radiobalkanfox
Kventin Tarantino je poznat po oštrom, upečatljivom dijalogu, ali njegova režija i način kadriranja zaslužuju jednaku pažnju. Tokom scene Petparačkim pričama kada Mia i Vinsent izlaze, Tarantino ih smesti blago pomaknute sa centra kadra, naglašavajući prostor pored njih – posebno oko Mie. Publika skoro može da zamisli Marselusa, Vinsentovog šefa i Mijinog supruga, kako zauzima taj prostor, što drži Vinsenta na distanci.
Ipak, Vinsent je samo čovek i postupno popušta pod Mijinim zavođenjem – što je prikazano kroz kameru koja se približava i prelazi u centrirane krupne kadrove. Nakon „neugodnog ćutanja“, snimljenog iz profila sa distance, Mia se „osvežava“, vraća energiju i spremna je za ples. Vinsent, iako nevoljno, pristaje, a scena se pretvara u dvostruki kadar gde oboje ulaze i izlaze iz ličnog prostora jedno drugog, dok Tarantino dopušta da njihova tela i pokreti govore umesto reči.
Ovakva pažnja prema detaljima razlikuje Tarantinove filmove – nije samo u pitanju šta likovi govore, već i kako su postavljeni i kako se kreću. Upravo te suptilnosti stvaraju prostor da dijalog postane centralna snaga scene.
Slično se vidi i u uvodnoj sceni filma “Inglourious Basterds”, koja je pravi primer Tarantinove kontrole i zadržavanja napetosti. Glumci se gotovo ne pomeraju dok razgovor teče, dok on koristi kadriranje i pokret kamere da pojača osećaj nelagodnosti kod gledalaca.
Počinje u srednjim kadrovima, s rezovima koji naizmenično prate sagovornike – udobno i poznato. Odjednom, kamera se okreće oko njih, kršeći 180-stepenu liniju konverzacije, prikazujući samo polovinu lica, dok ispod poda kamera otkriva „slona u sobi“. Dijalog se nastavlja, ali samo delimično – likovi skrivaju svoje prave namere. Tek u krupnom planu, lica se u potpunosti otkrivaju, izrazi se menjaju, i glumci otkrivaju svoje prave emocije. Na ovaj način, dve osobe za stolom pretvaraju se u jednu od najboljih uvodnih scena modernog filma.
Dodaj komentar