Neka se seti sta je istina

Sanja Maletić odgovorila na Janine prozivke

Sanja Maletić je odgovroila na Janin izazov da opet da intervju i objasni sve o njihovom druženju, odmah na početku pitali smo je da li tu ima nečeg spornog:

– Naravno da ne, ali tu nema ništa što bi bilo sporno i ništa što nije ružno, ništa nenormalno. Moje i Janino druženje je počelo kada sam ja izdala album „S vremena na vreme“.

Kako je počelo vaše druženje?

– Mi smo se godinama znale sa nastupa, sa tezgi, radile smo dosta romska veselja pre nego što je ona otvorila produkcijsku kuću. Naravno da smo se, kao i sa ostalim kolegama, poznavale. Videle smo se pre toga milion puta. Onda sam se jako razbolela sa onim svojim koksaki virusom i onim cirkusom i nije me bilo četiri, pet meseci dok sam se lečila, tamo, vamo. Album moj S vremena na vreme je čekao. Čekao završen. Nisam znala gde ću, za koju produkcijsku kuću da izdam, nisam imala pojma, nisam imala predstavu. Prvo što sam bila malo bolešljiva i malo nisam razmišljala o tome, ali onda je došlo vreme kad sam se izlečila i stala na noge, da razmislim gde ću sad taj lepi album koji sam napravila da izdam.

I?

– I srela sam Ivana i Janu u Interkontinentalu tadašnjem. Znam da se zabezeknula kada me je videla. Da sam bila mršava kao grana, nisam imala dvadeset kilograma što kažu s krevetom jer me je bolest jako iscrpela. I bila sam tužnjikava, tako da kažem. Bolna. I krenemo u razgovor tako šta vi radite, šta ja radim. I oni kažu otvaraju produkcijsku kuću. Ja kažem ja imam album završen. Pa dobro mi sad nemamo. Tada su se plaćali albumi. Uradiš album pa ti onda produkcijska kuća plati album ali ti zato ne daje procenat od prodaje CD-ova, nego ti to plati odmah u kešu. Dobro, kaže, mi smo sad na početku, mi nemamo te finansije sada. Ja kažem meni ne treba to ništa, ja verujem u ono što imam, meni to ništa ne treba.

Da, ti si zapravo verovala da ćeš kroz teren da zaradiš.

– Naravno, jer sam znala šta imam u rukama. I tako smo mi počeli. Ja sam bila jedno od prvih izdanja. Ja mislim trojka da sam bila. Neko je bio jedinica, da li je Jana bila ili neko drugo. Ja mislim da sam ja trojka. Devedeset devet posto trojka. I onda smo počeli svakodnevno da se viđamo. Ako ne svakodnevno, onda sigurno na nedeljnom nivou, bar jedamput, pa da ručamo zajedno. I tako je krenulo to neko naše druženje, intenzivnije nego što je bilo ranije. Ranije smo se naravno viđali, poštovali se, pozdravljali se, razgovarali na tim našim veseljima koja traju jako dugo, pa ti ispričaš se i sa Snežom i sa Zoricom i sa Janom i sa kim god radiš imaš dosta vremena, imaš vremena na pretek da razgovaraš. Ali, to neko intenzivnije druženje je počelo tada i onda je to jedan jako lep period naših života, pa mogu da kažem i njenog i mog. Ja sam imala mega ultra hit.

Jeste se vi posećivali kući?

– Da. Naravno.

Jeste vi bili prijatelji?

– Da. Mi smo se jako dugo družili. Mi smo išli na more zajedno, dolazila je puno puta u moju kuću u Tuzli, dolazila sam ja u njenu kuću u Beogradu. Pošto smo mi radili tada letnju sezonu po tri meseca po Bosni, Tuzla je centralna Bosna, ja imam tamo svoju kuću, domaćinstvo u kojem imam potpuno sve isto kao i u Beogradu i ja se stacioniram kod svoje kuće, a ona je obično bila u hotelu nadomak Tuzle u Lukavcu, tamo na jezeru i onda malo malo pa nešto ručamo, da li jedemo u hotelu gde ona spava ili ona dođe sa porodicom, dođu i Beki i Jana i Ivan i Kiki kad je bila mala…

Šta se desilo u Las Vegasu? Hajde da to rešimo. Ja sam čuo priču da ste vas dve zajedno avionom otišle u Vegas. Da li je to tačno?

– Ne.

Da li si ti krila njen stomak da ode u Ameriku da se porodi?

– Ne. Ali je bila jako krupna. Razmišljali smo se o tome, ja sam imala ideju u razmišljanju ako bude bio problem neki, ako joj budem bila potrebna – ja pričam dobro jezike, da možemo da se ogrnemo, da se pokrijemo nekako, što kaže u Žikinoj dinastiji – ja koketirati, ja nešto pričati – da postoji uvek ta opcija, da sam uvek tu za šta god treba i mi smo se videli tamo.

Da li ste se vi videli slučajno u hotelu?

– Ne možemo mi da se vidimo slučajno kad smo mi bili u kontaktu svaki dan, kako ćemo da se vidimo slučajno? Naravno da je znala da ću ja da budem tu, kao što sam ja znala da je ona tu.

Jesi ti znala da ona dolazi tu da se porodi?

– Naravno.

Jeste li vas dve o tome pričale?

– Naravno da jesmo čoveče. Sa nekim se družiš, čuješ se svaki dan. Ako se i ne vidiš, bar se čuješ svaki dan ili svaki drugi dan. Znači pričamo o nečemu što je konstantno. Ne možemo ti i ja da svaki dan pričamo a da ja ne znam gde ćeš da se porodiš.

Dobro, a šta se onda dogodilo da vas dve danas, devetnaest godina kasnije, pričate različite priče? Šta se dogodilo?

– Nije to različito. Kako je različito?

Lepo. Tako što je Jana ovde rekla…

– Jana je rekla da sam ja tamo slučajno bila, svojim poslom.

Da.

– Nisam ja tamo bila slučajno, ja sam tamo bila namenski, meni je bilo lepo tada, ja sam uživala.

A šta je bila tvoja namena?

– Zašto sam bila tamo?

Da.

– Mislim da je ona rekla da sam radila, ali ne može ni ona da se seća baš svega u tom momentu. Nisam radila tada i čak sam imala i jedan mali problem kada sam ulazila u Ameriku tada. Bilo je možda dođem, pa možda ću da vidim da li ću nešto da radim, znaš, imamo mnogo prijatelja u Americi. Uvek se izrodi neka tezga, uvek se nešto pojavi. I znali smo tako da budemo u Americi po mesec dana, odradim više nego što sam planirala uopšte.

Ili da budeš dva a da ništa ne radiš.

– Sve je to stvar momenta, kako se desi i kako se namesti. Znam da kad smo ulazili moj bivši muž Ljubiša i ja u Ameriku da sam ja sva bila srećna, kao ja imam vizu radnu, znaš, da bi mi onda žena policajac rekla vi ne možete da uđete na ovu vizu. Gde idete? Ja kažem idem turistički, idem u Vegas. Prvi put ne idem da radim i ona kaže vi ne možete da uđete i onda je malo drama na aerodromu.

Da, nisi bila na turističkoj vizi nego na radnoj.

– I onda sam morala da platim turističku vizu, pošto već imam radnu znači da sam prošla sav protokol kroz ambasadu i da tu problem ne postoji i onda sam na licu mesta na aerodromu – malo je potrajalo vremenski – ali sam na licu mesta na aerodromu platila. Platili smo oboje turističke vize i to sam prvi put čula da na možeš ući tek onako, nego da moraš ako imaš radnu dozvolu i da radiš, ne možeš turistički doći sa radnom dozvolom. Dobro, bili smo mladi pa učili smo usput. Tako da smo bili sigurno petnaestak dana zajedno u Vegasu.

Šta znači bili zajedno? Ona kaže da je srela i Mileta Kitića.

– Da, svi smo sreli Mileta Kitića. Mileta Kitića i Šedu, oni su radili. Bila je i Marta Savić tada. Mile, Šedo i ja smo bili smešteni u hotelu Pariz, a Jana je mislim bila tada preko puta u Belađu. Ja mislim. Nismo bili u istom hotelu.

A jeste li vi znali da ste u hotelima ili ste izašli kod fontane Belađo i sreli se tamo?

– Ja ti opet kažem, kako nećeš znati kad si sa nekim non stop na vezi, kad si sa nekim svaki dan?

Dobro, jeste li se vi družili tamo u Vegasu?

– Kako da ne.

Jeste li otišli da jedete?

– Nismo jednom. Mi smo se mnogo više puta družile u Vegasu. Nismo se odvajali, pobogu.

A je l’ ona tebi kaže, ja ću sada da se porodim?

– Kako misliš?

Jesi znala da je ona pred kraj, da se porađa?

– Kako ne, pa pobogu, sa nekim si non stop, moraš da znaš. Znaš i koji je dan a ne mesec koji je. Naravno da znaš. Rekla mi je i gde će se poroditi.

Gde si ti bila kad se ona porodila?

– U Beogradu.

Ti nisi bila tamo?

– Ne.

Koliko si ranije otišla?

– Mislim da je njoj ostalo još jedno mesec dana do porođaja. Mislim da je toliko ostalo. Mislim da je Ivan otišao kući za poslom, a ona se iz hotela prebacila kod svojih kumova. Ona ima divne kumove u Vegasu, Sanju i Milana i kod njih je bila kući i od njih je otišla da se porodi i kod njih je došla iz bolnice.

Da, rekla mi je.

– To su jako fini ljudi.

Četrdeset dana je bila tamo i vratila se

– Tako je.

I šta se dešava, pošto ona se ne seća perioda kad se vratila sa detetom u Beograd?

– Kako se ne seća?

Ne seća se da si ti bila prisutna u tom delu života kad se ona vratila sa Kristinom u Beograd? Jesi videla dete?

– Kako nisam pobogu.

Kad si videla dete?

– Čim su došli iz Amerike.

Jesi darivala dete?

– Naravno.

Je l’ to bilo neko zlato?

– Jeste.

Je l’ videla Jana to zlato?

– Kako nije pobogu.

Gde se to dešavalo?

– Kod njih u kući gore gde je bila ona vila..

Je l’ to bilo samo jednom? Je l’ se desio još koji put da si ti otišla kod nje?

– Ja ti sve vreme ponavljam, mi smo se konstantno družile, maltene bile svaki dan zajedno. To je tako, viđale smo se jako često. To je trajalo osam godina, ja sam dva albuma izdala.

Šta je trajalo osam godina?

– Pa naše druženje konstantno.

Hajde sad pošteno, šta se desilo između vas dve? Ja kad se sa nekim posvađam…

– Mi se nismo posvađale.

Pa šta ste uradile?

– Vidi ovako. Znači ja sam izdala dva albuma za „VIP“. To je osam godina. Mi smo non-stop bili skupa, da li je to bio Beograd, da li smo otišli negde na neko druženje van Srbije, van Beograda, da li smo bili u Bosni zajedno… Znaš, kad radiš tri meseca u Bosni, pa maltene svaki dan se viđamo. Mi smo imale istog menadžera, mi smo svaki dan pravile rezime nastupa i pravile planove sa našim menadžerom. On je nas redao tako, idem ja prva, ili ide Jana prva, pa ide Asim Bajrić za njom sutradan, pa prekosutra idem ja… Taj čovek je imao petnaestak, dvadeset pevača koje je redao jedne za drugima. Tada je posao bio mnogo drugačiji nego sada. Radilo se svaki dan i normalno je da se viđas svaki dan ili se čuješ ako se ne vidiš.

Jesi ti nju volela?

– Ja nju i dan danas volim.

Ako nekog voliš kako može da nestane kontakt između nekih ljudi?

– Pa kao prvo morao bi da znaš nešto sasvim drugo. Da bih ti odgovorila na ovo pitanje, a da ne bi zvučalo tako kako zvuči – oštro i surovo.

Mene zanima istina, a ti budi oštra i surova.

– Ja jako vodim računa o rečima koje izgovaram. I u današnje vreme ne postoji toliko lepe i birane reči koje neko neće pogrešno da shvati. E sad ako pogrešno shvati, to već nije moja stvar, da li to bio neko o kome pričamo ili publika koja nas sluša sada, šta ja tu mogu, može da shvati ko kako hoće. Ja stojim iza toga da jako vodim računa o čemu pričam, kako pričam i kakvim se rečima služi.

Ja mislim da čovek treba da priča istinu pa kakva god da je.

– Pa ne pričamo sad o istini nego o načinu komunikacije. Ako sam izdala dva albuma kod njih u kući i to je znači bilo stvarno, non-stop smo bili negde zajedno, non-stop. Posle toga se ugasila ta produkcijska kuća i mi smo morali svi koji smo bili, a bilo nas je jako jako puno u Vip-u tada, svi smo morali da tražimo za naredni album drugu kuću. Kako se ugasila ta kuća tako je to druženje splaslo u smislu više nije ona morala da bude toliko često u Beogradu, ja nisam morala da idem tamo na emisije pa se nismo viđali na emisijama, jer tamo se nešto non-stop snimalo. Snimalo se po mesec dana za emisiju unapred, ti si svaki dan tamo čoveče. I kad se ugasila ta kuća, mi smo otišli svako na svoju stranu a i ona je morala da traži narednu produkcijsku kuću gde će da izdaje isto tako kao i ja. I to lagano kreće to razmimoilaženje u mislu da se ne viđaš toliko često kao ranije.

Ali, ako ti negde nekoga voliš, valjda ga pozoveš da ga pitaš Jano jesi dobro?

– Pa imam i telefon. Može i mene neko pozvati da pita Sanja jesi dobro?

Pa je l’ te zvala?

– Pa pričamo sada a ja se sa njom ne družim sigurno već jedanaest, dvanaest godina i sad me pitaš je l’ me zvala. Kad? Razumeš?

Je l’ te zvala kad si ostala trudna?

– Nije ona znala da sam ja trudna.

Je l’ te zvala kad si se porodila?

– E poslala mi je poruku.

Je l’ te bolelo to?

– Ne. Zašto? Pa nisam ja dete rodila da bi me neko zvao, bilo ko na ovom svetu.

Pa dobro ja ne mislim da si ti rodila dete da bi te Jana zvala.

– Ko da sam ja imala vreme u tom momentu.

A je l’ bi ti bilo milo?

– Bilo bi lepo. Bilo bi uljudno. Ali me nije zabolelo. Ne može da me zaboli takvo nešto. Zašto da me zaboli?

Pa je l’ ti značila ona nešto u životu? Rekla si mi da je voliš.

– Jeste. I dan danas je volim, to stoji.

Je l’ bi vas dve mogle da pijete kafu sad svaki dan?

– Uvek.

Ne, ne, svaki dan i da se družite.

– Ne. Svaki dan, ja nemam vremena svaki dan da se družim. U tome je sad poenta. Želim da ti kažem ono što je baš poenta ovog razgovora. Ja sam jako želela dete i onda sam probala uz posao da hendlujem tve stvari, da idem lekarima, da se lečim da pokušavam i da radim. Onda sam prvo prestala da se družim. Prestala sam da izlazim prvo. Prvo sam se rešila izlazaka – nigde ne idem. Pa sam se onda lagano rešila svoje egzistencije. Znači ja sam ugrozila svoju egzistenciju zbog višeg cilja. Ja sam se učaurila. Ja sam prestala da radim, ja sam prestala da zarađujem novac. Ja godinama nisam zarađivala novac.

Od čega si živela?

– Ja kao prvo imam ušteđevine, a kao drugo šta mi treba drugo? Imamo mi partnera, imamo muža, radi valjda i on nešto. Imam ja ušteđevinu. Moja majka je jako situirana, moja sestra je jako situirana, ne može meni ništa da fali u životu, mogu da ne radim sto godina. Prvo sam se rešila izlazaka, rešila sam se društva i onda sam se rešila na kraju – morala sam da se rešim i svog posla. Ja nisam mogla nikako da izvedem to, da se posvetim lekarima, da se posvetim svome telu, da se posvetim onome čemu sam se posvetila i da idem da pevam nastupe, da pevam tezge, da putujem, da sam kad se vratim umorna po dva dana, da li putuješ autom, dođeš sav savijen kao zmija, kao guja, ne mogu da ispravim noge jer godine su već i stigle, da li putuješ avionom, pa ona silna po dva sata čekanja, tri sata, pa kontrole, pa to je atak na mozak. Jednostavno nisam mogla nikako da uklopim da radim dan-dva, da budem umorna posle toga tri dana da ne mogu da se dozovem jer kažem ti opet, godine su stigle, i da rešavam ovo svoje pitanje koje sam rešavala. Ja sam jedno po jedno eliminisala iz svog života dok na kraju nisam eliminisala sve. Učaurila se kod svoje kuće i razmišljala samo o svome telu i o tome da dobijem dete. Iz te čaure sam izašla kao pobednik, sa detetom u rukama što znači da sam bila u pravu što sam postupila tako. Možda nekome nisam, sebi jesam. Ja iz ove perspektive sada kad pogledam, da to nisam uradila nikada ne bih došla do svoje Vanje. I to je problem kod mene bio, ja nisam se samo sklonila od nje, ja sam se sklonila od mnogih meni dragih ljudi, od mnogih ljudi koje volim, od mnogih ljudi do kojih mi je stalo, ali mi je ipak više bilo stalo da dobijem svoje dete. Zvala je ona sto puta na rođendane od Kiki, znam da me je zvala u „Kovaču“ su slavili neki rođendan. Ja kažem stvarno ne mogu, hvala ti mnogo na pozivu. Bukvalno sam morala da lažem u jednom momentu svoje prijatelje kao što sam lagala i novinare u jednom momentu. Sad ti me zoveš a ja kažem ja nisam u Srbiji. Dobro, ja često nisam u Srbiji, ja imam nekretnine u inostranstvu i ja moram da obilazim svoje nekretnine htela nehtela, moram da plaćam poreze, moram da plaćam račune i tako dalje. Ja mnogo dana u godini nisam u Srbiji.

Je l’ izdaješ te nekretnine?

– Ne. Nešto da, nešto ne. Nešto što je moje i sestrino – to ne, ono što je mamino – to se izdaje. Ne mogu ja da idem iza nekoga u svoju kuću. Ne mogu ja tako. To su mamine nekretnine, to ona izdaje.

Pa dobro svakako će biti jednog dana sestrine i tvoje.

– To nije sad tema, pusti to. Odvućeš me negde tamo bezveze.

A ti ne bi da kažeš gde su nekretnine.

– Pa imamo u četiri države u Evropi nekretine. Dovoljno da dosta dana u godini nisam u Beogradu.

U kojim državama imaš?

– Evo imam na moru stan. U Crnoj Gori. Zadnjih sedam, osam godina sam bila po šest meseci na moru. Kako ćeš ti mene da dobiješ za emisiju kad ja nisam šest meseci u Beogradu? Imam u zapadnoj Evropi, imam u Bosni i tako dalje. To nije samo moja imovina, to je imovina i mojih roditelja. I kažem ti, ja odem po šest meseci na more i nema me po šest meseci. Na moru živim ko vuk samotnjak i lepo mi je. Ja da nisam imala more ja ne znam kako bih izgurala sve ovo.

Je l’ bio muž uz tebe u tim trenucima kada si se osamljivala?

– Da, sve vreme je bio tu.

I on odlazi sa tobom tamo?

– Da, svuda je uvek sa mnom. Nikada se mi ne odvajamo. Tako da hoću da ti kažem da sam u jednom momentu, dok nisam uredila tako kako sam uredila svoj život da ne moram da se pravdam i da lažem. Znaš sad me ti nazoveš i ja ti kažem ja nisam u Beogradu. Ja jesam u Beogradu ali ne mogu da izađem napolje. I želim još nešto da ti kažem. Ja imam jako tešku autoimunu bolest, a to je Hašimoto sindrom. Svi koji boluju od Hašimoto sindroma znaju da to jako velike probleme pravi za trudnoću. Ja imam problem sa štitnom žlezdom, usporen rad štitne žlezde i Hašimoto sindrom.

Hašimoto ima i Sanja Vučić.

– Tako je. Svi koji imaju Hašimoto prepoznaće se. Ti kad imaš Hašimoto i ti sad zoveš mene e hajmo dušo na večeru. Jao, ja oduševljena, meni predivno. Super, idemo. I dođe onaj momenat kad ja treba da izađem iz kuće i taj Hašimoto ti samo kaže nećeš ti sada nigde. I fizički i psihički. To je bolest koja sve u meni što je dobro prepoznaje kao loše i bori se protiv toga, a sve što je loše prihvata kao dobro. To je jedan totalni nesklad. Sve u kontri. I onda je jako teško funkcionisati uopšte sa Hašimotom. Znaš, sve ja želim sada, a za pet minuta ne želim ništa. To te jako usporava i to ti pravi jako veliki problem. Ja se radujem nekom koncertu, i kad dođe dan koncerta ja nađem nekoga kome ću dati kartu, ja ne mogu da idem. Jednostavno ne mogu. To je jače od mene.

Ivan Vučićević

Jesi prevazišla to?

– Da. Prevazišla sam tako što od kad sam dobila Vanju nemam vremena da razmišljam o Hašimotu i kad krene neku svoju budalaštinu kažem gospodine – to je gospodin, Japanac – nemam vremena gospodine da se bakćem tobom, ja imam mnogo prečih stvari. I znaš, od kako je Vanja došla, ja nemam praznog hoda u životu.

Hoćeš da kažeš da dokolica ustvari…?

– Može da bude dokolica, zašto da ne? Dokolica možda bude problem za razne stvari. Najgora stvar u životu, tako da sad nemam praznog hoda apsolutno i svaki momenat, svaki minut u životu mi je ispunjen apsolutno nečim oko Vanje ili oko kuće ili… U suštini nema više tog nekog razmišljanja da li će mi danas biti dobro ili mi neće, danas mora da mi bude dobro jer odgovornost je velika dobiti dete u pedeset drugoj godini, što znači da moraš da vodiš računa prvo o sebi, da bi bio mentalno i fizički i psihički dobro, a onda ta odgovornost da kad si već dobio dete u tim godinama i odlučio se, onda moraš da budeš dobro da to dete izvedeš na pravi put i da to dete othraniš. To su one sada muke koje koje mene muče kad legnem uveče, znaš, da li ću biti dobro u budućnosti i pokušavam onda da sklonim sve neprijatne stvari iz svoga života, sve neraščišćene račune da se raščiste, sve neprijatne stvari da se…