatumska izvesnost ove porodične sage koja se zaokružuje događajima i sudbinama iz ovog romana“. Otkud uzaludnost u zbiru mnogih drugih mogućih izbora kako naslova, tako i same suštine narativa?
Jedini istinski smisao života je on sam. Vilijam Blejk je rekao: „Život je jedina svetinja“. Međutim, ta, rekao bih, bolna istina o smislu, od tolike blizine i neminovnosti, zahvaljujući složenosti konteksta u kojima se razvija njegova bremenitost ciljevima, zadacima, očekivanjima i nalozima, ljude pretvara u robove, apologete, vernike, razvratnike, bludnike, sledbenike, regrutuje ih u strojeve beskrajno udaljene od suštine: da su rođenjem dobili ono što će celoga života tražiti na stranputicama: da su živi! Takav obrt od ukupne životne fabule i vedre nesaglasnosti sižejnih zapleta stvara opšti utisak uzaludnosti u trenutku spoznaje da je život, dakle, smisao, protekao u arhiviranju pogrešnog, na putu koji nikada nije izabran: od dolaska na svet, do pritisaka i sugestija epoha, kultura, okolnosti i svega ostalog što iluziju slobodnog izbora ponašanja pretvara u spoznaju uzaludnosti. Čovek je jedino živo biće koje uzvišenost postojanja dokazuje uzaludnošću traganja za već pronađenim: zar to nije genijalno, ako genijalnost shvatimo kao lakoću ponavljanja nedostižnog!
Vaši likovi i njihove sudbine su ,,bolno stvarni i stvarnosno uzaludni“. Vaš roman nedvosmisleno svedoči da ,,život piše romane“, budući da nosi dubok pečat, tačnije-neizbrisiv žig života. U kojoj meri se među njegove korice utisnuo sam Vaš život, Vi sami?
Svi naši problemi dolaze iz nesporazuma između prirode stvari i naše predstave o njima. Pojedinačni život ograničen je realnim vremenom prisustva: od rođenja do smrti. Život koji u toj etapi saznajemo, živimo, kojem težimo, ničim nije ograničen, posebno to nije slučaj sa vremenom. Kako god da razumemo dimenziju vremena. Čak ni u sumi ljudskog iskustva koja nam je dostupna preko kulture, tragova, nasleđa i ličnog iskustva. A naše prisustvo u njemu jeste. Neminovno. Dakle, mi od života očekujemo zaokruženu, smislenu celinu koju svedočimo ličnim iskustvom, zaboravljajući da smo privremeni, a da je predmet našeg interesovanja beskonačan. Moj život ni meni nije interesantan. Ne znam kome bi drugom bio. Otuda je pisanje iz ličnog iskustva najsigurnija preporuka za izbegavanje takvog sadržaja. Naravno, izuzimajući dokumentarnu vrednost koju takav sadržaj može imati u odnosu na relevanciju i razlog prikupljanja građe. Iako najveći broj ljudi koji pišu u dvadeset prvom veku imaju fantaziju da je za Svet neizostavno važno da sazna neponovljivu i nezaboravnu priču njihovog života. Dakle, književnost nije terapija iako pisanje to u nekim oblicima može da bude. Svaki individualni gest koji ne zasniva univerzalno značenje ostaje deo ličnog iskustva. Književnost podrazumeva njegovo prevazilaženje, otkrovenje smisla koji je razumljiv izvan ličnih opsesija naratora. Izmišljanje priče jednako je loš plan jer konstrukcije mogu da sagrade konzistentnu narativnu celinu ali nikada ne mogu da zadobiju krajnje poverenje čitaoca. Što je jedini cilj dobre književnosti. Dakle, mene nema u mojim romanima, ili, kako bi bilo mojih romana bez mene?
