Poslednja klapa serije “Kazna za greh” snimljena u Kovinu, Nataša Drakulić otkriva detalje

U Kovinu je pala poslednja klapa snimanja domaće igrane serije “Kazna za greh“. Na setu smo zatekli scenaristkinju Natašu Drakulić i reditelja Miloša Radunovića, kao i glumce Andreja Nježića, Andrijanu Đorđević i Stefana Radonjića, dok su završavali tromesečni rad na ovom ambicioznom projektu.

Atmosfera je bila ispunjena uzbuđenjem i zadovoljstvom jer je uigrani tim uspešno priveo kraju snimanje. Serija od 12 epizoda nastala je prema trilogiji književnice Jelene Bačić-Alimpić i prati sudbinu porodice Erceg, jednog od najuglednijih grofovskih rodova svog vremena. Kroz ljubav, rat i velike društvene promene koje su oblikovale Bačku, “Kazna za greh“ prikazuje ne samo istoriju jedne porodice, već i duh jednog vremena. Na setu se moglo osetiti koliko glumci i ekipa iza kamere ulažu emociju u svaki kadar, dajući život likovima koji će, sigurni smo, dugo ostati u pamćenju gledalaca.

Foto: Foto Nataša Ostojić / Ustupljene fotografije

U glavnim ulogama su Nikola Rakočević kao Jovan Erceg, Ana Mandić kao Julijana, Andrej Nježić kao mladi Mihajlo i Andrijana Đorđević kao Emilija, dok Emilijine roditelje, Đuku i Lujzu Ilić, tumače Peđa Marjanović i Marina Ćosić.

Scenaristkinja Nataša Drakulić govori o velikom poslu koji je ekipa privela kraju. Zadovoljstvo ne krije i naglašava da je iza njih zahtevan, ali lep proces rada.

– Baš sam prezadovoljna. Velika zahvalnost celoj ekipi, jer su se zaista trudili. Nije nam bilo lako, ali svaki kadar i materijal govoriće sam za sebe i sigurna sam da će gledaoci baš voleti ovu seriju – kaže za “Blic” Drakulićeva.

Objašnjava da je ova priča potpuno drugačija od „Ringišpila“, iako je i ona smeštena u epohu.

– Potpuno su različite priče. Ovde imamo jednu grofovsku porodicu kroz koju pratimo istoriju Vojvodine i smenu država. Radnja obuhvata raspon od oko četrdeset godina i u tom periodu dešavale su se velike društvene promene. Na to smo možda i najponosniji, jer kroz našu glavnu junakinju Emiliju, ćerku siromašnog kovača, pratimo način na koji ona dolazi do obrazovanja. To su zapravo sami počeci školovanja ženske dece i to je veoma važan deo radnje. U suštini, ovo je velika ljubavna priča koja prati sudbinu dvoje ljudi koji ni za šta nisu bili krivi, samo su se voleli. Neki drugi grehovi su odgovorni za to što tokom života nisu mogli da budu zajedno.

Volim srećne krajeve

Drakulićeva otkriva i da je u seriji, uprkos mnogim preprekama kroz koje likovi prolaze, ljubav je ta koja na kraju pobeđuje.

– Ja volim srećne krajeve i mislim da su nam posle svega što doživljavamo i proživljavamo, u ovakvoj situaciji u svetu, takvi završeci zaista potrebni. S jedne strane, nezgodno je raditi nešto za šta mnogi već znaju kraj jer su čitali knjige. Ipak, Jelena nam je dozvolila određene izmene, čak i neke prilično radikalne, pa smo neke stvari jednostavno promenili. Ljubav mora da pobedi, jer u suprotnom ništa ne bi imalo smisla. Ali kroz te prepreke shvatamo da ovde ne postoji samo jedan glavni junak. Možemo reći da su to Emilija, Mihajlo i njihova ljubav, ali i njihovi roditelji, koji su na neki način krivi ili nisu krivi, svojim ćutanjem i teretom koji su nosili. Oni su usmeravali živote svoje dece, insistirali na staležu i društvenim pravilima. Mislim da će oni koji nisu čitali knjigu posle serije poželeti da je pročitaju, a oni koji jesu videće jednu novu dimenziju te priče.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Autorka romana Jelena Bačić-Alimpić već je imala priliku da vidi deo snimljenog materijala.

