radiobalkanfox
Ovaj stari ritual primenjivan je kada bi dete, iako fizički zdravo, postajalo iznenada uznemireno, često plakalo noću bez vidljivog razloga, budilo se u isto vreme svake večeri ili gledalo „u ćošak“. Verovalo se da je dete tada „pokupilo noć“, odnosno da se noćna senka zadržala u njemu i da mu treba pomoći da se oslobodi.
Rešenje nije bilo ni u molitvi, ni u bajanju, ni u lekovima – već u jednom jednostavnom i tihom činu: detetu se tri puta prelazio prag kuće, i to uveče, uz posebne reči.
Prema narodnom verovanju, prag nije bio samo arhitektonski detalj, već mesto susreta svetova – spoljnog i unutrašnjeg, svetlog i senovitog. Ako je dete bilo izneseno napolje uveče, uspavano na rukama dok sunce zalazi, ili ako je samo stajalo na pragu u vreme „kad dan prelazi u noć“, verovalo se da njegova duša nije sigurna gde pripada. Zato se, kad dete postane „nemirno noću“, ono tri puta nosilo preko praga – jednom na jednu stranu, drugi put na drugu, i treći put pravo. Taj krug je imao simboliku vraćanja – da se dete „vrati kući dušom“.
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Stari su govorili – „Ne pevaj uveče, da ne zaplačeš ujutru.“ U toj rečenici nije bilo pretnje, već mudrosti o poštovanju noći, doma i duhovnog mira.
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Stari su govorili – „Ne pevaj uveče, da ne zaplačeš ujutru.“ U toj rečenici nije bilo pretnje, već mudrosti o poštovanju noći, doma i duhovnog mira.
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Stari su govorili – „Ne pevaj uveče, da ne zaplačeš ujutru.“ U toj rečenici nije bilo pretnje, već mudrosti o poštovanju noći, doma i duhovnog mira.
Običaj su najčešće obavljale majke, bake ili starije žene iz porodice. Dete bi se umotalo u ćebe, bez reči izvodilo iz kuće, nosilo preko praga, a zatim se, tiho, izgovaralo: „Kako noć izašla, tako se i ne vratila. Kako dete prešlo, tako mir našlo.“
U nekim selima, posle nošenja, dete bi se okupalo u vodi u koju se stavljao list oraha, zrno soli i parče starog hleba – kako bi se, kako su govorili, „isprala senka“. Voda se zatim prosipala ispod šljive ili kraj ograde, uz obavezno prekrštavanje.
Zanimljivo je da se o ovom običaju nije javno govorilo. Smatran je nečim što se radi „kad se više ništa drugo ne zna“. A i danas, u selima oko Kučeva, Crne Trave ili Žagubice, stariji će vam tiho reći da, ako dete iz čista mira počne da se budi svake noći u isto vreme, prvo što bi trebalo uraditi – nije otići kod lekara, već ga tri puta nositi preko praga.
Ne iz sujeverja – već iz poštovanja prema tišini predaka. Jer, kako su govorile stare žene: „Nekad je najvažnije da se dete oseti da je unutra – ne samo telom, već i dušom.“
Kad sneg prekrije zidine i svet utihne, srpski manastiri postaju mesta u kojima vreme stane. Unutra – tiha vatra, tiša molitva, i duša koja se vraća sebi.
U srpskoj tradiciji, nedelja nije bila samo dan odmora, već dan tišine. Dan za sabranost, mir u kući i poštovanje ritma duše – a ne za planove, poslove i galamu.
Aranđelovdan, koji se obeležava 21. novembra, spada među najvažnije slave u srpskom narodu. Sveti Mihailo ne dolazi tiho – on dolazi s mačem, da preseče zlo i zaštiti pravdu.
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Stari su govorili – „Ne pevaj uveče, da ne zaplačeš ujutru.“ U toj rečenici nije bilo pretnje, već mudrosti o poštovanju noći, doma i duhovnog mira.
Dodaj komentar