Sudbina poslednje otomanske sultanije | Kurir

Neslišah sultanija, rođena 2. februara 1921. godine u Istanbulu, bila je poslednja osoba koja je upisana u knjigu osmanske dinastije. Smatrala se poslednjom osmanskom princezom i poslednjim preživelim članom osmanske dinastije koji je rođen tokom osmanske ere. Poslednji vladar ove dinastije, sultan Mehmed VI, zbačen je sa prestola 1922. godine, kada je ukinut sultanat i uspostavljena republika.

Na dan njenog rođenja, kalif Abdulmedžit naredio je da se ono proslavi dvadeset jednim pucnjem iz topa, koji su bili napunjeni novcem.

Nakon smrti poslednjeg pretendenta na osmanlijski presto Ertugrula Osmana Osmanoglua, 2009. godine, sultanija Neslišah uzela je titulu “poslednjeg potomka porodice Osmanoglu”, osmanlijske dinastije.

Posle uspostavljanja republike, članovi carske porodice su 1924. morali da napuste zemlju i odlaze u egzil u Francusku. Egzil je sproveden u roku od 24 časa, bez ikakvog prava da se bilo šta ponese sa sobom. Odlazeći u nepoznatu i nemuslimansku zemlju, nisu imali nikakve nade o mogućnosti povratka. Povratak ženskim članovima porodice dopušten je tek 1950-ih, a muškim 1974. godine. U egzilu, mnogi članovi carske porodice završili su svoj život u bedi i očaju, moleći da im se dozvoli povratak da okončaju svoj život i budu sahranjeni u Turskoj. Nije im bilo odobreno.

Udaha za egipatskog princa

Godine 1940, na nagovor roditelja, venčala se sa egipatskim princem Muhamedom Abdelom Moneimom. Narod Egipta glamurozno je dočekao svoju prvu damu. Fotografije Princeze Neslišah su bile objavljene na svim naslovnim stranama egipatskih i stranih časopisa. S pravom su je opisivali kao jednu od najlepših žena na svetu.

Godine 1947. prvi put odlazi u Tursku, ali kao egipatska princeza. Posle revolucije u Egiptu i pada kraljevstva, bili su u kućnom zatvoru pod optužbom da su radili protiv tadašnjeg predsednika Gamala Abdela Nasera. Na intervenciju predsednika Turske, oslobođeni su i poslati u egzil. Tako je Neslišah sultanija okusila gorčinu izgnanstva po drugi put.

Važila je za pravu damu. Tečno je govorila francuski, engleski, nemački i arapski, a takođe je bila strastvena skijašica i plivačica. Interesovala se i za istoriju, književnost, geografiju, botaniku i kulinarstvo. Uz to, izuzetno je bila poštovana od brojnih značajnih dirigenata u muzičkom svetu.

Iskušenja i hrabrost
Kada je Egipat 1953. proglašen republikom, porodica Abdel Moneim bila je prisiljena na prevremenu penziju i društveni zaborav. Proći će nekoliko godina pre nego što Neslišah ponovo dospe na naslovne strane, ali ovog puta u potpuno drugačijem kontekstu. Sudbina je pripremila pravi test koji će dokazati da ona nije bila samo princeza sa naslovnice, već žena iskovana od istog materijala kao i njeni preci osvajači.

Mnogi iz tog perioda svedoče da najsvetliji trenutak princeze Neslišah nije bio onaj kada je bila prva dama Egipta, već kada je stoički stala uz svog otomanskog rođaka, princa (Shehzade) Mahmuda Namuka, kojeg je Naserov režim optužio da je podstrekač rojalističkog puča protiv „Raisa“. Reči „smrtna kazna“ za Namuka i njegove saučesnike brzo su se proširile hodnicima moći.

Tokom senzacionalističkog suđenja princu Namuku 1957. godine, vrišteći naslovi su princezu prikazivali kao neku vrstu Ledi Magbet koja „želi da postavi svog sina tinejdžera na presto“ po svaku cenu. Činilo se da je novi vojni režim u Egiptu video neprijatelja u svakom preostalom članu bivše kraljevske porodice. Na kraju je princ Namuk u odsustvu osuđen na 15 godina zatvora, a porodica Abdel Moneim stavljena je pod kućni nadzor, na samoj ivici hapšenja.

Najteži izbor
Tako je nekadašnji prvi par postao društveni izopštenik. Ali, kako se i očekivalo od princeze sa šest vekova carskog vaspitanja, Neslišah je hrabro izdržala oluju. Sa sinom koji je studirao u Londonu i mladom ćerkom o kojoj je brinula, život je morao da se nastavi što je normalnije moguće.

Sukob se nije smirio. Godine 1958. princ Namuk je uhvaćen u Bagdadu i poslat u Egipat „ljubaznošću“ vojne hunte koja je brutalno desetkovala iračku hašemitsku monarhiju. Štampa je ponovo likovala, a princeza je još jednom uvučena u borbu. Nepokolebljiva Neslišah Sultan pojavila se na ponovljenom suđenju princu Namuku, direktno odgovarajući na optužujuća pitanja Naserovih oficira-sudija. Ovog puta, otomanski princ nije imao spasa; ponovo je osuđen i poslat u zatvor Tora.

Za princezu je to bio verovatno najteži izbor u životu: napustiti Egipat i početi iznova negde u Evropi, ili ostati i podržati svog rođaka u najtežem času. Prvi izbor joj je bio poznat, jer je njena porodica već bila deportovana iz Turske 1924. godine. Bio je to déjà vu – još jedan „jaki čovek“ pokušavao je da je ukloni iz njenog usvojenog kraljevstva.

 Imala je dvoje dece. Po trajnom povratku u Tursku, uspela je da povrati 1963. tursko državljanstvo i uzela je prezime Osmanoglu. Neslišah je živela sa svojim suprugom, Abdelom Moneimom, i ćerkom Ikbal. Abdel Moneim je preminuo u Istanbulu 1979. godine.

Odanost do kraja
Carska dužnost je pobedila. Tokom celog njegovog boravka u zatvoru, Neslišah je tešila i hrabrila Namuka. Pošto se njen ostareli otac povukao u Aleksandriju, ona je hrabro preuzela ulogu glave otomanske carske porodice u Egiptu. Neustrašiva pred Naserovom nemilosrdnom tajnom službom (mokhabarat), obilazila je advokatske kancelarije prikupljajući dokaze protiv državnih optužbi. Svake druge nedelje pojavljivala se na kapijama zatvora Tora radi kratke posete palom princu.

Trinaestog novembra 1961. stigao je strašan telefonski poziv. Od Neslišah je zatraženo da preuzme telo princa Namuka. Navodno je preminuo od srčanog udara. Kakva surova ironija: princ koji je kao novorođenče u istanbulskoj palati Dolmabahče bio umotan u neprocenjive tkanine, pedeset godina kasnije, predat je rodbini u zatvoru južno od Kaira, umotan u otrcano državno ćebe.

Na sahranu nije došao niko osim princeze Neslišah i nekoliko vernih prijatelja. Čak su i njene sestre bile odsutne, odabravši put izgnanstva ranije.

„Ovo je definitivno bio najsvetliji čas Neslišah Sultan!“, uzviknuo je Jehja Aref Bej, koji je bio prisutan tokom cele agonije. Decenijama kasnije, 2010. godine, ovi teški dani opisani su u bestseleru „Neslišah“, koji je napisao vodeći turski istoričar Murat Bardakči – dostojna počast tada 89-godišnjoj princezi.

Iako se Neslišah Sultan krajem 1960-ih preselila u Istanbul, Egipat joj je uvek bio blizu srca. U decembru, prilikom proslave ćerkine godišnjice, iako u invalidskim kolicima, sultanija nije izgubila ništa od svog nekadašnjeg sjaja i carske milosti. Njen tadašnji komentar bio je više nego proročanski:

„Veoma sam zabrinuta za Egipat i molim se svim srcem da sve prođe dobro. Promene režima mogu biti veoma komplikovane.“