Ko je bio Đorđe Karađorđević: Karađorđev praunuk bez krune

Prema principu primogeniture, koji podrazimeva tradiciju nasleđivanja u kojoj prvorođeni sin ima prednost, a koji se često koristi u monarhijama, posle smrti kralja Petra I Karađorđevića na presto je trebalo da sedne njegov sin, princ Đorđe. Međutim, novi kralj je, kao što je poznato, postao Aleksandar Karađorđević, mlađi sin kralja Petra i Zorke Karađorđević.

Kum na krštenju malog Đorđa naredne 1888. godine bio je ruski imperator Aleksandar III Romanov, a kuma imperatorova sestra Marija Aleksandrovna. Pošto kumovi nisu mogli lično da prisustvuju krštenju, imenovali su svoje zamenike. Krštenje je obavljeno u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Radovićima. Mlađi brat Aleksandar, budući kralj, se rodio malo više od godinu dana posle Đorđa, 4. decembra 1888. godine.

Zorka je preminula na porođaju 16. marta 1890. u 26. godini, rađajući najmlađeg sina Andreja. Posle Zorkine smrti i Andrej je ubrzo preminuo. Đorđe je 15. aprila 1893. godine dobio brata od strica Pavla, sina Arsena Karađorđevića i Aurore Demidov. Petar se sa decom seli u Ženevu 1894. godine, a naredne 1895. Arsen se razvodi od supruge i ostavlja svog sina Pavla kod njih.

Posle smrti majke, trogodišnji Đorđe je rastao uz plaćene vaspitače, a već kao dečak je navodno pokazivao tešku narav i bio prilično neobuzdan.

Đorđe, Aleksandar i Pavle su zajedno pohađali školu u Ženevi. Kasnije se Đorđe i Aleksandar sele u Rusiju, gde su se školovali i služili u vojsci, što je prekinuo Majski prevrat 1903. godine, kada su u Srbiji ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga. Desetogodišnji Pavle se zadesio u sobi u trenutku dolaska glasnika koji je javio Petru za ubistva, pa ga sećanje na to nije napustilo do kraja života.

Nakon Majskog prevrata, Petar se sa porodicom vraća u Srbiju i biva proglašen za novog kralja. Đorđe je smatran prestolonaslednikom, pa je dočekan sa posebnom pažnjom. Otac Petar mu je predstavio članove aktuelne vlade, da bi ga onda šef vlade Jovan Avakumović pozdravio jednim dužim govorom. Đorđe mu je na govor odgovorio:

„Gospodine predsedniče

Od srca blagodarim na pozdravu.

Još u danima Moga detinjstva, kada sam otpočeo govoriti našim dragim srpskim jezikom, Otac Mi je kazivao, da daleko od Nas ima jedna zemlja, koja mi je Otadžbina, koju trebam da volim.

U mojoj duši vazda su živeli snovi o Srbiji, o njenim lepotama, gorama i dubravama. Žudeo sam da vidim otadžbinu.
Danas mi je ispunjena Moja najdraža želja; došao sam u Otadžbinu.

Ja donosim Otadžbini i narodu srpskom čistu mlađanu dušu i vrelo srce, da ljubim Otadžbinu.

Od srpskog naroda očekujem, da Me primi kao sina majke Srbije, kao prvog i najvernijeg podanika Njegovog Veličanstva Kralja, kao praunuka Karađorđeva.

Zadahnut srpskim duhom i othranjen srpskim mlekom, radosno uzvikujem: Da živi Moj Otac, Kralj Petar; da živi Srpski narod.”

Vaspitavanje svog sina kralj Petar je poverio francuskom majoru Levaseru, a obrazovanje čuvenom matematičaru i profesoru Mihailu Petroviću, poznat kao Mika Alas. Princ Đorđe nije bio marljiv đak. Sa Mikom Alasom češće je išao na Dunav nego što je učio, a sa mladim oficirima-zaverenicima, koji su ubili kralja Aleksandra i njegovog oca Petra doveli na presto, išao je na jahanje u Košutnjak i uveče u prestoničke kafane, navodi picac Momčilo Petrović.

