Ko je Olga Karađorđević: Kneginja sa tragičnom sudbinom

Olga je bila grčka princeza i srpska i jugoslovenska kneginja. Kao supruga knezaPavla Karađorđevića, ona je hrabro na svojim plećima nosila sve nedaće koje su zadesile njenu porodicu i umrla proterana. Pravdu je dočekala više godina posle smrti, kada je njena ćerka Jelisaveta uspela da skine ljagu sa imena svoje majke i svog oca, koju su bacili komunisti, i sahrani ostatke svojih roditelja tamo gde im je mesto – na Oplencu u porodičnoj kripti.

Olga je imala jedanaest godina kada je 1924. Grčka ukinula monarhiju i proglasila republiku, pa je njena porodica proterana iz zemlje. Selili su se po Evropi od vrata do vrata kraljevskih rođaka, a Olga je odrastala u prelepu princezu. Opisivali su je kao “diskretnu, romantičnu i krhku ličnost”, a kada je imala 19 godina, 1923, obećana je danskom princu i kasnijem kralju Frederiku IX. Veridba je objavljena 1922. ali do braka nikada nije došlo jer je, navodno, danski prestolonaslednik na velikom predstavljanju držao za ruku jednu od Olginih sestara umesto nje, što je po nju bilo izuzeno ponižavajuće. Ubrzo je Frederiku vratila prsten i prekinula veridbu.

Kasnije iste godine, Olga je dobila poziv od prijateljice, ledi Zie Verner, da poseti njen bal u Londonu. Na raskošnom balu našao se i srpski i jugoslovenski knez Pavle Karađorđević, gde je prvi put ugledao svoju buduću suprugu, grčku princezu. Prema Olginim rečima, zaljubila se u njega na prvi pogled. Upoznali su se nekoliko dana kasnije, 10. jula 1922. godine. Pavle, bratanac kralja Petra I Karađorđevića, nije bio tipičan plemić, a to je i potvrdio kada je Olgu na prvi sastanak izveo u bioskop, a ne u otmeni restoran ili pozorište, što se očekivalo od osoba njihovog statusa.

Pavle i Olga su se venčali 22. oktobra 1923. godine u Beogradu. On je imao 30, a ona 20 godina. Kum im je bio vojvoda od Jorka, budući britanski kralj Džordž VI. Njihovo venčanje bilo je jedno od najlepših koje Jugoslavija pamti.

Mladi par plave krvi se naselio na Bledu, ali ubrzo prelaze u Beograd. Olga je, sa jakim grčkim akcentom, ubrzo savladala srpski jezik. Dobili su troje dece: kneza Aleksandra (1924 – 2016), kneza Nikolu (1928 – 1954) i kćerku kneginju Jelisavetu (1936), koja je u autobiografiji pisala “Moja majka je bila prelepa grčka princeza Olga, koja je uvek bila divno obučena.”

Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj 9. oktobra 1934. godine, u Marseju je izvršen atentat. Atentator, Vlado Černozemski, pripadnik VMRO, usmrtio je jugoslovenskog kralja sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro. Oko atentata su sarađivali ustaše i VMRO, a bile su umešane i pojedine strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija koja je i podržavala ustaše, kao i Mađarska.

Pogledajte u galeriji fotografije atentata na kralja Aleksandra:

U testamentu ubijenog kralja stajalo je da Pavle treba da bude prvi regent (namesnik), a pored njega dvojica drugih – Perović (Hrvat) i Stanković (Srbin). Knez je brzo i hladne glave preuzeo vlast. Iz dnevnika kneza Pavla može se videti da je tih prvih meseci posle preuzimanja namesničke dužnosti preživljavao teške dane. Bio je svestan da je i njegov život u opasnosti. Svom prijatelju u Engleskoj Arčiju Balfuru piše trećeg novembra i kaže mu: „Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam… Ako se meni nešto desi – a bilo bi čudo da se ne desi – molim te da se pobrineš za Olgu i decu.“

Situacija u Jugoslaviji se narednih godina stabilizovala, ali je ostatak Evrope je išao ka ratu. Fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj su ozbiljno pretili da ugroze mir, a Hitlerova moć je rasla. Nemačka je održavala dobre odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom, Gering ju je predstavljao na sahrani kralja Aleksandra, dok je Italija dalje zauzimala agresivan stav prema Kraljevini.