,,Prepoznatljivi u posrtanju i nespretni u emocijama“, likovi u Vašem romanu ,,Uzaludno“ su, „istinski junaci naše kolektivne sudbine“. Kako ste to prepoznavali, kojim putevima ste dolazili do ove velike istine?
Tako jer se nikada nisam snašao u razvoju sadržaja života u kojima sam jedne te iste ljude, događaje, prostore, značenja, obožavao, prezirao, plašio ih se, oslobađao se uz njih ili naspram njih i ostajao potpuno smušen kako je to moguće? Zato što su sva očekivanja po pravilu izričita, oročena, kruta i nemilosrdna u odnosu na kolebanje ili prost zaključak da stvari nikada nisu konačne, jednodimenzionalne, nepromenljive…Zato što sam odgajan u potpunoj suprotnosti normi, ideala, obuke i naloga koje sam dobijao od porekla, kulture, religije pozitivne zbilje, i izostanka neposredne potvrde svetinjom kojom smo započeli razgovor: životom koji je potpuno suprotan od svega što nas u njemu obavezuje. Zato što je predstavi života koji pod pritiskom živimo važnije da održi i odbrani obavezne formate našeg pojavljivanja nego da dopusti rizike lepote nedostižnosti svega što život sobom nosi kao mogućnosti za čoveka. Zato što čoveku nije dopušteno da voli fudbal nego se od njega bez ostatka očekuje da navija za svoju reprezentaciju.
Porodična saga, ogledalo ,,naših“ dana, roman o ljubavi….Sve navedeno opisuje tek ovlaš Vaš novi roman. Kako Vi vidite tu sagu, ,,čitate“? U kojoj meri je roman ,,Uzaludno“, knjiga o ljubavi a u kojoj živo skenirana stvarnost, gde se pred našim očima, pod našim nogama i u nama rasipa i otiče sve?
Ljudi su zbunjeni izostankom potvrde ispravnosti sopstvenih izbora. I ako potvrda stigne, to bude prekasno za onoga koji je čekao. Ali, upravo to je prilika za književnost. To sabiranje zakasnelih zaokruženja za odlučujući sticaj svih elemenata od kojih se sastoji književnost. U tom čarobnom obrtu sagledavanja mesto nalaze nebrojeni plodovi talenta onih koji sačekaju kraj priče. I ispričaju je od početka.
I u ovom, kao i prethodnim romanima, vešto preplićete fiktivno i stvarno, doživljeno i odsanjano, izmaštano. Možemo li da kažemo da se ovde stvarnost kao dominanta poigrava fiktivnim ili je zapravo obratno?
Ono što se iz stvarnosti ponovilo u narativu, opstaje zahvaljujući veštini pretvaranja oblika, ono izmišljeno, ili kako vi kažete izmaštano, traje i opstaje u jeziku kao legitimnom, novom, ili svom svetu. Dakle, stvarnost se jezikom udvaja a mašta se pričom porađa. Taj svet zove se književnost. I ona, zahvaljujući magiji preobraženja, postoji kao jedan od najuzbudljivijih delova našeg Sveta, ali i kao čaroban, Novi Svet za čoveka.
Pažljivom čitaocu romana ,,Uzaludno“ neće promaći izrazita nostalgična nota. Stiče se utisak da od ,,zaborava“ otimate vreme prošlo. U kojoj meri se žal za vremenima ,,starim“ oglednula na stranicama romana?