Đorđe je imao tešku narav, a prema izvorima i psihičke probleme, a toga je i sam bio svestan pa je navodno izjavio da nije ni „za princa, a kamoli za prestolonaslednika.” U pismu francuskom ambasadoru u Beogardu, Levaser za svog štićenika kaže: „On je jedan đačić, prijatelj najistaknutijih kraljeubica, prilično inteligentan, ali još neoformljenog karaktera i bez ikakvog moralnog vaspitanja.“

Kada je imao 19 godina, Đorđše se posvađao oko učenja sa Levaserom, pa mu je opalio šamar i otišao na jahanje. Uvređeni Francuz smesta je podneo ostavku kralju Petru, koji je naredio da se princ smesta uhapsi, uz kaznu dvonedeljnog zatočeništva u vojnom zatvoru na hlebu i vodi.

Godine 1908. Austrougarska monarhija je protivpravno izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, koju je 30 godina ranije okupirala. Aneksija je izazvala velike proteste srpskog naroda širom Srbije i Bosne i Hercegovine. U Beogradu je održan veliki protestni miting, a Đorđe se obratio okupljenima sledećim rečima:

„Draga braćo! Osećam se srećan što mi ukazujete priliku da se jednodušnosti milog naroda i ja pridružim. Ja vas uveravam da se osećam ponosit da budem vojnik i dobrovoljački vođa jednog naroda koji se rešio da izgine za svoju čast i svoje interese. Za ime naroda i čast njegovu, za sveto ime Srbinovo i ja ću poći sa vama i proliću krv svoju srećan što sam sin Srpskog naroda, tog najmirisnijeg cveća u vrtu slovenskom. Neka živi svaki onaj, koji je gotov da mre, neka mre ko hoće da živi! Živeo srpski narod!“

Ubrzo je održan drugi veliki protestni miting, kada su demonstranti došli do dvora prestolonaslednika, odakle je on ponovo sa prozora održao govor: 

Osećaji vašega oduševljenja daju mi dokaza za vašu sposobnost da silom branite svoja prava, ako se na drugi način ne mogu odbraniti. Bol koji nam je učinjen snosimo zajednički. U našim srcima otvorena je rana i mi je moramo izlečiti da bi mogli živeti. Budite spremni da i mi jednoga dana, sakupljeni pod zastavom Njegovog Veličanstva Kralja Petra I, dokažemo da:

Živi mrtvac Srbin ne mož’ biti
S tiranima mora se boriti
Zvezda Srpstvu moraće da sine
Il’ nek’ narod junački pogine!

Na kraju mitinga, demonstranti su zapalili austrougarsku zastavu, a prema nekim navodima, sam princ Đorđe je zapalio crno-žutu zastavu severnog suseda. 

Officiri koji su izveli Majski prevrat i ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu imali su i dalje veliku moć u Srbiji posle dolaska kralja Petra na vlast. Međutim, zaverenici nisu bili zadovoljni ni Karađorđevićima, posebno prestolonaslednikom Đorđem. Umesto da im, kako su očekivali, pokaže zahvalnost, on je oficirima-zaverenicima drsko poručio „da ih se ne boji, i da će im, samo ako se usude da ga i ‘darnu‘, vlastitim rukama slomiti vratove“.

Prema dnevniku jednog od istaknutih oficira-zaverenika Velimira Vemića, 5. jula 1907. godine on i njegove kolege Dragutin Dimitrijević Apis, Vladimir Tucović, Antonije Antić, Stojan Popović i Milić Simeunović predložili su da se Đorđe otruje, navodi Momčilo Petrović.

Početkom 1909. za zaverenički plan pridobijeni su i dvorski lekar, pa čak i predsednik vlade i prema navodima i mlađi Đorđev brat Aleksandar. 

Jedan od oficira, Aca Blagojević, ostavio je za sobom dnevničke beleške iz tog perioda koje se danas čuvaju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Zaverenici su se, kaže on, bojali da se Aleksandar, kad dođe na presto, ne okrene protiv njih. Zato je Petar Živković, kao najprepredeniji, dobio nalog da od Aleksandra izmami pismo koje bi dokazivalo da zna za plan o trovanju princa Đorđa.

U knjizi „Crna ruka“, istoričar Vasa Kazimirović piše: „Živkoviću je uspelo da dobije to pismo. Pokazao ga je zaverenicima i predložio Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga ipak da. Ali Živković se sad izgovorio da je pismo uništio…“ Tim pismom Živković je ucenjivao Aleksandra sve do smrti.