Godina 1938. bila je teška za Pavla i Olgu. Umrli su Olgin otac – grčki princ Nikola, rumunska kraljica Marija, majka jugoslovenske kraljice Marije, supruge kralja Aleksandra, i knez Arsen Karađorđević, Pavlov otac. 

Pritisci na Jugoslaviju da se priključi silama Osovine bio je sve veći, a stanje u Evropi bilo je sve napetije – sve je mirisalo na rat. Pavle je znao da više ne može da odlaže posetu Nemačkoj. Zvanična poseta Trećem Rajhu počela je 1. juna 1939. godine. Bila je to prva kraljevska poseta Berlinu od dolaska Hitlera na vlast, pa je firer rešio da bude impresivna. Predviđeno je da poseta traje osam dana.

Pavle i Olga su dočekani kao pravi kraljevski par uz sve počasti. Održavane su vojne parade i prikazivan je veliki luksuz i raskoš da bi se gosti zadivili. Iza svega toga krila se politika, a Pavle je to znao. Hitler je Jugoslaviji nudio brojne povlastice, a da ona zauzvrat izađe iz Društva naroda i da potpiše pakt protiv Kominterne. Knez je sve ovo odbio.

Prilikom ove posete nastala je i fotografija Olge sa Hitlerom, gde se smeje. Međutim, ovo je bila zvanična državna poseta koja e zahtevala određeno ponašanje. S druge strane, zapisi su potvrdili da je Olga bila prestravljena, zgrožena i duboko uznemirena susretom.

Hitler prvog septembra 1939. godine napada Poljsku čime počinje Drugi svetski rat. Pritisak na Jugoslaviju bio je sve veći jer se Nemačka spremala i za pohod na Rusiju, pa je što pre morala da osvoji Grčku, i zato je Hitleru bio neophodan pakt o nenapadanju sa Jugoslavijom. Britanija na čelu sa Čerčilom je tražila da Jugoslavija uđe u rat na strani saveznika želeći da se na balkanu otvori novi front koji bi okupirao Hitlerove snage. Međutim, podrška Britanije je bila samo na rečima, dok je svaka druga bila izostavljena. Takva podrška Jugoslaviji nije koristila, pa je zato morala da se okrene Nemačkoj. Pavlu je 1941. bilo jasno da se interesi Jugoslavije ni u jednoj tački ne ukrštaju sa interesima Britanije.

Ubrzo je Pavle primio poziv od Hitlera da poseti Berhtesgaden, znao je da je sa odugovlačenjem gotovo i da mora da uradi ono što je najbolje za svoju zemlju. Četvrtog marta tajno je otputovao u Nemačku, gde je proveo pet časova sa Adolfom Hitlerom. Po povratku u Jugoslaviju, održana je sednica Krunskog saveta. Sednici su prisustvovali knez Pavle, namesnici Stanković i Perović, predsednik vlade Cvetković, ministar spoljnih poslova Cincar-Marković, ministar vojske Pešić, ministar dvora Antić, potpredsednik vlade Maček (Hrvat) i Kulovec (Slovenac).

Jednoglasno je odlučeno da zemlja pristupi Trojnom paktuuz određene uslove – poštovaće se suverenitet i integritet Jugoslavije; od Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prelaz ili transport trupa kroz zemlju u toku trajanja rata; interes Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom reorganizacije Evrope.

Nemačka je ove uslove prihvatila, ali je odbila da ih objavi kao deo zvaničnog dogovora, međutim dala je mogućnost Jugoslaviji da ih kao posebne dokumente objavi u novinama, što je i urađeno. Dan posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, sve tri tajne klauzule objavljene su u „Politici”.

Jugoslavija je ovim sporazumom faktički dobila neutralnost. Pavle je znao da je to najbolja odluka, jer bi u slučaju rata najviše stradali Srbi, Hrvati i Slovenci bi verovatno sklopili nagodbu sa Hitlerom, a nažalost baš to se i desilo.

