radiobalkanfox
Nekada uspešan baletski umetnik sa stabilnim životom i punim koferima garderobe, danas Nikola Vranić dane provodi na ulicama Beograda, oslanjajući se na dostojanstvo, stil i poneki razgovor sa prolaznicima koji ga podsete da nije nevidljiv.
– Zovem se Nikola Vranić, rođen sam u Beogradu 1969. godine i već tri i po godine živim na ulici. Spavam po ulazima, nekad u parku na klupi kad je toplo vreme. Beskućnik sam. Nije mi ni malo lako. Ulice mog rodnog grada znaju da budu zanimljive, ali i veoma mračne, naročito kada ste praznog džepa. Dešava se da po dva, tri dana ne jedem ništa – rekao je Nikola.
Foto: Youtube Printscreen Prva
Možda ste ga videli na ulicama Beograda. Možda ste pomislili da je lepo obučen. Možda niste ni primetili da ispruženom beretkom moli za pomoć. Ne liči na tipične prosjake koje viđamo, ali deli njihovu sudbinu.
Život pre ulice
Prisetio se bezbrižnog detinjstva i perioda kada mu je sve u životu dolazilo lako i bilo ispunjeno lepim uspomenama.
– Do decembra 2017. godine sve mi je išlo kao po loju. Imao sam lepo detinjstvo. Tetka i teča su živeli u Švajcarskoj, bili su dobrostojeći. Sećam se jednog rođendana – doneła mi je dva puna kofera garderobe. Imao sam pet ili šest godina. Sve je bilo teget, svetloplavo, bele košuljice, bermude… Prelepe stvari – prisetio se.
Ljubav prema eleganciji uprkos svemu
Nikola kaže da mu je od nekadašnjeg života ostalo tek nekoliko komada garderobe koje pažljivo čuva sa strane, snalazeći se kako zna i ume da ih sačuva i nosi uprkos teškim okolnostima.
Foto: Youtube Printscreen Prva
– Možda su mi tada usadili ljubav prema garderobi. To je jedino što mi je ostalo – nekoliko sakoa, košulja, pantalona. Danas, zamislite, nosim zimske cipele i na trideset stepeni jer su mi to jedine. Moram da skupim novac za nešto laganije, makar sandale. Sve moje stvari bi stale u jedan kofer. Stvari držim u dva hemijska čišćenja. Zamolio sam ljude tamo da mi ih čuvaju u magacinu. Kad imam novca, odem, pokupim košulje i sakoe – objasnio je Nikola.
Od scene do tišine
Nikola priča da je decenijama živeo stabilno i bezbrižno zahvaljujući baletu i podršci porodice, sve dok ga porodična tragedija nije iz korena izbacila iz dotadašnjeg života.
Foto: Youtube Printscreen Prva
– Bavio sam se baletom. Time se bavim skoro trideset godina. Mogao sam lepo da živim. Bilo je solidnih primanja, gostovanja – Zagreb, Sarajevo… Dnevnica, pa letovanja, pa kupovina. Roditelji su imali pa su mi dosta i pomagali. Ništa mi nije falilo. Onda je došla porodična tragedija. Ostao sam sam. Ubrzo sam prodao stan, potrošio novac i ostao bez posla. Danas nemam nikakva primanja. Osim pomoći ljudi koji mi nekad daju koji dinar. Pokušao sam da radim pantomimu na ulici, ali su me sklonili. Mora sve da se promeni – ništa ne traje večno – odgovorio je Nikola.
Zbog kontrasta koji je Nikola ovakav kakav jeste, reditelj Jugoslav Nikolić snimio je film „Beskućnik Dendi“.
– Ljudi su pokazali emocije gledajući film. To mi je najvažnije. Ostala je suza u oku, i meni i njima – rekao je Jugoslav.
Svakodnevica na ulici
Nikola kaže da je život na ulici surov i usamljen, ali da mu najviše znači kada mu neko priđe kao čoveku, a ne kao prosjaku.
– Veoma je teško. Ljudi uglavnom prolaze i gledaju. Retko ko zastane. A meni je najdraže kad se neko zaustavi da popriča sa mnom, ne zbog novca, nego zbog razgovora. Mi umetnici smo u mnogo teškom položaju. Država nas se seti samo ponekad, da neku milostinju. Međutim, znate i sami kako se teško živi – objasnio je.
Iako su mu ulice već godinama dom, Nikola je priznao da je u jednom trenutku odlučio da se trgne i vrati sebi deo starog života.
– Četiri godine su ove ulice moj dom. Imao sam period kad sam bio zapušten – duga kosa, brada… Izgledao sam kao da sam ceo život na ulici. Jednog jutra sam se sam sebi smučio. Otišao sam kod prvog barbera. Posle toga pravo u pozorište. Za kartu se snađem – nekad je platim, nekad me puste. Kažu da sam i dalje isti čovek, samo u drugačijoj situaciji – naveo je Nikola.
Foto: Youtube Printscreen Prva
Ljudi često ne mogu da ga povežu sa beskućnikom. Kad krene da prosi, prvo se sredi, očešlja bradu. Kad skine kačket i pružim beretku, vidi se koliko mu je neprijatno.
Susret koji se pamti
Prisetio se dirljivog susreta sa jednim dečakom koji mu se urezao u sećanje, dok danas priznaje da nikada nije verovao da će i sam završiti tamo pored kojih je nekada samo prolazio.
– Sećam se jednog dečaka. Gledao me je dugo. Majka mu kaže da nije pristojno da tako gleda. A on pita: „Čiko, smem li da te povučem za bradu?“ Imao sam dugu bradu tada. Povukao me je i pitao: „A što si ti tužan?“ To mi je ostalo u srcu. Voleo bih da se sklonim sa ulice. Ironija je što sam se nekad gadio prolazeći pored beskućnika na Terazijama. Mislio sam: „Samo da se meni to nikad ne desi.“ A onda sam se našao baš tu – ispričao je za Prvu TV.
Dodaj komentar