“Samo je ćutala i gledala u prazno”: Branka Katić o teškom detinjstvu pored majke sa bipolarnim poremećajem

Glumica Branka Katić svojevremeno je govorila o majci koja se dugo borila sa bipolarnim poremećajem.

Tokom svoje nekoliko decenija uspešne karijere, Branka je vrlo retko govorila o privatnom životu, ali je jednom prilikom ipak odlučila da progovori o temi mentalnog zdravlja.

Tada je izjavila da je imala deset godina kada je njena majka prvi put pala u depresiju.

– Prestala je da jede, da govori, da se kupa… To je bio potpuni šok. Nisam razumela šta se dešava. Pre toga je bila vesela, nežna, brižna, a onda, kao da je nestala. Samo je ćutala i gledala u prazno – prisetila se Branka.

Nažalost, zbog sramote odbijala je da poseti stručnjake.

– Mislila je da je sramota ići kod psihijatra. Da će ljudi pomisliti da je luda. To je bila velika stigma tada, a ni danas nije mnogo bolje.

Glumica je istakla da je kao dete osećala majčino odsustvo.

– Taj prazan, izgubljen pogled… Plašila sam se da je više nikada neću dobiti nazad. Da više nikada neće biti ona moja mama koju sam znala i volela.

Njen otac i sestra morali su da nadomeste njen nedostatak.

– Maja je uskočila u maminu ulogu. Devet godina je starija od mene i bila je mamina senka, bilo joj je užasno teško. Tata je sve tumačio pogrešno, mislio je da se mama njemu inati, da to radi namerno.

Trenuci krize činili su da postane puna energije.

– Tada bi postajala kao sila prirode. Nije spavala, bila je puna energije, neuhvatljiva. Znala je da bude razdražljiva, ponekad i naporna, ali je tada činila i čudesne stvari. Jednom je pomogla ocu devojčice iz Irana da pronađe hirurga za njenu operaciju. To su bili njeni herojski trenuci.

Za razliku od oca, Branka Katić je bila svesna da im majka to ne radi namerno.

– Znala sam da nije njena krivica. Osećala sam tu njenu tugu. Učila sam da svet može da bude i ružan i nepravedan. I kad sam kasnije saznala da je bipolarni poremećaj zapravo hemijski disbalans u mozgu, još više sam je žalila.

Na kraju, Branka je istakla važnost razumevanja i podrške okoline.

– O psihoterapiji se nije govorilo. Ljudi su bežali od toga. A sve što je mojoj mami trebalo bili su lekovi i razumevanje – iskrena je bila Branka za Telegram.hr i dodala:

– Toliko puta sam želela da je zagrlim i kažem – nisi luda, nisi slaba, nisi sama. Samo si bolesna, i to nije tvoja krivica – ispričala je Branka Katić.

(Telegraf.rs)