Jugoslovenske jutarnje novine su 26. marta 1941. objavile vest da je zemlja potpisala Trojni pakt. S obzirom na to da zvanično nisu objavljene sve tačke ugovora, protivnici sporazuma su širili glasine da je vlada stupila u vojni savez sa Nemcima, a narod je pretpostavio da je to istina. U Beogradu su izbile demonstracije na ulicama i u školama, a strane radio stanice govorile su o mogućnosti nemačke intervencije.

Britanija se spremala da izvrši državni udar u Jugoslaviji posle njenog pristupanja Trojnom paktu. Borivoje Mirković, general vazduhoplovstva u vojci Kraljevine Jugoslavije, isplanirao je državni udar. Prema pismima slovenačkog lidera u to vreme, Mihe Kreka, koji je bio i ministar u vladi, “Mirković je u Kairu priznao da je još pre rata bio britanski obaveštajac.“

Knez Pavle je uhapšen. Odveden je u ministarstvo vojske pred generale Simovića i Mirkovića i profesora Radoja Kneževića, idejnog tvorca puča. Plan je bio da slučaju da odbije da da potpiše abdikaciju, bude streljan. Kada su Pavle i druga dva namesnika potpisali ostavke, odveden je u Beli dvor gde su ga čekali maloletni kralj Petar, supruga Olga i deca. Imali su 4 sata da se spreme za odlazak.

Napolju je izmanipulisan narod uzvikivao „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ Knez je verovao da će im Engleska pomoći. U suzama su se pozdravljali s Petrom koji je čak želeo da krene s njima. Znali su da odlaze u izgnanstvo. Poneli su samo osnovne stvari, nije bilo vremena za pakovanje.

“Moja majka je iznenadno utrčala u moju sobu i obukla mi plavi kaputić i dokolenice, i stavila mi kapu iako je već bilo prilično kasno. Dadilja je dohvatila mog posebnog plišanog medu i moju pandu i počela da pakuje nešto moje odeće u putnu torbu. Majčina služavka Grkinja Uranija ubacila je u kofer neke stare majčine džempere. Majka je trčala iz jedne u drugu sobu već obučena u kaput i preklinjala nas da požurimo. Dali su nam samo četiri sata da se spakujemo i iste večeri napustimo Beograd ili ćemo biti streljani”, sećala se Pavlova i Olgina ćerka Jelisaveta u svojoj autobiografiji.

Za to vreme britanski radio, po sećanjima kneginje Olge, nekoliko puta emitovao da su pobegli u Nemačku. Kolima su otišli na železničku stanicu da bi vozom krenuli za Grčku. Na stanici su ih čekali Kembel i Terens Šoun, prvi sekretar britanske ambasade u Kairu. Doneli su i poklone za decu. Pavle je ovo shvatio kao znak prijateljstva koje pokazuju Britanci i bio je posebno dirnut i zahvalan. Da je mogao da vidi slavlje uz mnogo šampanjaca u britanskom poslanstvu tog jutra, video bi koliko greši.

“Dva dana kasnije stigli smo u Atinu, svega nekoliko dana pre mog petog rođendana 7. aprila. Tu smo nakratko odseli kod moje bake, mamine mame, njenog carskog i kraljevskog visočanstva velike kneginje Jelene Romanove od Rusije, udovice princa Nikole od Grčke i Danske, sina grčkog kralja Đorđa I i ćerke velikog kneza Vladimira, strica ruskog cara Nikolaja II. Delovala je vrlo dominantno i zapovednički i moja majka je odvajkada živela u strahu od nje. Moj otac je vodio razgovor pun razumevanja s grčkim kraljem i veoma neprijatan s mojom bakom, koja je smatrala da on više nije podoban zet, pa je želela da ga majka napusti. Majka je to odbila”, svedočila je kneginja Jelisaveta Karađorđević.