Zaverenici, međutim, nisu bilo dovoljno oprezni. Đorđe Karađorđević u memoarima „Istina o mom životu“ piše da je znao šta mu se sprema: „Otac je ovih dana dobio dostavu da je nekolicina mlađih oficira, zajedno s Apisom, na nekom tajnom skupu govorila da ugodnom prilikom izvrše atentat i reše pitanje u korist Aleksandra.“

Januara 1907. odjeknula je bomba u kući Đorđa Karađorđevića u Krunskoj ulici. Đorđe se zadesio u drugom delu kuće i ostao nepovređen. Nikad nije objašnjeno šta se zapravo dogodilo, a prinčeva prostorija bila je potpuno srušena.

Princ Đorđe je 27. marta 1909. godine ponudio abdikaciju, a tome je prethodio ogroman skandal. 

Krajem februara 1909. godine u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu javio se Stevan Kolaković, prinčev sluga, i požalio na jake bolove u stomaku. Operisan je, ali četiri dana kasnije je preminuo. Obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila kao posledica perforacije tankog creva. Odmah po prijemu Kolakovića u bolnicu u javnost je iz vladinih izvora plasirana vest da je Kolaković pao na stepeništu i tom prilikom se jako udario.

Ali, uporedo sa ovom zvaničnom verzijom, isplivala je i nezvanična – bahati Đorđe Karađorđević šutnuo je svog slugu i naneo mu povrede od kojih je umro. Za nekoliko dana i opozicione novine počele su neuvijeno da pišu o tome, nazivajući prestolonaslednika ubicom.

Princ Đorđe je deset dana posle smrti Kolakovića uputio pismo predsedniku Vlade Stojanu Novakoviću:

„Uzbuđen skroz nepravednim i nepravičnim insinuacijama, koje je jedna nesrećna slučajnost izazvala u izvesnim krugovima našega javnog mnjenja, čast mi je, u odbranu kako moje dosad ničim okaljane časti, tako i moje potpuno čiste i mirne duše, učiniti vam ovu izjavu: Najdublje proniknut rodoljubivim dužnostima, koje mi moja savest u ovome trenutku nalaže u interesu Otadžbine, ja se odričem svih prava i prerogativa koji mi po Ustavu pripadaju. Ova moja odluka je nepokolebljiva.“

Narednog dana oglasio se zvaničnom proklamacijom i kralj Petar, kojom je objavio da prihvata Đorđevu odluku i za prestolonaslednika proglasio mlađeg sina Aleksandra.

Ostalo je sačuvano i pismo koje je nesrećni prinčev sluga iz bolnice posredstvom poznanika-bolničara uputio porodici:

„Draga ženo, pre neki dan tukao me je grozno prestolonaslednik Đorđe s nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. Ja sam odmah dobio jake bolove i doveli su me u bolnicu, i baš sinoć 2. marta dođu u bolnicu upravnik varoši Beograda Alimpić, načelnik Saniteta i zastupnik upravnika Dvora g. Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt: kako me nije niko ubio, nego da sam pao s basamaka i da sam se tako ubio; ženo, zato ti javljam da nisam pao, nego me ubi prestolonaslednik Đorđe u trbuh nogama. U slučaju moje smrti: traži izdržavanje iz Dvora i čuvaj dobro decu.“

Međutim, još dugo je opstala teorija po kojoj je čitava afera s Kolakovićevom smrću montirana da bi se Đorđe uklonio s vlasti. Navodno je princ izazvao bes Austrougarske oštrim protivljenjem aneksiji Bosne i Hercegovine godinu dana ranije. Politika je tada pisala:

„… Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo rat Austriji.”

Đorđe se navodno vrlo brzo pokajao zbog odricanja od krune. Uz podršku prijatelja je u javnosti pokrenuo kampanju da se preispita ustavnost njegove abdikacije. Prekinuo je sve odnose s bratom, a prestao je i da odlazi kod oca u dvor. 