Posle Bore Stankovića niko ozbiljan u srpskoj književnosti ne bi se odvažio da reinterpretira „žal za mlados’“. Nostalgiju kao zajednicu vrednosti minulog legitimiše njihov nedostatak u prezentu. Kao književni postupak, ona se kreće po bridovima patetike. Roman Uzaludno zaključuje trilogiju o dvadesetom veku. Pokušao sam da tematizujem tri velika procesa unutar kojih su u tom najosobenijem periodu ljudskog trajanja propadali subjekt, epoha i tradicionalistički shvaćena hrišćanska ljubav. Sasvim sam siguran da sa stanovišta celovitog rezultata nisam uspeo da taj eksperiment učinim dovoljnim za samoodbranu ponuđene poetike, ali sam jednako siguran da sam odužio dug neograničenom poverenju u epohu koja je sopstvenim protivrečnostima konačno srušila ideologije dobra i zla i pokazala da subjekt sažima mogućnosti a da ga one relativizuju do krajnjih granica ispitivanja konkurencije svega što može da mu padne na pamet i za šta ima dovoljno strahova i hrabrosti da učini: od užasa do podvižništva. Svi romani iz trilogije napisani su u prvoj četvrtini sledećeg veka, dakle sa pristojne distance, moje iskustvo realnog učešća još uvek pretežno pripada dvadesetom veku a moje namere da svedočim oslonjene su na nedostižnost istine i obavezu izjašnjavanja. Dozvoljavam da se sve to, takođe, može nazvati nostalgijom.
U koštacu ste, životnom i literarnom, te filozofskom sa pojavama i pojmovnima…Kako se u književnom delu razrešava sukob pojava i pojmova?
Svet propada u borbi pojava i pojmova. Pojava je povezano ponašanje pojedinaca. Pojam je misaono jezički izraz sadržaja i značenja pojava. Dakle, od pravilnosti ponavljanja povezanog ponašanja do njegovog pojmovnog artikulisanja prolazi dug period valorizacije. Pojave nisu slučajni susreti ili incidenti. Pojave su ponovljena ponašanja a pojmovi stabilni tumači značenja. Da bi jedan pojam označio i tumačio jednu pojavu, protok potvrđivanja je dug i zahtevan. Zato moć društvenog rasporeda ponašanja ide preko značenja pojmova koji pojave izvode na scenu kulture i istorije. Danas nove pojave nisu spremne da stanu na kraj pojmovnog reda i da dugotrajnim ponavljanjem potvrde svoje mesto u građevini usvojenih pojmova. Žuri im se na vrh pojmovne građevine ljudskog iskustva radi zaposedanja moćima vladanja Svetom preko reda i bez dugotrajno proveravanog pojmovnog pouzdanja. Zato nove pojave otimaju stare pojmove i uz tu, do sada nepoznatu zloupotrebu otimačke drskosti, uzurpiraju iskustvo i očekivanja. Uništavaju ovaj Svet. Izvode do sada neviđenu egzistencijalnu kontrarevoluciju.
Jedan od najlakše razumljivijih primera je primer pojma države i povezanog ponašanja svih pretendenata u novoj pojavi nasrtaja na njenu suštinu. Naime, u Svetu danas svi brane pojam države! I samodršci i rušitelji. Niko od njih ne brani svoje ponašanje jer je ono neodbranjivo. Ali, svi se zaklinju u opšti interes odbrane pojma države, iako u svom ponašanju ne ostvaruju ni jedan jedini elemenat njegovog sadržaja i značenja. Takav rat do sada u istoriji nismo imali priliku da vidimo. On je prevazišao ideologije, unipolarnost, imperijalizam i sve oblike moći koje je istorija katalogizovala.
Književnost je prvi put nemoćna. Ona svedoči, opisuje, razumeva, tumači, literarizuje Svet kao univerzalni predmet tematizacije, traži simbole, posebne i pojedinačne ilustracije preko kojih će pronaći svoje mesto i kao pojava i kao pojam o sebi. Ako stane na stranu novih pojava, završiće kao marketinška apologija, ako pokuša da odbrani pojmove, biće zatrta veštačkom inteligencijom.
Porodica stoji na pijedestalu Vaših književnih motiva. I dok se gnezdo gradi i razgrađuje, danas i ovde, u životu Vašem i Vaših savremenika ali i kroz vreme, ono daleko decenijama unazad prilježno kroz pisanje ,,pratite“ i tumačite rastakanje, ,,rasturanje“, turbulencije koje porodica preživljava. Konačno, u Vašim delima posmatrate i tumačite i unutrašnje ali i spoljnje faktore razaranja porodice i ataka novog poretka… Šta oštri Vašu ,,optiku“ ?
