Nadežda Petrović: Slikarka koja je život položila za otadžbinu

Rani život i školovanje

Nadežda Petrović rođena je 1873. godine u Čačku, u porodici učitelja i prosvetnih radnika. U domu Petrovića negovala se ljubav prema knjizi i umetnosti, pa je mala Nadežda rano počela da crta. Njeni roditelji su je bodrili da ide dalje od tadašnjih granica Srbije. U Minhenu je stekla obrazovanje i upoznala evropske tokove u umetnosti, a u Beograd se vratila sa željom da donese novu umetničku snagu.

Umetnički opus

Bila je istaknuta srpska slikarka i žena koja nije imala sreće u ljubavi.

Prestonica murala u zapadnoj Srbiji

Bila je istaknuta srpska slikarka i žena koja nije imala sreće u ljubavi.

Prestonica murala u zapadnoj Srbiji

Bila je istaknuta srpska slikarka i žena koja nije imala sreće u ljubavi.

Prestonica murala u zapadnoj Srbiji

Njena platna bila su puna snažnih poteza i bogatih boja. Pejzaži, portreti i prizori iz života nisu bili idealizovani — ona je slikala narod onakav kakav jeste, sa dostojanstvom i snagom. Među njenim poznatim delima su Resnik i potresna Valjevska bolnica. Bila je i jedna od osnivačica udruženja „Lada“, okupljajući mlade umetnike i umetnice u težnji da srpsko slikarstvo stane rame uz rame sa evropskim.

Dobrovoljna bolničarka i heroina ratova

Kada su izbili Balkanski ratovi, Nadežda je ostavila kist i otišla među ranjenike. U Skoplju i Kumanovu brinula je o vojnicima, a istovremeno pisala tekstove i reportaže u kojima je podizala moral i tražila pomoć za narod.

Isto je učinila i u Prvom svetskom ratu. U Valjevu i Kragujevcu radila je u bolnicama gde je pegavi tifus kosio ljude. Grad je bio prepun ranjenika, a ona je noćima ostajala budna, negovala i tešila bolesne. Kažu da je znala da se nasmeši i zapali cigaretu vojniku na samrti, da mu olakša poslednje trenutke. Tu, u Valjevu, i sama se zarazila i preminula 1915. godine, u svojoj 42. godini.

Toplina i sećanja

Nadežda nije bila samo heroina i umetnica — bila je i žena vedrog duha. Savremenici kažu da je imala glasan, zarazan smeh. Često je nosila paletu i četkice sa sobom, pa bi na brzinu naslikala pejzaž čak i iz voza. U Beogradu je otvorila slikarsku školu za devojke i bodrila ih rečima: „Umetnost je borba, a vi ste rođene da se borite.“

Volela je običan narod i često slikala seljanke i radnike, govoreći da u njihovim licima vidi pravu snagu Srbije. Nikada se nije udavala, želela je da ostane slobodna i posvećena umetnosti i otadžbini. Bila je bliska sa Isidorom Sekulić, a prijatelji su je pamtili kao osobu koja nikada nije pristajala na kompromise.

Neka od poznatijih dela Nadežde Petrović

• Resnik (1904)
• Valjevska bolnica(1915) 
• Autoportrert (1907) 
• Crveni božuri (1913)

Sećanje i nasleđe

Nadežda Petrović danas se pamti kao prva velika srpska slikarka i heroina. Njeno ime nose galerije, škole i kulturna udruženja, a u rodnom Čačku svake godine se dodeljuje prestižna Likovna nagrada „Nadežda Petrović“.

U njenom životu spojili su se umetnost, sloboda i požrtvovanost. Zbog toga i danas stoji kao simbol hrabrosti i stvaralačke snage – slikarka koja je kistom beležila život, a srcem ga branila do poslednjeg daha.

Kada je 1914. godine stigao u ratom zahvaćenu Srbiju, švajcarski naučnik Arčibald Rajs nije mogao ni da nasluti da će ova zemlja postati njegova druga domovina. Došao je da beleži zločine nad civilima, a ostao zauvek u srcima Srba – toliko da mu je srce posle smrti preneto na Kajmakčalan, među vojnike koje je voleo.

U julu 1862. godine Beograd je doživeo događaj koji je zauvek ostao upisan u njegovu istoriju – bombardovanje iz beogradske tvrđave. A sve je počelo naizgled bezazlenom tučom dvojice mladića u varoši.

Na svega nekoliko kilometara od Velike Plane, skriven među šumama Šumadije, nalazi se manastir Koporin. Iako manje poznat od velikih zadužbina poput Studenice ili Manasije, ovaj manastir čuva uspomenu na jednog od najsvetlijih vladara Srbije – despota Stefana Lazarevića. Pored istorijske vrednosti i retkih fresaka, Koporin je poznat i po predanjima o čudima, naročito onima koja govore da na ovom mestu nerotkinje pronalaze utehu i dobijaju decu.

U julu 1456. godine, Beograd je postao poprište jedne od najpresudnijih bitaka srednjovekovne Evrope. Osmanlijski sultan Mehmed II Osvajač, već poznat po osvajanju Carigrada, krenuo je ka srcu Ugarske. Na braniku Beograda našli su se vojskovođa Janoš Hunjadi, franjevac Jovan Kapistran i brojne srpske čete koje su zajedno odbranile grad i zaustavile osmanski prodor ka srednjoj Evropi.

Vuk Grgurević Branković, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, bio je srpski despot u progonstvu, ratnik i saveznik ugarskog kralja Matije Korvina. Njegov životni put vodio ga je od osmanske vlasti do slavnih pobeda na Savi i u Transilvaniji, a u narodnom predanju ostao je upamćen kao mitski junak koji je rame uz rame sa Vladom Cepešem stajao protiv Osmanskog carstva.