– Pogledala je nešto. Nažalost, iz nekih privatnih razloga nije mogla duže da bude sa nama, ali mislim da je i ona srećna.

Nataši je posebno drago što je deo ekipe bio i njen klasić Nikola Rakočević.

– Nikola nikada ranije nije igrao ovako nešto. Poznajem ga još od prvog ispita i pratim njegov rad. Gledala sam apsolutno sve što je radio u pozorištu, ali i na filmu. Ponosna sam na naše prijateljstvo. On je mlađi od mene, ali smo delili neke predmete na fakultetu. Ovde igra veoma kompleksan lik, visprenog čoveka koji je sjajan sa konjima i mislim da je i njemu bilo veliko zadovoljstvo da radi ovu ulogu.

Osim kao scenaristkinja, Nataša Drakulić se u seriji pojavljuje i kao glumica.

– To je sada već postao neki običaj i ne smemo, radi baksuza, da prekidamo tu tradiciju (smeh). Igram jednu vrlo zahtevnu ulogu babice, porađam groficu Erceg. Naravno, u sceni su i doktor i kućepaziteljka. Snimali smo to tokom jednog veoma teškog dana za ekipu. Bilo je vruće, zagušljivo, nosili smo kostime iz epohe, a ja sam sve vreme razmišljala da li možda povređujem koleginicu. U svakom slučaju, scena izgleda veoma autentično.

U toj sceni partnerka joj je glumica Ana Mandić.

– Prvi put radimo zajedno i ja sam zaista presrećna.

Govoreći o svojoj glumačkoj karijeri, Drakulićeva kroz osmeh priznaje da je sve zapravo počelo sasvim slučajno.

– Jedino što sam u životu zaista tražila da igram bio je lik po mojoj prabaki u filmu “Dara iz Jasenovca” i to mi je ispunjeno. Sve ostalo se dešavalo spontano. Na primer, za “Ubice mog oca” tog dana nam je trebala daktilografkinja, a nismo je imali, pa sam uskočila. Tako je sve počelo. To su uglavnom čudne okolnosti. Neko se ne pojavi na snimanju i onda ja završim u kadru. Evo, sada ću se pojaviti i u filmu “Sretenje”. Dobila sam jednu rečenicu, zapravo je statiranje, ali mi je lepo da budem deo toga – ističe ona.

Reditelj Miloš Radunović kaže da je i poslednji dan snimanja u znaku završnih scena.

– U ovoj situaciji pokušavamo da privedemo kraju sve što je ostalo da se snimi. U centru svega je, naravno, ljubav i oko nje se sve u ovoj priči i okreće.

Prijalo mi je da radim dramu

Proces rada trajao je nešto više od tri meseca i nije bio lak.

– Bilo je pomalo naporno, jer smo snimali usred zime u Vojvodini, a znate kakve zime tamo umeju da budu. Ipak, kada sam pročitao scenario, veoma sam ga zavoleo i bilo mi je veliko zadovoljstvo da radim na ovakvom projektu. U poslednje vreme sam često radio stvari koje su pune pucnjave, ratova, droge i nasilja, pa mi je prijalo da se bavim jednom drugačijom pričom.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Dodaje da mu je upravo zato rad na drami bio poseban izazov.

– U poslednje vreme radim više trilere, pa mi je prijalo da radim dramu. Lepo je kada se izađe iz tog okvira i uradi nešto drugačije.

Iako nije bilo ekstremno komplikovanih scena u tehničkom smislu, mnoge su bile glumački vrlo zahtevne.

– Nismo imali neku scenu koja je tehnički bila posebno komplikovana, ali su gotovo sve scene bile veoma zahtevne za glumce. Ceo proces je zbog toga bio zanimljiv i intenzivan – naglašava reditelj i ističe da je posebno zadovoljan izborom glumaca.

– Andrijana Đorđević i Andrej Nježić su za mene pravo otkriće i mislim da imaju veliku budućnost. Nikola Rakočević je, naravno, već potvrđeno ime i veliki glumac. Ana Mandić je, po mom mišljenju, zaista “pokidala” svoju ulogu. Generalno sam prezadovoljan kastingom.