Svest o tome da je svaka grupa ogledni primer celine a porodica najizrazitiji. Ne samo zbog specifičnih veza koje je izdvajaju od ostalih društvenih grupa, nego pre svega zbog raskošne razrade iskustva na malom prostoru pod velikim osvetljenjem skrivenih i odloženih rizika razaranja. Život postoji izvan zadatog oblika. Rekli smo da je on jedina svetinja. Porodica je izrasla iz racionalizacije dugog trajanja u grupi, nametnula se efikasnim rezultatima, najprostijim modelima homogenizacije i najbržeg ponavljanja motivacije nastavka posle lomova. To je njena osnovna vrlina ali i glavni nedostatak. Koliko je važna spoljašnja podrška koja stabilno varira između stimulacije i zloupotrebe, toliko je rizično unutrašnje opuštanje predanjima i tradicionalizmom, lakog razaranja bremenom nasleđa i spore promene aktuelne postavke funkcionisanja. Porodica nije propala zbog farmerica i koka-kole nego zato što se previše oslonila na staru slavu; zato što je olako odbacila samoočevidne razloge nužnog preobražaja. Ko razume porodicu, razumeo je Svet.
,,Novi svetski poredak“ nije ustremljen samo na porodicu, već i na sve one elementarne i suštinske vrednosti samog života, onih koji se tiču tradicije, vere, identiteta, društva, naroda i pojedinca, na čoveka. Vi ste pravnik a pod velom ljudskih prava ,,prošli“ su i usvajani protivprirodni zakoni, poput legalizovanja istopolnih brakova, u nekim ,,civilizovanim“ zemljama Zapada čak i brakovi sa decom, dok se u nekim nastoji da se ukine i roditeljsko pravo, te da deca budu ,,vlasništvo“ države. Kako se odbraniti i gde je ta poslednja linija odbrane naroda srpskog danas i ovde?
Deo odgovora na ovo pitanje sadržan je u opisu odnosa pojava i pojmova. Nema odbrane. Život nas neće sačekati. Koliko su nam važne vrednosti o kojima govorite, koliko smo spremni da ih živimo, da za njih živimo, da od njih živimo, zavisi koliko će se one zadržati u ukupnom iskustvu. Istorija poznaje takve primere. Promene su konstantne. Prava ne postoje. Postoje epohalne interpretacije. Ideologija. Ono što je juče bilo pravo, danas je nepravo. Tako je uvek bilo. Da je Svet isključivo zavisio od ljudske hirovitosti, do sada bi bezbroj puta nestao. Mi smo histerični. Očekujemo brze odgovore u svoju korist. Svako iz svog ugla razumevanja prava i normalnosti. Mi nećemo dočekati razrešenja ovih dilema i odgovore koje vi sada očekujete od mene. To je osnovna nada u opstanak, to što stvar presudno ne zavisi od poremećenih ljudi, kao što je naš glavni udes to što se posledice njihovog ludila prelamaju preko nas.
Svakodnevica naša, da ne kažem ,,svaka godinica“ ili ,,svako stoleće“ noseći pečat usuda raskršća sveta na kojem smo kao narod ponikli nekako dosledno nosi i donosi na smenu muke, iskušenja, stradanja. Zaboravivši davno simboliku četiri slova ,,s,, sa našeg državnog grba prilježno pri tom hraneći i snažeći naš ,,konfliktni potencijal“ gušimo se, gnevimo i satiremo u neslozi, u podelama, bivajući sve dalje od ma kakvoga dobra i razrešenja muka koje su nas snašle. Kako Vi gledate na sve to?
