Zašto se veš nije kačio u zoru: Stari običaj koji je čuvao dom od senki

U starim srpskim domaćinstvima, nije sve bilo samo pitanje reda, već i ritma koji je išao dublje. Među mnogim pravilima koja su poštovana bez pitanja, jedno se posebno odnosilo na žene:

Veš se ne kači u zoru.

Verovalo se da zora pripada senkama, da je to vreme „kad se dan još nije odlučio da dođe“, i da nije zdravo unositi vlagu, pokret i beli veš u taj trenutak.

U narodu se govorilo:

„Ne kači dušu koja je još vlažna kad dan još ćuti.“

Veš je simbol čistote, intime, tela. I zato se posebno pazilo kad se pere, gde se suši i u koje vreme se iznosi iz kuće.

U srpskoj narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo staklo – već granica. Dete koje se pogleda pre zalogaja „zna sebe“, a kuća zna ko je u njoj prvi put gladan

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

Ako bi neka žena, iz nepažnje ili žurbe, kačila veš pred svitanje, starija bi je opomenula:

U srpskoj narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo staklo – već granica. Dete koje se pogleda pre zalogaja „zna sebe“, a kuća zna ko je u njoj prvi put gladan

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

„Ostaće ti misao na vetru. Nećeš znati kud ti dan ide.“

U srpskoj narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo staklo – već granica. Dete koje se pogleda pre zalogaja „zna sebe“, a kuća zna ko je u njoj prvi put gladan

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

U srpskoj narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo staklo – već granica. Dete koje se pogleda pre zalogaja „zna sebe“, a kuća zna ko je u njoj prvi put gladan

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

U srpskoj narodnoj tradiciji, ogledalo nije bilo samo staklo – već granica. Dete koje se pogleda pre zalogaja „zna sebe“, a kuća zna ko je u njoj prvi put gladan

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

Posebno je bilo važno ne kačiti dečji veš, pelene, košuljice i marame – jer se verovalo da jutarnja senka najbrže ide za onim što je neukrotivo, a malo.

U nekim selima Šumadije i južne Srbije, žene bi čak ostavile opran veš u korpi do izlaska sunca, i tek kad dan jasno obasja dvorište, izlazile su da ga okače.

U narodnom simbolizmu, beli veš u zoru predstavljao je znak, a znakove, govorilo se, „ne treba isturati bez potrebe“.

Ovaj običaj ima i praktičnu pozadinu – rosa, vlagа, hladan vazduh i senka mogu učiniti da se veš ne osuši kako treba. Ali u narodnoj svesti, to nije bilo samo pitanje sušenja – već duhovne sigurnosti doma.

Danas, kad se veš suši na sušilicama, pod klima uređajem i veštačkim osvetljenjem, ovaj običaj možda zvuči starinski.

Ali poruka ostaje ista:

Nisu svi trenuci isti. I ne iznosi se sve napolje čim može – nešto treba pustiti da prvo vidi dan.

Neobični grob Branislava Nušića na Novom groblju i danas izaziva rasprave. Otkrivamo legende, teorije i istorijske činjenice o piramidi u kojoj počiva naš najpoznatiji komediograf.

Pre više od 10 godina, japanska amigrumi tehnika pletenja, postala je pravi hit na internetu. Posebno tražene su bile igračke, od kojih su pojedine imale i terapeutsko dejstvo. Pribojka Melita Tumbul Uzunović, među prvima je u Srbiji savladala ovu tehniku i danas je po kvalitetu izrade, jedna od najprepoznatljivijih amigrumi pletilja u svetu.

Bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik

Sveštenik otkriva simboliku božićne jelke i objašnjava kako se ona savršeno uklapa sa badnjakom.

Vladika Nikolaj je govorio da Crkva sažaljenjem gleda na bogataše, tražeći čoveka u njima, a ne bogatstvo, i podstiče darivanje i duhovni rast.