Princ je finansirao izdavanje novina „Reforma“ koje su se bavile poništavanjem njegovog odricanja od prava na krunu. Nije štedeo ni vladu, koju je nazivao „gujom“ kojoj treba stati nogom za vrat, a ministre „potuljenim veleizdajnicima i zlonamernicima“.

Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, kada je teško ranjen u Bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine. Ađutant mu je bio profesor Mika Alas. Kad se oporavio od rana, po nalogu Aleksandra, koji je od oca preuzeo vrhovnu komandu, otputovao je u Pariz i tamo ostao do kraja rata.

Posle smrti kralja Petra 1921. godine, vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Princ Petar je u Parizu svakodnevno dolazio u srpsko poslanstvo u Parizu i pretio osoblju, a kad je pretukao jednog sekretara, kralj Aleksandar je naredio da ga pregledaju psihijatri, s obzirom na to da je ispoljavao znake duševne nestabilnosti. Naše diplomatsko predstavništvo je 1922. javljalo ministru inostranih poslova u Beograd:

„Već ima dva meseca kako Nj. v. kraljević Đorđe s vremena na vreme pada u jaču duševnu razdraženost i u tom stanju vrši akte i govori stvari koje nisu normalne. Kad ga to uhvati, onda je njegovo ponašanje neizdržljivo, a često i opasno. U poslednje vreme njegova razdraženost je sve veća i češća. Odavno već kraljević dolazi svaki dan u poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se s poslugom, svađa se s činovnicima i preti. Hoteći izbeći skandal po svaku cenu, naredio sam činovnicima i posluzi da se sklone kad on naiđe…“

Ispade je pravio i u hotelu, a naše diplomate beleže: „Jednoj gospođi je u hodniku pokazao svoj ud, a direktoru hotela je pretio da je već ubio jednog svog sobara. Iako ni sa kim ne govori u poslanstvu, ipak dolazi svako jutro… On sa sobom nosi napunjen revolver, koji često vadi, i jednu veliku štapinu.“

Kad je Đorđe pretukao sekretara srpskog poslanstva, odlučeno je da ga pregledaju psihijatri. Prvi specijalista postavio je dijagnozu: ekscentričnost, ukočenost pogleda, agresivnost, sebičnost, uobraženost, bezgranična hipertrofija njegovog „ja“ iz koje proizlazi i manija gonjenja, piše Momčilo Petrović.

Đorđe se vratio u Srbiju, a kralj Aleksandar i predsednik vlade Nikola Pašić za mesto stalnog boravka određuju mu Niš. Njihovi motivi su jaki: u Beogradu, oko princa se okuplja opozicija. U Nišu je za njega kupljena i nameštena kuća, a jedan viši oficir dodeljen mu je za ađutanta. Uporedo s tim, Đorđe je prisiljen – obećanjima da će mu biti povećana suma novca za izdržavanje – da podnese ostavku na čin potpukovnika, a pešadijskom puku „Kraljević Đorđe“ promenjeno je ime u Suvoborski.

U jesen 1922. na sednici Krunskog saveta pročitano je pismo kraljevića Đorđa upućeno kralju:

„Sandro, žalim dosadašnje moje postupke, kojima sam, iznošenjem neistina, nanosio neopravdane uvrede tebi kao šefu dinastije i države, čime sam se ogrešio o odredbe statuta koji sam potpisao. Stoga te molim da sve ovo što je do sada bilo predaš zaboravu i da budeš uveren da ću ja ubuduće ispunjavati sve dužnosti koje sam primio na sebe potpisavši statut, kao i svi ostali članovi doma, Đorđe.“

Pismo je bilo napisano na francuskom i dostavljeno poslanicima stranih država, a u prevodu je objavljeno u domaćoj štampi. Ali Đorđe opet putuje u Pariz i odatle saopštava da je pokajničko pismo bratu napisao drogiran.

U proleće 1924. godine Đorđe je u nekoliko hiljada primeraka štampao knjigu svojih razmišljanja „Moji zapisi“ i ilegalno je rasturao u Beogradu. Bio je ubeđen da ga ljudi kralja Aleksandra prate i da mu rade o glavi. Menjao je kafane u kojima ruča da ga ne bi otrovali, a pio je samo vodu koju je automobilom lično donosio sa Avale. Ova knjiga sadržala je teške optužbe na račun kralja i Vlade i imala presudan uticaj na konačni razlaz Aleksandra i Đorđa.

