Smederevska tarana: Domaća testenina koja se sušila na ćebetu i mirisala na bakinu kuću

U starim smederevskim kućama, naročito u vreme jeseni, na stolicama, stolovima i šarenim vunenim ćebadima mogla se videti razastrta – tarana. Sitna domaća testenina, ručno napravljena, sušena na suncu i vetru, korišćena za čorbe, mlečne supe, ali i kao samostalan obrok. Nije bilo deteta koje je nije jelo, niti domaćice koja nije znala da je pravi. Danas je gotovo zaboravljena – zamenjena industrijskim rezancima. A miris koji je ostavljala dok se sušila još uvek živi u sećanjima.

Šta je zapravo tarana?

Tarana je vrsta domaće, sušene testenine, pravljena od jednostavnih sastojaka: brašno, jaje, malo soli i kap vode. Testo se mesilo čvrsto, sušilo kratko, pa se zatim ribalo ili trljalo rukama da se dobiju sitni komadići – ne veći od zrna pirinča. U nekim kućama su sečeni i na kockice, u drugim ostavljeni da se sami krune dok se suše.

Jednostavno, jeftino i snažno jelo koje su jeli pastiri, rudari i ratari, a danas ga znaju samo bake iz zabačenih sela

Nekad doručak za siromašne, danas specijalitet koji budi emocije – evo kako da napravite poparu na način kako su je naše prabake služile za okrepljenje.

Jednostavno, jeftino i snažno jelo koje su jeli pastiri, rudari i ratari, a danas ga znaju samo bake iz zabačenih sela

Nekad doručak za siromašne, danas specijalitet koji budi emocije – evo kako da napravite poparu na način kako su je naše prabake služile za okrepljenje.

Jednostavno, jeftino i snažno jelo koje su jeli pastiri, rudari i ratari, a danas ga znaju samo bake iz zabačenih sela

Nekad doručak za siromašne, danas specijalitet koji budi emocije – evo kako da napravite poparu na način kako su je naše prabake služile za okrepljenje.

Sušenje na ćebetu – ritual sam po sebi

U vreme kad nije bilo sušilica, tarana se sušila na starom vunenom ćebetu, koje se prostiralo po krevetima ili podu. Povremeno se prevrćala rukom, da se ne bi slepila i da se osuši ravnomerno. U sobi je tada mirisalo na brašno, jaja i nešto neobjašnjivo poznato. Deca su kradom grickala nesuvu taranu, i dobijala ukor:

„Ne jedi sirovo, dobićeš grčeve!“

Upotreba u jelima – više od supe

Tarana se najčešće koristila u:

– mlečnoj čorbi – kuvala se u mleku i dodavala kašičica šećera

– pilećoj supi – umesto rezanaca, za gušću i hranljiviju varijantu

– čorbama sa povrćem – posebno sa lukom i paprikom

– a ponegde i kao samostalno jelo – skuva se na vodi, pa prelije mašću i sirom

U teškim danima, tarana je bila zamena za hleb, pastu i doručak u jednom.

Porodično nasledstvo

U mnogim porodicama, pravljenje tarane je bilo prava mala porodična proizvodnja. Nije se pravila za dan-dva, već u većim količinama – za celu zimu. Čuvala se u platnenim kesama, u kredencima, daleko od vlage. U nekim delovima Srema i Banata, tarana se čak slala poštom rodbini u Beograd – kao znak pažnje i ljubavi.

Danas – zaboravljena u gradskoj kuhinji

U moderno vreme, taranu retko ko pravi. Ima je da se kupi na pijacama, ali to više nije isti ukus. Čista jaja, brašno bez aditiva, ruke koje je prave bez vage – sve to je deo čarolije koju industrija ne može da ponovi.

Starije žene u Smederevu još uvek kažu:

„Kad me boli želudac – ja samo tarane i mleka. To je lek, ne hrana.“

Vreme je da se vrati

Ako imate slobodan dan, jaja, brašno i ćebe koje ne koristite – probajte da napravite taranu. Ne zbog nostalgije, već zato što je to hrana koja zna da je deo vaše kuće.

Kroz vreme su nastale različite varijante recepata.

Mogu da se kombinuju sa brojnim slanim namirnicama.

Malo sastojaka, ali tajna je u jednom dodatku koji joj daje neponovljiv ukus i čini je neodoljivom.

Jelo koje se nekada kuvalo u zimskim danima širom Banata i Bačke, danas znaju samo najstarije domaćice – pasulj sa suvim kiselim šljivama

Među brojnim receptima za zimnicu, kao jedan od simbola juga Srbije posebno se izdvaja čuvena apetitka, salata fenomenalnog ukusa i puna hranljivih materija neophodnih u sezoni virusa.