Tragična sudbina Rouzmeri Kenedi | Kurir

U sagi o porodici Kenedi, prepunoj političkih trijumfa, glamura i šokantnih tragedija, jedna priča je decenijama ostala skrivena u najdubljoj senci. To je priča o Rouz Meri “Rouzmeri” Kenedi, sestri nikad prežaljenog američkog predsednika Džona F. Kenedija, i najstarijoj ćerki Džozefa i Rouz Kenedi, čiji je život žrtvovan na oltaru porodične ambicije i čija je patnja postala tihi pokretač jedne od najvećih svetskih humanitarnih inicijativa.

Rođena 13. septembra 1918. godine, Rouzmeri je od prvog dana bila suočena s nedaćama. U jeku pandemije španske groznice, lekar nije bio dostupan, a medicinska sestra je, prema kasnijim svedočanstvima, puna dva sata sprečavala porođaj, držeći detetovu glavu u porođajnom kanalu. Veruje se da je upravo taj dugotrajni nedostatak kiseonika uzrokovao oštećenje mozga koje je definisalo njen život.

Dok su njena braća, budući predsednik Džon F. Kenedi i senatori Robert i Ted, odrastala u okruženju žestoke kompetitivnosti, Rouzmeri je zaostajala. Imala je poteškoća s čitanjem i pisanjem, a njene intelektualne sposobnosti su procenjene na nivo četvrtog razreda osnovne škole. Uprkos tome, opisi iz njene mladosti govore o toploj, privrženoj i lepoj devojci koja je uživala u plesu, operi i druženju.

Dnevnici koje je vodila kasnih 1930-ih otkrivaju život ispunjen društvenim događajima. Vrhunac njene mladosti bio je 1938. godine, kada je, zajedno sa sestrom Ketlin, predstavljena britanskom kraljevskom paru na dvoru u Bakingemskoj palači, što su ispratili svi tadašnji mediji.

Porodica je ulagala ogromne napore da prikrije njene poteškoće, predstavljajući je javnosti kao stidljivu devojku koja se “školuje za vaspitačicu u vrtiću”.

Uoči Drugog svetskog rata, Rouzmerino stanje se pogoršalo. U ranim dvadesetim postala je buntovna, patila od naglih promena raspoloženja i povremenih nasilnih ispada. Počela je noću da beži iz samostanske škole u kojoj je bila smeštena, što je kod njenog oca, Džozefa P. Kenedija starijeg, izazvalo paniku. U svetu u kom je mentalna bolest bila ogromna stigma, a politička budućnost njegovih sinova zavisila od besprekorne slike porodice, Rouzmerino nepredvidivo ponašanje postalo je pretnja. Bojao se skandala, neželjene trudnoće ili bilo čega što bi moglo da naruši ugled klana Kenedi.

U potrazi za rešenjem, Džozef je čuo za novu, eksperimentalnu proceduru, prefrontalnu lobotomiju, koju su lekari Volter Friman i Džejms Vots promovisali kao čudesan lek za mentalne bolesti. Obećavali su smirivanje pacijenata i rešavanje “problema”. U novembru 1941. godine, bez znanja svoje supruge Rouz, Džozef Kenedi doneo je odluku koja će zauvek uništiti život njegove ćerke. Dvadesettrogodišnja Rouzmeri odvedena je na operaciju.

Zahvat je bio brutalan. Rouzmeri je tokom operacije bila budna.Lekari su joj izbušili dve rupe u lobanji i metalnim instrumentom, nalik nožu za maslac, počeli da seku veze u frontalnom režnju njenog mozga. Kako bi procenili koliko tkiva treba preseći, tražili su od nje da peva, recituje molitve i broji.Prestali su tek kada je postala nekoherentna i zauvek utihnula.

Posledice su bile katastrofalne. Lobotomija nije rešila njene probleme, već ih je beskonačno pogoršala. Njena mentalna sposobnost svedena je na nivo dvogodišnjeg deteta. Izgubila je sposobnost govora, postala je inkontinentna i jedva se kretala. Živahna, topla devojka koja je volela da pleše pretvorena je u osobu potpuno zavisnu od tuđeg staranja.

Odmah nakon neuspele operacije, Rouzmeri je potajno institucionalizovana. Najpre je provela nekoliko godina u jednoj privatnoj psihijatrijskoj ustanovi, da bi 1949. bila trajno smeštena u St. Coletta School for Exceptional Children u Viskonsinu, gde je provela ostatak života. Time je započeo dug period porodičnog ćutanja. Njeno ime je prestalo da se pominje. Braći i sestrama je rečeno da se povukla i živi mirnim životom daleko od očiju javnosti. Otac je nikada nije posetio u instituciji. Majka Rouz nije je videla punih dvadeset godina. Istina o njenoj sudbini i lokaciji otkrivena je ostatku porodice tek 1961, nakon što je Džozef Kenedi doživeo težak moždani udar koji ga je ostavio bez moći govora.

Nakon očeve smrti 1969. godine, porodica je postupno počela ponovo da uključuje Rouzmeri u svoj život. Sestre i brat Ted redovno su je posećivali, vodeći je na porodična okupljanja. Posebno jaku vezu s njom gajila je sestra Junis Kenedi Šriver, koju je Rouzmerina sudbina duboko potresla. Inspirisana sestrinom patnjom i izazovima s kojima se suočavaju osobe s intelektualnim poteškoćama, Junis je 1968. godine osnovala Specijalnu olimpijadu, globalni pokret koji danas uključuje milione sportista.

Tako je najmračnija tajna porodice Kenedi postala izvor svetla za nebrojene ljude širom sveta. Tragedija jedne žene pokrenula je revoluciju u percepciji i tretmanu osoba s invaliditetom. Rouzmeri Kenedi umrla je 7. januara 2005. u 86. godini, okružena sestrama i bratom. Bila je prvo od devetoro dece Kenedijevih koje je umrlo prirodnom smrću, nakon života provedenog u tišini, ali čije je nasleđe postalo glasnije od bilo koje reči koju je ikada mogla da izgovori.

Video: Tajna dokumenta otkrivaju ko je zapravo ubio Kenedija