Pevač kao tinejdžer ostao bez oca, otkrio: “Tražio sam razlog za život”

Vladana Jokić

Novinar redakcije Blic Zabava
Diplomirani novinar

Boјan Marović obeležava 25 godina od smrti svog oca, što za njega predstavlja izuzetno emotivan trenutak.

Pevač je izgubio oca kada je imao samo 16 godina, što je duboko uticalo na njegovo odrastanje i životne prioritete.

Danas se navršava tačno 25 godina otkako je poznati pevač Bojan Marović ostao bez oca. Gubitak roditelja ostavio je dubok trag na njegov život, a povodom ove tužne godišnjice, Bojan je podelio emotivnu poruku.

Bojan Marović je često isticao koliko mu je bilo teško kada je sa 16 godina izgubio oca, a danas je za njega posebno težak dan, kada se priseća uspomena koje je pre tri decenije gradio sa svojim ocem.

– 25 godina, vreme ide tata. Nisam se ni milimetar pomerio, samo su slike u glavi i neke sitnice koje nađem po nekim fiokama, čujem neku pesmu koju si voleo, priče ljudi o tebi i onome što si bio. Baš kao na ovoj slici udaram život i prošlost, ne spuštam gard ni pogled. Čuvaj nas – napisao je on u opisu očeve fotografije na kojoj je on u bokserskom ringu.

Bojanov otac preminuo je 2001. godine, kada je pevač imao samo 16 godina. Kako je ranije ispričao u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, tog trenutka je njegovo detinjstvo i zvanično prestalo. Preko noći je morao da odraste, okrene svoj život za 360 stepeni i postane glava kuće, kao i stub sigurnosti svojoj majci i bratu, koji je od njega mlađi čak deset godina.

– Moja majka nikada to nije dala da bude tako. Ja jesam to bio, ali ona je želela da ja budem dete. Na žalost nisam bio dete, u njenim očima jesam, ali ja nikada nisam to dao. Tražio sam jedan jedini razlog za život, a to je da kada dođem vidim njen osmeh i vidim da mi je porodica u redu. To je sve. Jer, ne možete da shvatite, u jednom trenutku ne postoji više ništa, sve je crno da crnje ne može biti, a onda vidite ženu koja se sakrije i kaže sa osmehom: “Kako je bilo u školi, je l’ bilo sve u redu?”. Dođete u taj stadijum ako ona nije pala, nemam ni ja pravo na to. Nije postojao dan da nisam otišao na grob – kaže Bojan, a na pitanje kako se osećao kada je odlazio na očev grob kaže:

“Kao da razgovaram sa njim”

– Kao da zaista razgovaramo, jer sam ja pričao šta me boli, ali kada sam se odselio za Beograd, odjednom više nije to onaj Bojan koji ide sa čelom. Jedinu stvar koju sam tražio je bila da imam klavir u svojoj blizini. Ja nisam hteo da izlazim po klubovima, ja nisam hteo da izlazim po nekakvim splavovima, nije me ništa to zanimalo, mene je zanimao klavir, stvaranje, čitanje i to je to. Znao sam da provodim sate i sate samo čitajući i čitajući.

Njegov otac bio je uspešan bokser, poznat kao izuzetan tehničar koji se u ringu kretao lako “kao leptirica”. Bojan je uvek isticao koliko je bio ponosan na njega i njegov vedri duh, te osmeh koji je “mogao da razoruža najsurovijeg neprijatelja”.

Iako je dolazio iz bokserske i sportske porodice, Bojan je odabrao muziku i sviranje violončela, što je izazivalo čuđenje okoline, ali je za to uvek imao očevu podršku i divljenje. Pored umetnosti, Bojan je odlično igrao i košarku, o čemu njegov otac dugo ništa nije znao, pa je za života uspeo da odgleda svega jednu ili dve njegove utakmice.

Njegova današnja poruka i odluka da hrabro korača napred “ne spuštajući gard” pred životom, ostaju dirljivo svedočanstvo neizbrisive ljubavi i poštovanja prema ocu od kog je, iz najtežih životnih situacija i bola, naučio lekcije koje ga danas vode kroz život