S obzirom na Đorđevo ponašanje i njegovo opšte stanje, odlučeno je da se zatvori i bude pod stalnim nadzorom psihijatra. Odluka o upućivanju u mesto lečenja mu je saopštena 2. maja 1925, kada je upućen na dvorsko imanje Belje u Baranji, gde je bio pod stalnim nadzorom psihijatara.

Prvi izveštaj šefa lekarskog tima Dušana Stojimirovića, tada upravnika bolnice za duševne bolesti u Beogradu i dvorskog lekara, sadržao je konstataciju da princ ima maniju gonjenja, ali da je bezopasan i da bi zatvaranje bilo štetno po njega.

Deset dana kasnije, međutim, na izričit zahtev iz Dvora, dr Stojimirović je potpisao mišljenje da je Đorđe „vrlo opasan po okolinu“ i preporučio „potpunu izolacija od sveta radi čuvanja i lečenja“.

Upravnik Toponice u vreme Đorđevog zatočenja, dr Uroš Jeknić, posle rata je pričao: „Ma kakvi, nije bio lud i to su svi znali i onda kad su ga uputili u Toponicu. To je, naprosto, bila jedna ‘politička dijagnoza‘. Smetao je kralju Aleksandru i dvoru i hteli su da ga se otresu… Mi, lekari, koji smo kasnije, sticajem okolnosti, bili u prinčevoj blizini znali smo pravo stanje stvari.“

U psihijatrijskoj ustanovi u Toponici kod Niša adaptirana je jedna zgrada za novog pacijenta, i u nju je početkom 1927. useljen princ, pošto je celu prethodnu godinu proveo u izolaciji u Belju. Tu je ostao narednih četrnaest godina, do napada Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila 1941.

U trenutku posete kralja Aleksandra Francuskoj, Đorđe je bio oko devet godina na lečenju. U svojim memoarima je opisao trenutak kada je saznao za atentat u Marseju:

„Dva tri dana nisam slušao radio. Čitao sam neku medicinsku knjigu koju sam dobio iz Pariza i čitao sam je baš u trenutku kada je iznenada ušao u moju sobu dežurni oficir. Začuđeno sam podigao oči, jer se to nikada ranije nije desilo. – ‘Visočanstvo’ – rekao je uzbuđeno – ‘dogodila se strašna tragedija. Kralj Aleksandar, vaš brat, poginuo je pre nekoliko časova u Marseju.’ U prvom trenutku nisam shvatio šta je to rekao dežurni oficir i trebalo je da prođe još nekoliko trenutaka, dok sam razabrao šta se desilo. Ostavljam čitaocu da sam pretpostavi šta sam mogao da osećam u trenutku kada sam saznao za Aleksandrovu smrt…

Aleksandar je bio moj brat i sve uspomene iz detinjstva bile su vezane za njega. Imali smo zajedničku mladost, dobre i teške dane delili smo bratski. Ali, Aleksandar je umeo da zaboravi da mi je brat… Umeo je da zaboravi da me godinama drži izolovanog… a te strašne godine ja nisam mogao da zaboravim… Prva promena koja mi je pala u oči odmah posle kraljeve smrti – bila je iznenadna ljubaznost kojom su počeli da me okružuju moji tamničari. Umesto mrgodnih i zlovoljnih, sada sam video samo odana lica, doduše tužna – kralj je bio mrtav, a osim malog prestolonaslednika, koji je imao samo 11 godina, ja sam bio najbliži prestolu. Vrata tamnice mogla bi još danas da se otvore i da nastupi era mog uticaja. Trećeg dana ujutru saznao sam istinu. Strašnu, neprihvatljivu istinu… Tamničarska vrata se nikada više neće otvoriti preda mnom… Nikada, nikada.“

Pogledajte u galeriji kako je izgledao atentat na kralja Aleksandra u Marseju:

Na presto je kao regent seo njegov brat od strica, knez Pavle Karađoršević. Po Đorđevim rečima, Pavle ga „nikada nije voleo“. Princ nije bio prisutan na Aleksandrovoj državnoj sahrani. Nije naveden razlog, ali verovatno mu nije bilo dozvoljeno da napusti Gornju Toponicu tokom lečenja.

