“Mislim da se ni danas nisam oporavio do toga”: Borko Radivojević priznaje šta mu je najteže palo u životu, a evo zbog čega se rasplakao

Borko otkriva kako je već sa dve godine pokazao svoj muzički talenat, a kako je ljubav prema harmonici oblikovala njegovo detinjstvo.

Uspeh u muzičkoj karijeri došao je uz izazove, uključujući odluke između obrazovanja i prvih profesionalnih nastupa.

Jedan od naših najpoznatijih harmonikaša, Borko Radivojević, gost je emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji. U svojoj emotivnoj ispovesti Borko je priznao da je težak na suzama, ali i zašto je jednom prilikom zaplakao, a otkrio je šta je to što ni danas ne može da zaboravi svom ocu.

Borko Radivojević je imao detinjstvo drugačije od njegovih vršnjaka. Zavoleo je harmoniku kao veoma mali. Već sa dve godine njegovi su otkrili taj talenat, kupili mu malu harmoniku, a onda ga pred osnovnu školu odveli i u muzičku školu jer kako sam ističe “ja sam se zalepio za tu harmoniku i eto do danas je nisam spustio”, kaže Borko u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

– Imam i snimke na VHS kasetama. To je neka mala zelena harmonika gde sam ja puštao raznu neku muziku i onda to već sluhom nekako učio. Naravno, kasnije možda sa četiri-pet godina pre nego što sam krenuo u školu, videli su taj talenat, osetili i odveli me u muzičku – kaže Borko.

Ljubav prema harmonici i dar koji ima Borko nikada nije želeo da ispusti. Iako se danas često dešava da je posao na prvo mestu, a ljubav i umetnost na drugom, ume to dobro da izbalansira.

Zbog hramonike, Borko je neke stvari kao mladić propustio, neke igre i danas ne zna, ali nije mu mnogo žao zbog toga.

Danas kada se seti predškolskog perioda, kada je živeo u seoskom porodičnom domaćinstvu, voleo je harmoniku, ali je već i tada ispoljio neke liderske osobine. “Ako se deca igraju rata pa slučajno niste uz harmoniku, vi morate da budete komandant”, napominje profesorka, a Borko kaže:

– Tako je.

Borko Radivojević, emisija "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" — Borko Radivojević, emisija “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”

Na konstataciju profesorke da je voleo da bude prvi Borko iskreno i bez zadrške pred kamerama Blic televizije sa osmehom kaže:

– Nisam pristajao drugačije nikako.

Ta pozicija prvog ga je zapravo i vodila kroz život.

– Tako je i danas, na svim poljima, sve što radim ja hoću da budem ili najbolji ili… – kaže Borko, a profesorka se nadovezuje:

– Ili vas nema u igri je l’?

– Tako je – ističe muzičar.

Mnoge igre nije naučio

Svoj život odmalena Borko je posvetio muzici i harmonici, a mnoge igre ostale su do danas nenaučene. Borko je imao mnogo obaveza, išao je paralelno i u osnovnu školu, kao i u muzičku.

– Nisam siguran da sam napravio balans. Mislim da nekako sve te obaveze koje sam kao dete imao, svako dete žudi za tim da se igra, da igra fudbal, ne znam, odbojku, košarku… Tako da ja nisam nekako imao vremena za to i mislio sam da će nekad doći vreme, međutim to vreme nikad nije došlo. Ja i danas kad odem u svoje selo i hoću da igram, ne umem. Doživim neku vrstu poraza i žao mi je zbog toga što sam eto možda te neke stvari i propustio, ali sam nekako krenuo da se igram muzikom, harmonikom. Nekako sam to shvatao kao igru i hajde neka to bude neki balans, ali mislim da i sada u ovim godinama još uvek mi fali ta neka relaksiranost deteta – iskren je Borko.

Borko ja zaista zaljubljen u harmoniku, a na pitanje profesorke kako je to biti zaljubljen u harmoniku iskreno kaže:

– Pa to je predivan osećaj, međutim posao, hajde, reći ću posao, bavljenje harmonikom u nekim situacijama pređe baš u posao. Postane mnogo biznis. Pratim ceo sistem koji funkcioniše u celom svetu i prosto velika većina ljudi, apsolutno nije važno nivo neki obrazovanja ali više se okreću toj muzici koja se plasira kroz biznis nego onoj pravoj umetničkoj. Meni je žao zbog toga, ali ipak negde kad razmislim, volim dobro i da živim kvalitetno i da naravno obezbedim kvalitetan život za svoju porodicu, tako da sam tu malo na umetnosti možda zakinuo, ali dobro.

