Jovana Grgurević o emisiji “Ni pet ni šest” i važnoj nagradi

Autorka emisije “Ni pet ni šest”, koja se emituje svakog radnog dana na Kurir televiziji, Jovana Grgurević nagrađena je nedavno za izuzetan doprinos u borbi žena, žrtava rata u Republici Srpskoj. Odluka da ovo priznanje pripadne baš njoj doneta je na redovnoj izbornoj sednici Skupštine udruženja žena žrtava rata. One se bore za istinu o stradanju kroz koje su prošle u odbrambeno-otadžbinskom ratu. O samom priznanju, ali i mukama kroz koje su ove žene prošle i novoj sezoni emisije, Jovana Grgurević govori za TV Ekran.

– Plaketa Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske je potvrda poverenja i prijateljstva. Žene žrtve rata Hrvatske i Majke Srebrenice su dobro organizovane i uvažavaju velike privilegije u svojim državama. Naše žene žrtve su zanemarene i ako sam išta pomogla u ostvarivanju njihovih prava, lakše mi je da sebi odgovorim na lično i duboko pitanje zašto se uopšte bavim ovim poslom.

– Sve se promenilo i to tako treba da bude. Biće još promena, samo ne moram više da se prilagođavam, sve je veći prostor u kom dominira opcija da ne radim na televiziji ili bar ne ispred kamere. Nekad se nametao program, a gledaoci su birali da li im se dopada. Danas je obrnuto, ispita se šta žele da gledaju pa im se to kreira. Taj mač ima dve oštrice, videćemo kuda ide.

– Ključno je da se manete ideje kvaliteta. Izgled kadra, formirani koncepti, uzdržanost u stavu, pa čak i dikcija su postali deo “nameštaljke”. Voditelj mora da bude ličan u svemu, ako nije ličan, postaje bezličan, a to nikoga ne zanima.

– Nije lako, ali to mi i nije cilj. Onog momenta kad potonem u more sličnih ili istih, vreme je za drugi posao.

– Sve se troši i dosadi, tako će biti i sa emisijom i sa mnom. Neminovnost koja ne prija ničijoj sujeti, ali je prirodan proces i baš nema smisla po svaku cenu voditi bitku koja je unapred izgubljena. Treba na vreme prepoznati trenutak u kom treba da se povučeš.

– Bilo ih je više. Prva epizoda je dala prostor ženi kojoj su iz Centra za socijalno oduzeli decu, prvi smo celu emisiju pozivali na bojkot trgovinskih lanaca, žene žrtve rata su pričale o logorima, polomljenim vilicama, silovanju pred njihovom decom… kao da trideset godina niko nije hteo da ih čuje, majke poginulih boraca s Košara su se okupile i tiho pričale o svojim sinovima, kakvi su drugovi bili, čime bi se bavili, koliko bi danas imali godina. Moja uloga je tu mizerna, ekipa im otvori studio, upale svetlo i kamere, a ja samo sedim i slušam. Ogorčena sam kad ode odjavna špica i stidim se koliko smo im dužni. Te emisije su opomena i lekcija, a te žene su nam bistro ogledalo: koliko smo posrnuli u pogrešne teme, kako su nam prioriteti neljudski, isprazni, promašeni, koliko smo u zabludi da se takve stvari dešavaju nekome davno, negde daleko. One su među nama u autobusima, stoje u istim redovima, izgledaju kao mi i imaju istu svakodnevicu, ali nisu iste. Bolje su, jače su, njihov život zna za smisao, a njihova tuga je naša obaveza – one su prva ruka paklenog dela ne istorije, već sadašnjice, mi smo druga ruka i imamo obavezu da obezbedimo treću ruku, četvrtu, kroz generacije, da se nikad ne zaboravi. U suprotnom, njihovo zatvoreništvo u BiH i Hrvatskoj, životi majki sinova s Košara će biti i naš greh. Velika je sramota baviti se pravom žena kroz “plaćanje kućnih poslova” ili jezičke izmene ženskog roda itd., a niste kao “feministkinje”, kao žene i kao ljudi otišle kod ovih žena, uhvatile se za glavu i za srce i ostvarile njihova prava.

– Ovo je pitanje za knjigu, a ne odgovor. Ako vam žena žrtva rata kaže da je lakše kad prvo biju pa siluju, vi nemate više pitanja, a emisija teče. Posle takvog odgovora treba postaviti sledeće pitanje, a tu nema više šta da se pita, sve ti je jasno.

– To su dnevne dileme i tiču se unutrašnje politike. Prostor u kom su ljudi koji nisu izabrali nijednu od dve ponuđene strane je mnogo veći nego što nama deluje iz medija. Baš taj prostor je bistar i pred velikim izazovom. Volim da se temom emisije obratim baš njima, a to jeste novinarski izazov jer ih ne zanimaju šarene forme, već samo suština.

– Plan je bio i ostao “kuda voda nosi”.