Poslednjeg dana snimanja serije “Kazna za greh“ ekipa privodi kraju priču koja prati sudbine likova kroz više decenija, a mlada glumica Andrijana Đorđević govori o svojoj junakinji Emiliji.

– Igram Emiliju, ćerku kovača i služavke koji rade na imanju Erceg. Ona je inteligentna i ambiciozna devojka koja, uz finansijsku pomoć grofovske porodice, uspeva da se školuje. Nekako juri svoj san i zaljubljena je u Mihajla – kaže ona.

Iako mnogi ovu ulogu vide kao njenu prvu veliku glavnu ulogu, Andrijana podseća da je već imala slično iskustvo.

– Zapravo nije prva. Igrala sam žensku glavnu ulogu i u “Mačijem kriku” Sanje Živković.

Priznaje da nije stigla da pročita roman na kojem je serija zasnovana pre nego što je dobila scenario.

– Nažalost nisam, jer nije bilo dovoljno vremena za to. Trudila sam se da iz scenarija pokupim čitav sadržaj kako bi mi cela priča bila jasna.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Poslednjeg dana snimanja čeka je još jedna scena sa partnerom.

– Danas Andrej i ja snimamo scenu u kolibici, tako da će biti uzbudljivo. Inače, bila je jedna scena kada je Emilija u vešernici i dobija pismo o smrtnom slučaju iz porodice. To mi je bilo dosta emotivno zahtevno, ali u isto vreme i uzbudljivo, jer mi pruža mogućnost za igru. Ta scena mi je baš ostala upečatljiva.

Smeli smo da menjamo replike

Sa partnerom u seriji Andrejem Nježićem prvi put je sarađivala upravo na ovom projektu.

– Prvi put smo radili zajedno, upoznali smo se na snimanju. Fantastično smo se uklopili. On je divan glumac i predivno mi je što smo zajedno radili.

I saradnju sa rediteljem ocenjuje veoma pozitivno.

– Takođe fantastična. Jako sam zadovoljna celom ekipom i zajedničkim radom.

Glumci su imali i određenu slobodu u radu na tekstu.

– Smeli smo do određene granice da menjamo replike. To je neka vrsta prilagođavanja situaciji i zajedničkoj dinamici. Uvek se svačije mišljenje uvažava i to mnogo doprinosi tom kolektivnom osećaju da i mi kreativno učestvujemo u procesu – ističe mlada glumica.

Njen partner u seriji, Andrej Nježić, tumači lik Mihajla Ercega.

– On je sin grofa koji pokušava da ne bude marioneta svojim roditeljima i pokušava da se izbori sa svim tim staleškim i društvenim normama, da živi svoj život.

Na pitanje postoje li danas takvi ljudi, kaže:

– Ne u bukvalnom smislu, ali postoje ljudi koji se bore da pronađu svoj put u životu.

Poput koleginice, ni on nije stigao da pročita roman pre početka rada.

– Nisam ni ja stigao da pročitam knjigu jer smo kasno krenuli sa pripremama. Ali scenario je napisala Nataša Drakulić i sve mi je bilo jasno.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Uloga Mihajla bila je posebna i po tome što prati lik kroz veliki vremenski raspon.

– Ono što je meni ovde najzanimljivije jeste što tumačim Mihajla od njegove sedamnaeste do tridesete godine. To je bio veliki izazov i zahvalno za igru. Prvi put sam i otac u seriji, tako da mi je to nešto potpuno novo.

Bilo je uzbudljivo igrati oca

Iako ima tek 24 godine, Andrej je morao da odigra i životne faze starije od sebe.

– Bilo je zapravo uzbudljivo. Kada sam prvi put dobio decu, klince u scenama, nisam znao kako ću, ali je na kraju sve prošlo glatko.

S obzirom na to da je reč o epohi, priprema za snimanje svake scene zahteva vreme.

– Treba mi otprilike pola sata da se spremim. Prvo mi srede kosu, ovu “grivu”, za šta su zaslužne Sandra i Anja. Cela ta mašinerija ljudi koja radi na nama, a koju gledaoci ne vide na malim ekranima, zaslužna je za sve. Najteže je kada imamo više scena u jednom danu pa posle svake moramo da se presvlačimo u drugi kostim.