Uporedo osnovna i muzička

Borko je u školu krenuo sa sedam godina, baš kao i u muzičku školu iako je uobičajeno da se u muzičku kreće u trećem razredu osnovne. Međutim, njegov talenat je prepoznat već tada, a kasnije je uporedo išao i u osnovnu školu i u srednju muzičku.

– Mama je bila sa mnom zbog toga što ja nisam znao da čitam i da pišem, a već u trećem razredu osnovne deca to znaju i muzička škola je prilagođena tom uzrastu. Tako da je ona morala da bude sa mnom i da mi neke stvari koje ja nisam mogao da razumem kući lepo objasni. Sećam se da mi je crtala jabuke pa smo to nešto delili na na četiri dela, da bi razumeo notnu podelu – priseća se Borko i dodaje:

– Ali dobro to je trajalo nekih četiri-pet meseci. Ja sam posle to već nekako savladao i nastavio da idem i završio nižu muzičku školu u isto vreme kada i šesti razred osnovne.

Odlazak u Kragujevac u srednju školu

Tada Borko prelazi u Kragujevac, gde je živeo sam i uporedo išao u osnovnu školu i u srednju muzičku.

– I jako je važno da naglasim da je to instrumentalni odsek jer instrumentalni odsek i teoretski razlika je neopisiva. Teoretski odsek nema instrument, osnovni, a instrumentalni odsek ima, u mom slučaju to bila harmonika i to je glavni predmet. To je možda bio moj najteži nekako period u životu jer sam u isto vreme išao i u prvu godinu srednje muzičke i u sedmi razred osnovne i preselio se u Kragujevac kao dete od 13 godina – priča Borko i priseća se gde je tada živeo:

– I ostao u Kragujevcu u jednoj kući, u sobi jednoj koju su roditelji iznajmili i ja sam eto od tog perioda nekako naučio da sam na neki način vodim brigu o sebi i da sve moram sam.

Sa 9 godina već nastupa, sa 13 godina već počinje na neki način da radi.

– Ja sam u tom periodu imao jako tešku odluku da rešim na toj raskrsnici gde, da li da akcenat bacim na školovanje ili da polako možda krenem u taj svet gde sam i danas – kaže Borko i ističe da se ipak oporedelio za život, napominjući da je tada situacija u zemlji bila veoma loša:

– Pa tako je, za život i nekako hajde da to prevedem ono što se kaže na srpski na naš jezik. Imao sam ispred sebe profesore koji su ceo život posvetili školovanju, napredovanju u tom smeru i onda radili u školi, znate i sami pod kakvim uslovima i imali smo s druge strane muzičare koji su svirali na raznim svadbama, događajima i mnogo bolje živeli, tako da eto mene je možda malo to povuklo da negde izađemo iz tog, nekako da dam sebi priliku da napravim nešto više.

Oboren na drugoj godini

Roditelji su bili za to da Borko završi školu, međutim tokom druge godine dešava se nepredviđena situacija.

– Sećam se da sam prvu godinu srednje muzičke završio, drugu nisam jer na drugoj sam bio oboren iz jednog predmeta, ali je interesantan slučaj da sam ja stvarno taj predmet znao… – kaže Borko, a profesorka ga prekida uz želju da ispriča o kakvoj kazni se tada radilo:

– Da, da jesam, ali mislim da se ni danas nisam oporavio od toga što sam ja kaznu doživeo i od oca. Pa moj otac nije verovao da je mene profesorka oborila zato što sviram narodnu muziku, nego sam onako doživeo i jako težak period na kraju te druge godine, osude ozbiljne – priznaje Borko i kaže da je bio kažnjen:

– Bio sam kažnjen tako što godinu dana nisam išao u školu i čak je godinu dana tu se ono vagalo da l’ ću uopšte da nastavim da sviram ili ne.

Pročitajte još

(VIDEO) “LJUBAV I STRAST, ALI NIŠTA DRUGO” Sandra Afrika o Volkovu: “Bili smo drugačiji”

(VIDEO) “GODINU DANA JE BILO TRAUMATIČNO” Ivan Gavrilović o prevari, razvodu i odnosu sa suprugom: “O tome u kući nikada ne pričamo”

Na pitanje kako je to preživeo Borko kaže:

– Rekao sam malopre da je to možda i najteži period u u mom životu, ali sam se nekako izborio i uz pomoć pokojnog deke koji je nekako bio u tom trenutku na mojoj strani sam uspeo da upišem ponovo drugu godinu u Požarevcu, isto instrumentalni odsek i onda sam to završio. U međuvremenu već sam krenuo da sviram na raznim veseljima. Eto profesionalno sa 14 ili 15 godina sam počeo da radim u ozbiljnom orkestru i eto da zarađujem za život.