Naša podela je drastična i dramatična. Ona se pretvorila u manirizam samospoznaje. Koristi se više kao mantra nego kao istina ili obaveza suočavanja. Njeno istorijsko ponavljanje dočekuje se sa neskrivenom radošću kao izgovor za svaku sledeću generaciju koja odustane od promene ponašanja. I naravno, kao bezobalni prostor jalove istrage krivaca i razloga zaostajanja i propadanja, koji po pravilu dolaze preko našeg plota. Zaključno sa Titom i komunistima od kojih se po mišljenju većine korpusa nikada nećemo oporaviti. Potrošio sam šest decenija pokušavajući da razumem kako je to moguće?
Veličina jedne kulture meri se snagom da izdrži tematizaciju svojih slabosti. Jezgro epskog predanja sadrži čitav katalog nepočinstava kojima je suprotstavljeno junaštvo kao odlučujuća čestica kohezije zajednice i temeljna osnova mita iz kojeg izrasta karakterologija. Dakle, nije u pitanju samo postupak oštrog suprotstavljanja dobra i zla, više od toga, samopouzdanje početne pozicije legitimiše borbu kao ravnopravan mehanizam postizanja ciljeva i epska književnost ne poznaje ideologiju. Ne samo zbog toga jer je ideologija izum moderniteta unutar koje epohe je borba za moć i njenu društvenu distribuciju odlučujuće potpomognuta rasporedom pojmova, nego pre svega zbog toga što je početak bio potpuno siguran da svi jednako doprinose konstituisanju celine. Otuda Vukašin Mrnjavčević bez temeljnog preispitivanja motiva kuje zaveru sa tuđom ženom, želi sve ono što mu nedostaje a čega je u vojvode Momčila u obilatom višku, i uspeva da nečasne naume pretvori u stvarnosni rezultat, nudeći sebe kao negativan primer i praveći od Momčila mitološkog junaka, opstaje kao realna dominanta. Naša kultura danas, bez obzira iz koje redakcije dolazi, ne dozvolja takve fabule: ona uporno forsira podelu u kojoj je uloga krivca i odlučujućeg razloga propasti uvek i po pravilu namenjena pripadniku suprotstavljenog tabora. Istine radi, treba pomenuti i da je u epskom ciklusu previše loših uloga bilo namenjeno Mrnjavčevićima. Dočim, danas se umesto epske pesme peva omiljeni refren, nije Mile, komšije su krive, a svi su se izređali.
Dakle, prvi put odustajem od pokušaja razumevanja podele kao egzistencijalne greške i pokušavam da je razumem kroz esencijalnu predispoziciju nužnog rasporeda svega ljudskog kao odlučujućeg razloga vitalizma opstajanja umesto jednodimenzionalnog utilitarizma kameleonstva i nedostatka potencijala za sve uloge zarad koristi koju donosi uranilovka ponuđena kao sloga. Možda smo i dalje živi i postojimo upravo zbog toga što smo podeljeni? Neka to možda bude jedno, možda za naš spas!
Vašim najnovijim romanom otvorili ste pitanje i neke ,,sveuzaludnosti“, opšteg uzaluđa, zapravo pitanje smisla. Da li nas, kao što poručuju rečenice na samom kraju Vaše knjige zapravo ,,samo ljubav može spasiti“ pošasti svekolikih pa i – uzaludnosti?
Ljubav još nije počela. Na sceni je ideologija posedovanja koja bezobalnim pojavnostima hrani ljudsku glad i znatiželju za senzacijama. Da bi mogao da voli, čovek mora da poseduje. To mu je omogućeno uz aklamacijsku podršku isključenja trećih lica iz svih oblika kontrole odnosa koja mu je do sada bila važnija od ljubavi. Kada pokvari tu igračku, čovek će se naći pred vratima carstva ljubavi. Mi ćemo se tada, tamo gore, raspravljati ko je bio kriv, u čemu smo i zašto grešili?
Dodaj komentar