Grčki kralj Đorđe je tražio da se Olgi, Pavlu i deci dozvoli da ostanu u Grčkoj, Britanci to nisu prihvatili. Poslati su u Kairo, a odatle u Keniju. Smešteni su u oronulu kuću, usred džungle, na obali jezera Naivaši. Postali su politički zatvorenici kojima je sloboda kretanja dozvoljena kao i ostalim posetiocima kolonije. Karađorđevići su smešteni u mesto Oserian koje se nalazilo duboko u provinciji, 120 kilometara od Najrobija. Kuća koja im je bila namenjena bila je u jako lošem stanju, nedostojna jedne kraljevske porodice. Dvojica britanskih tajnih agenata nalazila su se na stalnoj dužnosti pred kapijom, a guverner je postavio i majora Šarpa da kneza Pavla stalno drži pod prismotrom. Porodica je bila potpuno izolovana, pisma koja su im stizala bila su otvarana.

U Britaniji i na prostoru Jugoslavije se vodila beskrupulozna, negativna kampanja protiv Pavla i Olge, izmišljane su svakakve tvrdnje da bi se ocrnili, a Simović „oprao“ od neuspeha, s obzirom na to da je Jugoslavija brzo kapitulirala. Kralj Petar II, njegova majka kraljica Marija i jugoslovenska vlada bili su u izbeglištvu u Londonu za to vreme.

Pavle je upao u depresiju i zdravstveno stanje bilo mu je sve lošije. Dane je provodio u postelji, jeo je malo, a razmišljao je čak i o samoubistvu. Krajem novembra 1942. njegov lekar je jako bio zabrinut za zdravlje kneza. U junu 1943, iako se Čerčil protivio, Pavlu je sa porodicom bilo dozvoljeno da se preseli u Južnu Afriku posle dve godine izgnanstva u Keniji.

Olgi je izgnanstvo teško palo, iako je glumila normalan život, pisala je u svom dnevniku da joj je teško da posmatra nesreću i bolest svog voljenog. Bavila se decom i učila ćerku Jelisavetu francuski jezik.

Jedanaestog juna 1943. godine Pavle i Olga zauvek su napustili Keniju. Preselili su se u Južnu Afriku, u Johanezburg. Pavle je polako počeo da se oporavlja, kako mentalno tako i fizički. Život u Johanezburgu bio je mnogo civilizovaniji.

Ukazom iz aprila 1947. godine, komunisti su porodici Karađorđević oduzeli državljanstvo, imovinu, sva građanska prava i zauvek im je zabranjen povratak u zemlju. Knez Pavle je proglašen ratnim zločincem, a Josip Broz Tito je poslao svog izaslanika u Nirnberg da traži od suda njegovo izručenje. Sud je odbio taj zahtev.

U februaru 1948. Pavle je počeo da razmišlja o povratku u Evropu, da bi u oktobru iste godine on, Olga i Jelisaveta dobili južnoafričke pasoše i vize za ulazak u Švajcarsku. Pred kraj meseca su stigli u Ženevu. 

Godine 1954, 12. aprila desilo se za Karađorđeviće nešto strašno. U saobraćajnoj nesreći poginuo je Pavlov i Olgin mlađi sin Nikola. Ovo je za njih, kao i za Jelisavetu i Aleksandra, bio veliki udarac. Imao je svega 25 godina, a Pavle i Olga su se povukli iz javnosti.

U britanskoj javnosti pojavile su se ozbiljne sumnje da je smrt Nikole Karađorđevića bila zavera SOE i jugoslovenske UDB-e i da su njihovi pripadnici izvršili monstruozni zadatak. Nikola je sahranjen na groblju u Lozani. 

“Naša kuća u Parizu postala je kao grobnica. Muzika u kući više nikada nije bila dozvoljena. A kome je i bilo do muzike? I pored svih nedaća koje smo prošli, na ovo niko nije bio spreman. Najteže su te iznenadne smrti, bez pozdrava, bez oprosta, bez poslednjeg pogleda ili reči. Ta nedorečenost pojačava nedostajanje i očaj. Majka je godinama nosila crninu, jer je devet meseci posle Nikijeve pogibije izgubila srednju sestru, moju tetku Vuli, a dve godine kasnije i majku“, pisala je kneginja Jelisaveta u svojoj autobiografiji.

Krajem 1968. preminula je i druga Olgina sestra Marina, vojvotkinja od Kenta, od tumora na mozgu. “Moja nesrećna majka bila je potpuno slomljena. Ostala je bez majke i obe sestre iako su sestre bile mlađe od nje. Njen svet se ugasio, a mislim da je tada počela da se gasi i ona. Bez obzira na duboku starost koju je doživela, njen um je, verujem, spontano izabrao demenciju da otkloni spoznaju o svim tim događajima s kojima nije bila u stanju da se suoči”, bila je iskrena Jelisaveta.