Prva svirka i tuča

Prva svirka na kojoj je zaradio novac završila se tučom.

– To je bilo u kafani baš kod mene u selu. Prvi put da sam ja krenuo da sviram. Prvi radni dan na poslu. Mislim da sam tad imao, 14 godina. To je taj period, sad ne mogu tačno godina da se setim. To je pa ono kafana klasična, ja sam prvi put to doživeo. Zanimljivo je što smo na takvom mestu stajali da nigde nismo mogli ni da izađemo. Ne znam, možda je to ostavilo neku traumu na mene, ja danas, svaki put kad se negde desi neka tuča i to ja uvek trčim da to gledam, idem da gledam, da posmatram… Mene kolege zato i zafrkavaju svaki put kao “e jesi li video bila tuča” – smeje se Borko.

Borko je tada bio dete, kako ističe profesorka koje je krenulo trbuhom za kruhom.

– Sad je možda period gde meni više bude i preko glave, šta znam i ponekad i pijanih gostiju, pa se sad zapitam šta je meni ovo trebalo, a tada ne, tad nisam razmišljao uopšte o nekom povlačenju ili kretanju na neki drugi put.

Svirao na svadbi Kemiša, sa Šabanom napunio Arenu…

Danas je neko ko je veoma tražen, neko ko je sa Šabanom napunio Arenu, neko ko je svirao na svadbi Zorice Brunclik i Kemiša…

– Pa znate kako to je, ljudi možda to čak i ne mogu na pravi način da razumeju, negde sam smešan jedan komentar pročitao kao: “U mnogo si ti uspešan kad ti je uspeh da sviraš Kemišu na svadbi”. Mislim, ljudi ne razumeju koja je to dimenzija i koji je to nekako pečat u mojoj karijeri da neko koga svi harmonikaši stavljaju izvan konkurencije, znači Kemiš i svi ostali da se opredeli i da hoće da to budem baš ja. Tako da je to stvarno za mene priznanje ogromno i naravno od pokojnog Šabana Šaulića. Radili smo dosta, naročito u inostranstvu. Sretali smo se mnogo puta na veseljima raznim i čak i je trebalo prvi njegov koncert u Sava centru da sviramo, ali nije došlo do dogovora, tako da smo kasnije za arenu. To je stvarno bilo nešto što ne može da se odbije i što se ne dovodi u pitanje uopšte – iskren je Borko.

Od Šabana je kaže Borko mnogo naučio.

Porodica

Ono što je takođe velika i bitna stavka u životu ovog muzičara je i njegova porodica. On se oženio veoma mlad, što im je, kako ističe profesorka familijarno.

– Imali smo slučajeve gde su se mnogo i ranije ženili i udavali ali ja sam nekako smatrao da je to period da zakoračim u neki svoj život. To su neke velike odluke koje sam ja eto tad doneo i ni jednog trenutka se zbog toga nisam pokajao baš zato što sad u ovom periodu kada imam 42 godine, imam eto i unuka i mogu da uživam i nekako da ispratim i decu do trenutka dok oni ne osnuju svoje porodice. Tako da eto smatram da tu nekako nisam pogrešio – kaže Borko.

Milena je ta koja je osvojila Borkovo srce u njegovoj dvadesetoj godini, iako je kako ističe prosfesorka bilo mogućnosti mnogo s obzirom na to da je mlad, atraktivan, vrlo rano počelo da radi… a Borko objašnjava:

– Ja sam nju upoznao na jednom rođendanu. Tačnije, upoznao sam je na njenom rođendanu 18. Igrom slučaja sam se zadesio tu i šta znam to je tako krenulo i nekako sam ja smatrao da smo nekako to poglavlje zatvorili i svu svoju energiju sam usmerio na posao. Tako da u tom periodu naravno da je bilo mnogo mogućnosti, ja sam nekako osetio da je ona prava i da će ona biti žena koja će razumeti sve što treba da razume. Sad naravno da tu ima i nesuglasica kroz godine, mislim to je život. To prosto ne možemo da promenimo. Svako ko kaže da ih nema ne govori istinu – kaže Borko i ističe da je Milena i njegov najveći prijatelj.

