Milan Milošević o vršnjačkom nasilju

– Ja sam bio predobar đak. Bio sam član, pozorište “Dobrica Milutinović”, glumac bio – rekao je Milan, pa dodao:

– Sam sam učio ruski i sve jezike sam učio engleski, grčki – ističe Milan.

–  Udarali su me pesnicama u stomak, gubio sam vazduh – kaže Milan, koji je takođe osećao strah kada je odlazio u školu:

– Odlazak u školu u određenim situacijama mi je isto bio strah. Osećanje straha da idem u školu. U srednju ne, u osnovnoj je bio problem. Trebalo mi je 45 minuta pešaka do škole i 45 nazad, otprilike, ja sam znao kada se vraćam nekad, mrak je padao ranije, zimski period na primer, po sat vremena da stojim u tuđem haustoru usput, da uletim u neki haustor, druga su to vremena bila, nisu se zaključavale kapije mogao si da uđeš gde hoćeš i da čekam, zaledim se, da čekam samo da odu. Oni mene čekaju, pet, šest njih da me ismejavaju, da mi cepaju sveske… Fizički bol tu nije ni bitan, maltretiranje to koje sam ja doživljavao… Pa sam išao okolnim putevima kroz drugo naselje kući. Niti sam ja njima išta radio, niti sam ikada ja njih, ja sam se njih plašio. Ja njih sve znam imenom sad da kažem, ali ne pada mi na pamet da ih nabrajam.

Milan je čak išao kod pedagoga i direktora, ali da tata ne zna, i prijavljivao te učenike.

– Prijavljivao sam kod pedagoga, išao kod direktora da tata ne zna jer tata ako sazna on će napraviti lom. On će napraviti problem na višem nivou, neće to više biti dečje nasilje koje je vrlo ozbiljno da Vam ja kažem, to je vrlo ozbiljno bilo – kaže Milan.

Pokušavali su da uključe i Centar za socijalni rad.

– Mi smo godinama išli u socijalni rad, gde nikad nismo dobijali nikakvu podršku. Ja sam sada, pre par meseci su me pozvali, socijalni rad u Sremskoj Mitrovici nešto za brata i kada sam ušao tamo, gde se ništa nije promenilo, možda je okrečeno samo, doživeo sam takav stres. Ja sam morao da sednem u hodniku i ušao sam unutra, sedele su mlade socijalne radnice tri, promenilo se to, ja kažem: “Mogu li da dobijem čašu vode, meni jako loše”. I ona pita: “Šta vam je?”, ja ispričam. Ja sam doživeo takav šok neki, ne znam, ne mogu da opišem, bol u grudima, jer mama i ja smo tamo znali svaki dan od ponedeljka do petka, ostavimo Zorana kod komšije, ne možemo mi njega da vučemo, on je težak bio, dođemo ujutru u 6 sati od 7 oni rade, čekamo da otvore, sedimo u hodniku i prolaze one idu po doručak, izlaze iz kancelarije u kancelariju, kaže: “Sačekajte, primiće vas”, dva sata samo vidiš torba oni odlaze, niko nas ne primi. Odemo kući – priča Milan i nastavlja:

– Policiju kad smo zvali, razumevanja nikada nije bilo. Tad nije bilo zakona, sada je zakon postavljen, hvala Bogu pa mogu da pričam sada, mama se jednom našalila: “Dok nije bilo zakona mene je imao ko da tuče, sad kad ima zakona nema ko da me tuče”. Mama se šali pošto mama jako voli da se šali, na svoj račun najviše. Loše je sve bilo. Institucije su loše funkcionisale. Mislim da je i moj život donekle i promašaj društva tadašnjeg. Niko, svi su to samo gledali, komšije i drugi ljudi i nije bilo pomoći ni za mene ni za majku. Majka koja je samo četiri razreda osnovne škole imala, koja nigde nije mogla da se zaposli zbog bolesnog deteta… Nigde nikad nije radila, dana u državnoj firmi ili bilo gde, radila je samo u njivama.

Poslušajte zanimljivosti o estradnjacima: