Nikola Popević kritika | Kurir

S vremena na vreme pojave se filmovi koji izazovu sitnu moralnu paniku, situaciju kada se neki problem u društvu prepozna kao – navodno – posledica nečega konkretnog iz kulture ili umetnosti. Nisam sklon da poverujem da je čovek, razumno biće, potpuno sklon ponašanju tipa “majmun radi ono što vidi”, ukoliko je svestan da se radi o umetničkom delu ili autorskoj kreaciji čiji je krajnji cilj zabava. A to su muzika, filmovi, stripovi, video-igre. Rijaliti je nešto drugo i za sada, iako aktuelan, neće biti razmatran.

Filmovi koji se bave huliganizmom mogu se podeliti na one koji temi pristupaju sa moralističke strane i one koji temu tretiraju kao dobru osnovu za atraktivnu i zabavnu akciju. Od toga odstupa engleski film “I. D.” iz 1995. godine, čiji naslov kod nas nije prevođen, iako bi ga (od raznih značenja) najbolje bilo prevesti kao “Identitet”. Danas jedan od pomalo zaboravljenih kontroverznih naslova najburnije decenije u novijoj srpskoj istoriji, “I. D.” se prevashodno bavi time zbog čega je fudbalski huliganizam toliko privlačan. “I. D.” je režirao Filip Dejvis, glumac, i on filmskim jezikom objašnjava transformaciju četvorice policajaca poslatih na tajni zadatak raskrinkavanja huliganske grupe iza koje stoji krupniji kriminal. Za sve to vreme, fudbalska lopta ni u jednom trenutku nije u kadru, te je sasvim jasno da navijanje ne mora da ima nikakve veze sa sportom, baš kao što znanje o fudbalu i klubovima nema toliko značaja u hijerarhiji navijačkih grupa.

Od četvorice policajaca na zadatku izdvajaju se dvojica, a potom ostaje samo jedan, Džon, koji biva toliko uvučen u uzbudljivo okruženje da zbog njega žrtvuje brak, prijatelje, porodicu, a na kraju i posao. Druženje u lokalnom okupljalištu, osećaj zajedništva, raznoliki i živopisni likovi, pijanke, adrenalin i uzbudljive žene sruče se na Džonova srednjeklasna pleća takvom silinom da on svoju prvobitnu ambiciju infiltracije u kriminogenu sredinu pretvara isključivo u želju za napredovanjem unutar navijačke grupe. Film “I. D.” se ne boji da jasno stavi do znanja da blazirana klupska proslava Božića ne može parirati ludoj žurki u navijačkom pabu, da je pisanje policijskih izveštaja dosadno posle adrenalinskih huliganskih akcija i da supruga policajka ne raspaljuje maštu koliko šankerica koja se, kako sama kaže, “loži na opasnost”. Džon sa zadovoljstvom upadne u svaku od slatkih zamki takve stranputice, ali ma koliko se neprijatno identifikovali s njim, makar samo opravdavali njegovu transformaciju, film ne ostaje nedorečen poslednjom scenom. Pošto je silom policijskih prilika navijačka grupa razbijena, a Džon simboličkim razbijanjem ogledala odbija da se vrati pređašnjem životu, zateknut od strane svog bivšeg kolege policajca u maršu neonacista, on na kraju ostane da zighajlira – potpuno sam.

Iz današnje perspektive, kada su huligani doživeli niz transformacija i ovi starinski uglavnom postoje samo u pričama, u filmu gde smeta prenaglašena gluma Risa Dinsdejla (u ulozi Džona), možda najviše zbunjuje činjenica da su događaji inspirisani stvarnim, a tiču se fudbalskog kluba Milvol krajem osamdesetih. Dakle, ma koliko danas to čudno zvučalo, ovakvim stilom je neko nekada zaista živeo i ostao je ovekovečen u filmu koji nije izgubio na značaju kao zapis jednog vremena.