Otvoreno pismo Jelene Karleuše o NATO bombardovanju

Na današnji dan pre 27 godina prvi put su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost i početak bombardovanja. 

Ovim povodom oglasila se i Jelena Karleuša koja je na društvenim mrežama napisala otvoreno na godišnjicu rata koji ne sme da se zaboravi.

– Na današnji dan pre 27 godina, počelo je zločinačko bombardovanje Srbije od strane NATO alijanse. Razlozi su danas čitavom svetu više nego jasni, otimanje Kosova i pravljenje velike vojne baze. Srbija kao uostalom i sve zemlje koje se danas bombarduju a čitav svet nemo posmatra, nije imala šansu. Pravo jačeg i tada kao i sada, zapravo jeste jedini zakon – napisala je Jelena i dodala:

– Bombardovanje Srbije i otimanje Kosova otvorilo je svetsku Pandorinu kutiju i posledice tog bezakonja gledamo danas. U ime sećanja na hiljade žrtava među kojima su bila i deca, ponosna sam na moj narod, koji je kroz istoriju i velike ratove uvek pokazivao ogromnu hrabrost i volju da se odupre neprijateljima. Kosovo je Srbija, živela Srbija – napisala je Jelena.

Početkom proleća 1999. godine, dok su sirene za vazdušnu opasnost parale noć i dok su mostovi, fabrike i zgrade nestajali u dimu, Beograd je živeo jedan neobičan, prkosan kulturni život. U jeku NATO bombardovanja, muzika nije utihnula — naprotiv, postala je glas otpora, zajedništva i potrebe da se sačuva makar deo normalnosti.

Na trgovima, u parkovima i improvizovanim binama širom grada, organizovani su koncerti koji su okupljali hiljade ljudi. Najpoznatiji među njima održavani su na otvorenom, često u blizini potencijalnih meta, što je njihov simbolički značaj činilo još snažnijim. Građani su dolazili uprkos opasnosti, noseći transparente, sveće i inat koji se teško može opisati. Muzika je tada bila više od zabave — bila je poruka da život ne staje.

Umetnici su nastupali gotovo svakodnevno, bez velike produkcije, često uz minimalne tehničke uslove. Ipak, energija publike nadomeštala je sve nedostatke. Pevalo se uglas, ponekad i glasnije nego što bi razglas mogao da podnese. Između pesama, slali su se apeli za mir, ali i poruke solidarnosti i dostojanstva. Nije bilo podele na žanrove ni generacije — rok, pop, folk i alternativna scena našli su zajednički jezik u trenutku kada je to bilo najpotrebnije.

Karleuša je bila jedna od najredovnijih pevača na okupljanjima, pokušavajući da uz pesmu i “dobro raspoloženje” da narodu snage i nade koja je bila neophodna za opstati u najtežim danima.

Koncerti su imali i snažnu psihološku ulogu. U atmosferi neizvesnosti, oni su pružali osećaj zajedništva i privremeni beg od straha. Ljudi su se držali zajedno, razgovarali, pevali i makar na nekoliko sati zaboravljali na zvuke eksplozija koji su odjekivali u daljini. Upravo ta potreba za bliskošću i normalnošću činila je ove događaje posebnim i duboko emotivnim.

Danas, sa vremenske distance, koncerti iz 1999. godine ostaju upamćeni kao jedinstven primer kulturnog otpora. Oni nisu mogli da zaustave razaranje, ali su uspeli da očuvaju duh grada. U vremenu kada su mnoge stvari bile van kontrole, muzika je bila ono što su ljudi mogli da podele, razumeju i sačuvaju. Beograd je tada pokazao da čak i pod bombama — pesma može biti jača od straha.