Knez Pavle Karađorđević umro je u bolnici u Nijeu, u rano jutro 14. septembra 1976. godine. Olga je bila uz njega do poslednjeg trenutka, čula je kako je nekoliko puta jauknuo užasnut uspomenom na ubijene Obrenoviće 1903. godine; i poslednji put u svom životu ona je uzela njegovu ruku da ga uteši i podrži – onako kako je to prestrašeni desetogodišnjak sigurno želeo da neko učini sedamdeset tri godine ranije. Pavle je sahranjen kraj Nikole, na groblju u Lozani.

Zbog stanja u kome se nalazila, Olga je posle gubitka supruga vreme uglavnom provodila kod sestre u Velikoj Britaniji. Uvek dostojanstvena, nastavila je da prisustvuje velikim događajima evropskih kraljevskih porodica. Prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića je ispratila do oltara na njegovom venčanju, pošto njegova majka i baka zbog zdravstvenih problema nisu prisustvovale obredu. Olga je bila i jedna od zvanica na venčanju princa Čarlsa i ledi Dajane Spenser 1981. godine.

Olga Karađorđević je doživela duboku starost. Pred kraj života, obolela je od Alchajmerove bolesti. Preminula je 16. oktobra 1997. godine u Parizu i sahranjena je pored supruga i sina u Lozani.

Posle trideset godina od smrti kneza Pavla, 14. septembra 2006. godine, u Sabornom hramu Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu služen je pomen knezu Pavlu, kneginji Olgi i knezu Nikoli. Pomenu je prisustvovao i naš patrijarh Pavle.

Kneginja Jelisaveta Karađorđević je neumorno nastojala da skine ljagu sa imena svojih roditelja i njihove nepravedne, istorijski netačne reputacije narodnih neprijatelja. Sedmog jula 2008. godine podnela je zahtev za rehabilitaciju svog oca Okružnom sudu u Beogradu. Godine 2011. konačno je bar delimično ispravljena nepravda naneta knezu Pavlu, kada je 28. novembra Viši sud u Beogradu doneo rešenje kojim se „usvaja zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla Karađorđevića iz Beograda, pa se utvrđuje da je ništavna odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača F.br.3572 od 17.09.1945. godine, od dana njenog donošenja, kao i da su ništavne sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim.“

Pogledajte u galeriji fotografije sa sahrane posmrtnih ostataka kneza Pavla, Olge i Nikole na Oplencu:

Kneginja Jelisaveta je podnela zahtev za prenos posmrtnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i kneza Nikole iz Lozane na Oplenac. Organizacioni odbor Vlade Republike Srbije za prenos posmrtnih ostataka porodice Karađorđević, kojim je predsedavao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, 21. septembra 2012. godine doneo je odluku da se na Oplencu u mauzoleju Karađorđevića sahrane Pavle, Olga i Nikola. Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su 28. septembra sa groblja u Lozani u Švajcarskoj, i preneti prvo u Beograd gde su kovčezi bili izloženi u Sabornoj crkvi 4. i 5. oktobra 2012. godine.

Liturgiju je služio patrijarh Irinej, koji je u svom obraćanju poručio da je posle sedam decenija „ispravljena istorijska nepravda prema knezu koji je bio veliki patriota“. Zatim su posmrtni ostaci Karađorđevića položeni u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu u subotu 6. oktobra 2012. godine uz najveće državne počasti.

Viši sud u Beogradu je početkom 2013. godine doneo rešenje o rehabilitaciji kneginje Olge Karađorđević. “Ispravljena je nepravda prema mojoj majci. Njena jedina krivica bila je u tome što je bila udata za mog oca, prognanog namesnika kneza Pavla”, izjavila je kneginja Jelisaveta posle odluke o rehabilitaciji.

– Kneginja Olga bila je žrtva nasilja i progona – izjavila je Dušanka Subotić Homen, pravni zastupnik kneginje Jelisavete.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: Ljubica Karađorđević u emisiji “Nešto moje”