Odmah posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. u Toponicu je stiglo naređenje da se princ autom preveze u Pljevlju, gde je trebalo da se priključi svom bratancu, mladom kralju Petru II i njegovoj pratnji. Sa pratnjom je krenuo iz Niša, ali su zakasnili – u Crnoj Gori su umesto kralja zatekli Nemce, koji su ga prevezli u Beograd i pustili da živi kao slobodan čovek.

– U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života – pisao je Đorđe u svojim memoarima. 

Krajem leta 1941. godine lični Hitlerov izaslanik preneo mu je ponudu da prihvati krunu kralja Srbije, ali je Đorđe odbio to i svaku drugu saradnju sa okupatorima. Kada je oslobođen Beograd, 1944. godine, odmah se sastao sa komunističkim generalom Pekom Dapčevićem, čestitavši mu na pobedi. Odbio je njegovu ponudu da dobije od države lični automobil i šofera, tvrdeći da mu je dovoljan i njegov bicikl.

Posle Drugog svetskog rata, nova komunistička vlast je Karađorđeviće proglasila državnim neprijateljima, oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu svim članovima dinastije, koji su u tom trenutku bili u izgnanstvu, osim Đorđu i njegovoj sestri Jeleni. Princ Đorđe je ostao da živi u Beogradu kao penzioner. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Neki su tvrdili da su viđali princa i Tita u zajedničkim šetnjama Košutnjakom. Đorđe je preminuo 17. oktobra 1972. godine, a Radmila 1993. Kao i deda, otac, brat, sestra, brat od strica i bratanac, preminuo je u utorak, što se po nekim tumačenjima smatra nesrećnim danom za dinastiju Karađorđević.

Đorđe je bio sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Godine 1991. njegova supruga Radmila podnela je vlastima Srbije zahtev za premeštanje posmrtnih ostataka u porodični mauzolej Karađorđevića – kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu. Đorđevo telo ekshumirano je 18. oktobra ujutru i preneto u Sabornu crkvu u Beogradu radi vršenja crkvenih obreda. Liturgiju je služio patrijarh srpski Pavle, a kovčeg je bio izložen od 15 do 19 časova kako bi građani odali počast. U nedelju 20. oktobra izvršeno je premeštanje ostataka na Oplenac. Kasnije je pored njega sahranjena i njegova žena Radmila.

Omiljena tema beogradske čaršije bilo je prijateljstvo Đorđa i Mike Alasa, poznatog neženje. U to vreme mnogo se polemisalo oko prinčeve seksualne orijentacije, a čuveni Mustafa Golubić nije propuštao da provocira vlast šireći po Beogradu priče o ljubavnoj vezi princa Đorđa i Mike Alasa, a ministar Jovan Jovanović Pižon tvrdio je da mu je kralj Petar rekao: „Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas“.

Đorđe je Miku Alasa, sa kojim je zajedno izmislio nišan za artiljeriju i moderan motor sa unutrašnjim sagorevanjem, uspeo da spase i banjičkog logora tokom Drugog svetskog rata.

Prema rečima istoričara Predraga Markovića, značajne ličnosti srpske istorije koji su bili homoseksualci su upravo prvenac kralja Petra, princ Đorđe Karađorđević i general Petar Živković, predsednik vlade u vreme šestojanuarske diktature. Isto se pretpostavlja i za matematičara Mihaila Petrovića Alasa, kao i za jednog od najvećih srpskih predratnih intelektualaca Slobodana Jovanovića.

„Ova tema je zaista malo delikatna jer se mnogo toga krilo. Danas, i da hoćemo, možemo vrlo malo saznati o ljubavnom životu naših prababa jer one nisu ni znale da pišu, a kamoli da su o tome pričale. Ipak, ostalo je zapisano da se na demonstracijama protiv šestojanuarske diktature demonstriralo: ‘Dole Pera peder!’, a bilo je i pritužbi da je general Živković ‘zloupotrebljavao’ svoje gardiste”, rekao je svojevremeno istoričar Predrag Marković za „Vesti”.

Žarko Laušević je tumačio lik princa Đorđa Karađorđevića u seriji „Senke nad Balkanom”.

Bonus video: Mali Zvornik krije podzemni grad porodice Karađorđević