Sa dvadeset godina Borko je dobio prvu ćerku Anastasiju, posle nje se rodio Luka i treća, najmlađa ćerka je Anđelija.

Milena je ta koja vodi računa o mnogo čemu u porodici, ali i ta koja je odigrala veoma bitnu ulogu u njihovom životu.

– Uglavnom rešava Milena, ali ja sam i tu imao jednu borbu kroz život gde sam hteo da svoju decu zaštitim. Pomenuo sam malopre, kad je profesorka mene oborila, a znao sam njen predmet, otac je nekako podržao nju. E, ja sam kod svoje dece pokušao tu nepravdu da možda ispravim pa sam u nekim trenucima možda odlazio na drugu stranu i u ekstrem podržavajući decu. I onda se možda Milena opredelila da bude ona, da me malo skloni od toga jer je je shvatila da burno reagujem, što je greška. Treba saslušati sve, polako, obe strane i onda nekako doneti odluku, ali ja sam po difoltu išao da su deca u pravu jer sam imao tu prazninu svoju gde sam ja bio u pravu – iskren je Borko.

Na pitanje šta misli da li tata danas veruje da je iskreno bio u pravu kao učenik i da je u krajnjem slučaju profesorka pogrešila Borko odgovara:

– Mislim da ne. (…) Ali dobro, opet je to nekako upotrebljeno da kažem kako treba i ja sam danas tu gde jesam. Neću reći sigurno zbog toga, ali u velikoj meri.

Težak je na suzama, ali je zaplakao

Tata je bio velika podrška, ali i deda.

– Sećam se kad sam dobio prvu profesionalnu harmoniku i skoro sam imao slučaj da sam igrom slučaja ugostio čoveka, a da nisam imao pojma da je on u tom trenutku pozajmio novac mom dedi da tu harmoniku kupi. On je došao kod nas kući nešto da popravi i onda je rekao, recimo ja sam jako težak čovek na suzama ali sam tada zaplakao jer se čovek okrenuo onako u kući i rekao: “Jako mi je drago da si ovoliko napravio i eto ispričaću ti…” a jeste ja nisam znao da je to taj čovek… Deda je pozajmio i sad… Tad sam osetio, mislim čovek koji je jako uspešan, kome ja ništa ne mogu da, ne znam na koji način, ne mogu da mu uzvratim, ali eto on je meni tad rekao rečenicu da je zahvalan, jako mu je drago što je pomogao kad vidi današnji moj uspeh – priča Borko.

O tome ko je najponosniji na njega Borko kaže:

– Ako mislite na porodicu, teško da mogu da dam odgovor jer smo svi malo u tom u pokazivanju emocija… Svi ih nekako skrivamo. Mi svi to nekako između sebe krijemo i nikada nisam doživeo da dobijem nekako to priznanje uspeha. Čak mislim da imam i dosta ljudi, drugara, neću reći čak prijatelja koji, hajde da kažem da je to moja neka mana i da možda čak u nekim trenucima to i koriste.

Zatim nastavlja:

– Nikad ne iznesem sve što treba nego nekako to zadržim za sebe, a mislim da bi možda čak i mnoge probleme rešio ako bih mogao da sve iznesem i kad sam ljut i kad sam besan, a i kad sam srećan. Ali opet je to Kod nas u porodici. Ja sam rastao u porodici gde se emocije nisu ispoljavale uopšte, tako da nekako sam naučen. Mislim da mi je to nesvesno usađeno da ne treba pokazivati emocije.

U Borkovom životu postoje ljudi koje bi mogao da izdvoji, a to je nastavnik koji ga je učio da svira, a kada je u pitanju estrada kaže:

– Što se tiče same estrade i poznatih imena stvarno sam na svašta nailazio i na velika razočarenja, ali i na ljude koji stvarno nikad ne zaboravljaju ako ste ih nečim zadužili ili ako ste se ophodili prema njima kako treba. Možda kad su bili mlađi, ja sam imao kao mlad različite situacije, sve sam veoma dobro zapamtio ljude koji su videli dete koje dobro svira i koje će svirati dobro i koji su tom detetu hteli da pomognu. Jako dobro sam zapamtio i one druge, koji nisu hteli da, koji su hteli da ubiju taj talenat nekako da to nikad ne zaživi. E sad u današnjoj estradi ja sam već u nekim godinama gde sam nekim mlađim kolegama mogao i pomagao. E sad neko od njih to pamti, neko ne, ali dobro to je onako krug neki valjda koji ide i to tako treba.

O čemu je sve još Borko Radivojević pričao u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” gledajte večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji.