Svi skriveni simboli nastupa Bed Banija na Superboulu

Bed Bani (Bad Bunny) navikao je da ispisuje istoriju, a pre dve noći je to ponovo učinio postavši prvi izvođač koji je u poluvremenu Superboula nastupio pevajući isključivo na španskom jeziku.

Iščekivanje je dodatno pojačala konzervativna reakcija koja je prethodila nastupu, do te mere da je organizacija Turning Point USA najavila alternativni šou. Uz to, nakon vrlo političkih govora zahvalnosti na dodeli Gremi nagrada, od kojih je jedan započeo rečima “ICE (Služba za imigraciju i carinu) napolje”, mnogi su s nestrpljenjem čekali šta bi Bed Bani mogao da kaže ili uradi tokom svojih 13 minuta.

Međutim, u svom stilu, sve je ostavio kao iznenađenje. Šou je bio ispunjen simbolima portorikanske istorije i kulture, posvetama široj latinoameričkoj zajednici i snažnim redefinisanjem američkog poimanja o tome šta znači biti Amerikanac. Evo nekih od skrivenih simbola i istorijskih lekcija koje ste možda propustili u nastupu Bed Banija na Superboulu.

Nastup je započeo širokim kadrom ljudi koji rade u poljima šećerne trske, nakon čega se kamera spustila na Bed Banija koji peva “Tití Me Preguntó” prolazeći pored radnika koji mačetama seku trsku.

Šećerna trska bila je gospodarski pokretač mnogih karipskih zemalja, uključujući Portoriko, u 19. i početkom 20. veka. Plantaže šećera ujedno su i dugogodišnji simbol nasleđa kolonijalizma i ropstva u toj regiji. Porobljeni Afrikanci radili su na plantažama do 1873, kada je Portoriko pod španskom vlašću ukinuo ropstvo.

Nakon što su SAD preuzele kontrolu 1898, američke šećerane progutale su portorikansko zemljište, ostvarujući ogromne profite na radu i zemlji lokalnog stanovništva. Radnici u nastupu su nosili belu odeću i slamnate “pava” šešire, što je referenca na lik ikoničnog portorikanskog seljaka, poznatog kao “jíbaro”. Početak nastupa s poljima šećerne trske odaje počast istoriji kolonijalizma koja i danas oblikuje život na Karibima.

Dok je prolazio poljima šećerne trske pevajući “Tití Me Preguntó”, Bed Bani je prošao pored različitih prizora: prijatelja na štandu s hladnim kokosom (coco frío), grupe starijih muškaraca koji igraju domine, mladih žena koje uređuju nokte i štanda s piraguom – portorikanskom poslasticom od struganog leda.

Tamo je poslužen pre nego što je nastavio dalje. Štand s piraguom ikona je portorikanske kulture koja simbolizuje zajedništvo i nostalgiju, a može se pronaći širom Portorika i dijaspore. Tokom nastupa, svaka staklena flaša sa sirupom na kolicima imala je zastavu druge države, uključujući Kolumbiju, Španiju, Portoriko i Meksiko. Osim što se u stihovima pesme spominju žene iz tih zemalja, zastave su bile još jedan prikaz latinoameričkog jedinstva.

Na ekranu iznad bine gledaoci su mogli da vide animirani lik “Concha”, ključne figure iz kratkog filma i albuma Bed Banija “DeBÍ TiRAR MáS FOToS”. Concho je “sapo concho”, endemska portorikanska žaba krastača koja je danas kritično ugrožena zbog invazivnih vrsta i ubrzanog razvoja koji uništava njeno stanište.

U pomenutom filmu, portorikanski glumac Hakobo Morales glumi starijeg Bed Banija, koji se s prijateljem Conchom priseća prošlosti gledajući fotografije. Film, kao i ceo album, meditacija je o opasnostima gentrifikacije koja ubrzano menja Portoriko. Ugrožena žaba savršeno utelovljuje potencijalno uništenje portorikanskog načina života pod uticajem američkog kolonijalizma i gentrifikacije.

Bed Bani je izveo nekoliko pesama, uključujući “Yo Perreo Sola”, “Safaera” i “Party”,s krova poznate “casite” (kućice). Obožavatelji su se s “casitom” prvi put susreli u filmu “Debí Tirar Más Fotos”, gde glumac Hakobo Morales živi u tradicionalnoj cementnoj kući u ruralnom delu Portorika.

Takve kuće, obojene u žive boje, tipične su za portorikansku arhitekturu sredine prošlog veka i građene da izdrže uragane, ali postaju sve ređe zbog novogradnje. Bed Bani je “casitu” pretvorio u jednu od bina tokom svoje rezidencije “No Me Quiero Ir de Aquí” 2025. u San Huanu.

Deo scenografije tokom izvedbe pesme “Baile Inolvidable” s Lejdi Gagom bio je delimična replika utvrđenja Castillo San Felipe del Morro, poznatijeg kao El Morro.

Ovo kameno utvrđenje iz 16. veka, koje su izgradili Španci, okružuje obalu istorijskog dela San Huana i danas je nacionalni simbol Portorika, američki nacionalni park i pod zaštitom je UNESCO-a. Jedan od najprepoznatljivijih elemenata utvrđenja su male kamene stražarnice, ili “garitas”, a jedna takva bila je vidljiva u pozadini bine.

Tokom izvedbe pesme “Nuevayol”, Bed Baniju je piće poslužila Marija Antonija “Toñita” Kej, poznata kao Toñita, stub portorikanske zajednice u Njujorku i spona između ostrva i dijaspore. U stihovima pesme on peva: “Un shot de cañita en casa de Toñita/PR se siente cerquita” (Čašica ruma kod Toñite/Portoriko se čini tako blizu).

Toñita više od 50 godina vodi Caribbean Social Club u bruklinskom Vilijamsburgu i poznata je po tome što je odbila da proda svoju nekretninu uprkos masovnoj gentrifikaciji. Njeno pojavljivanje logično se nadovezuje na teme zajedništva i otpora kojima se Bed Bani bavi.

Dok je Bed Bani izvodio svoju politički nabijenu pesmu “El Apagón”, isti radnici s početka nastupa viđeni su kako vise s električnih stubova. Naziv pesme doslovno znači “zamračenje”, a govori o portorikanskom ponosu i frustraciji zbog čestih nestanaka struje.

Najduži prekid snabdevanja u američkoj istoriji dogodio se upravo u Portoriku nakon uragana Maríja i trajao je gotovo godinu dana, kao posledica loše održavane mreže i neadekvatnog odgovora američke vlade. Mnogi građani su tada sami popravljali dalekovode, rizikujući živote kako bi vratili struju svojim zajednicama. Ovaj dirljivi trenutak u nastupu simbolizovao je kontinuitet kolonijalne eksploatacije Portorikanaca kroz vekove.

Na kraju nastupa Bed Bani je uzviknuo “Bog blagoslovio Ameriku!” i počeo da nabraja gotovo sve zemlje američkog kontinenta, od Čilea do Kanade. Potom su ga okružili ljudi noseći zastave svake zemlje i teritorija Amerika. Time se pridružio dugoj tradiciji latinoameričkih muzičara koji su u svojim pesmama pozivali na jedinstvo Amerika protiv imperijalnih interesa SAD.

Pokazavši kameri fudbalsku loptu s natpisom “Zajedno smo Amerika”, poručio je: “Seguimos aquí” (“Još smo ovde”). Taj izraz, preuzet iz njegovog filma o gentrifikaciji, u kontekstu Superboula dobio je novo značenje. Bio je to snažan odgovor na isključivu retoriku koja mu je osporavala pravo na nastup, tvrdeći da Amerika nije samo SAD, te da Sjedinjene Države ne bi bile to što jesu bez latinoameričkih i karipskih imigranata.

Iako su mnogi nagađali da će mu se na sceni pridružiti Kardi Bi, kao gost iznenađenja pojavio se Riki Martin. Međutim, bio je to drugačiji Riki od onoga kog je američka publika upoznala krajem devedesetih kao “latinskog ljubavnika”. Umesto da peva na engleskom, izveo je “Lo Que le Pasó a Hawaii”, verovatno najpolitizovaniju pesmu s albuma “DeBÍ TiRAR MáS FOToS”.

Pesma je poziv Portorikancima da čuvaju svoju kulturu i zemlju suočeni s gentrifikacijom i raseljavanjem. Bio je to trenutak punog kruga: umesto da se prilagođava američkim stereotipima, Martin je na španskom izveo odbranu svoje domovine i direktnu kritiku SAD.

Tokom celog nastupa mogla je da se primeti svetloplava boja, koja se povezuje s portorikanskom nezavisnošću. Posebno se isticala haljina Lejdi Gage, ukrašena crvenim cvetom “flor de maga”, nacionalnim cvetom Portorika. Na početku pesme “El Apagón”, Bed Bani se pojavio s velikom portorikanskom zastavom.

Umesto tamnoplave boje sa zvanične zastave, trougao na njegovoj bio je svetloplav, što je referenca na izvornu zastavu ostrva pre američkog preuzimanja. SAD su kasnije promenile nijansu plave kako bi odgovarala onoj na američkoj zastavi.

“Azul clarito” postao je simbol pokreta za nezavisnost. U pesmi “La Mudanza”, Bed Bani peva: “Ovde su ubijali ljude jer su isticali zastavu/Zato je ja sada nosim svuda”. Time aludira na zakon koji je od 1948. do 1957. branio Portorikancima posedovanje zastave. Držanje zastave s “azul clarito” na sceni Superboula bila je snažna antikolonijalna poruka.

Video: Milica burazer sprema iznenađenje na nastupu na Pesmi za Evroviziju