Najveći izazov u ulozi bio mu je upravo protok vremena kroz koji prolazi njegov lik.

– Verovatno taj raspon od sedamnaeste do tridesete godine.

Iako mnogi glumci kažu da su najveći izazovi negativci i rad u epohi, Nježić kaže da na to gleda drugačije.

– Ja volim da igram i negativce. A kada je reč o epohi, mislim da su ljudi u suštini isti, od krvi i mesa, sa veoma sličnim problemima. Samo su okolnosti drugačije. U ovom slučaju tu su grofovska porodica, stalež i društvene norme, ali mislim da je i danas slično, samo u drugačijem kontekstu.

U seriji “Kazna za greh“ Stefan Radonjić tumači lik Nandora, čoveka koji ima posebno mesto u životu grofovske porodice Erceg.

– Tumačim lik Nandora. On radi kod grofa Ercega i jedan je lojalan, odan saradnik i prijatelj porodice Erceg. Neko je ko zna mnogo tajni, da ne kažem sve tajne, ali ih iz svoje lojalnosti čuva za sebe. Najviše vodi računa o mladom grofu Mihajlu, koji odrasta i prolazi kroz godine kroz koje smo svi prolazili, možda nekad i skrene sa pravog puta. Nandor je tu da pokuša da mu pomogne i vrati ga na pravi put – objašnjava Radonjić.

Foto: Dafina Dostanić / Ustupljene fotografije

Na pitanje da li će u priči te tajne iskoristiti na pogrešan način, kaže:

– Ako mislite da ih iskoristi u negativnom smislu, neće ništa zloupotrebiti.

Ipak, o tome da li je njegov lik potpuno pozitivan, ostavlja prostor publici da sama proceni.

– Da li je pozitivac ili negativac, to neka proceni publika. Postoji jedna vrsta kontroverze u celoj seriji, jer dolazi do velikih promena. Radnja počinje između dva svetska rata, a potom dolazi Drugi svetski rat i promena društvenog sistema. Dolaskom komunista menja se i društveno uređenje i ti staleži koji su postojali više neće postojati. U tim promenama možda će neko i posumnjati u Nandorove dobre namere, ali ja sam tu da ga branim.

Poslednji dan snimanja, za Stefana je prilika da se osvrne na ceo proces.

– Radio sam ovu seriju sa divnom ekipom, fenomenalnom produkcijom i autorskim timom sa kojim je uvek radost sarađivati.

Voleo bih da se snimi i nastavak

Ipak, priznaje da projekat nije bio lak, s obzirom na uslove i dužinu snimanja.

– Nije bilo lako u tim uslovima, ali ta ljubav prema poslu i ova divna priča, puna topline, ljubavi, strasti i emocija, učinili su da sve to nekako deluje lakše. Prenebregnemo sve okolnosti.

Za razliku od nekih kolega, Radonjić je imao priliku da pročita trilogiju Jelene Bačić Alimpić na kojoj se serija zasniva. Naglašava da su razlike između romana i scenarija neminovne.

– Razlike između knjige i scenarija postoje. Ovde smo u dvanaest epizoda pokušali, odnosno Nataša Drakulić je pokušala, da što više približi taj svet. Ali reč je o velikoj epohi i velikom istorijskom periodu koji je trebalo sabiti u dvanaest epizoda. Zato su promene vrlo dinamične. Možda je nešto ostalo i za drugu sezonu – kroz smeh priča Stefan.

Ideja o nastavku mu se svakako dopada.

– Naravno da bih voleo.

Glumac priznaje i da mu je rad u epohi uvek posebno zanimljiv.

– Volim da radim epohe. Uvek mi je izazov kada me pozovu za projekat koji je vezan za neko drugo vreme. To je jedinstvena prilika da uđem u lik kroz kostim, atmosferu i način života tog vremena. Tada ne gradimo samo psihološki lik i karakter, već ulazimo i u mentalitet epohe. Pokušavamo da proniknemo u prirodu lika i način na koji je napisan, da se poigramo i sa karakterom i sa svojim habitusom kako bismo što autentičnije dočarali to vreme – zaključuje Radonjić.