12 horor filmova koji su promenili način na koji se plašimo – i još uvek su jeziviji od većine novih

Možda je upravo to najbolji test pravog klasika.

Tokom više od jednog veka horor je menjao oblik: od natprirodnih priča i demonskih posednuća do slashera, psihološkog užasa i čudovišta koja se kriju tamo gde najmanje želimo da ih pronađemo. Ali neki filmovi nisu samo preživeli te promene. Oni su ih izazvali.

Pred sezonu u kojoj nam malo kontrolisanog straha posebno prija, vraćamo se naslovima bez kojih istorija horora jednostavno ne bi izgledala isto.

Američki diplomata počinje da sumnja da njegov naizgled nedužni sin možda nije ono što izgleda. Kada oko njegove porodice počnu da se događaju neobjašnjive i sve jezivije smrti, ono što je u početku delovalo kao paranoja prerasta u mnogo mračnije otkriće.

Gregori Pek daje priči ozbiljnost zbog koje natprirodna premisa nikada ne deluje potpuno fantastično. The Omen svoju moć duguje upravo tome što zlo smešta usred privilegovanog i naizgled savršeno uređenog porodičnog života.

Stenli Kjubrik pretvorio je roman Stivena Kinga u jedan od vizuelno najprepoznatljivijih horora svih vremena.

Pisac Džek Torens, kog igra Džek Nikolson, sa suprugom i sinom provodi zimu kao čuvar izolovanog hotela Overlook. Odsečeni od sveta, postepeno postaju zarobljeni između porodične napetosti, prošlosti hotela i nečega mnogo mračnijeg.

Hodnici, tepisi, bliznakinje, soba 237 – malo koji film ostavio je toliko prizora koji su postali deo kolektivne kulture straha. A možda je najjezivije to što nikada nismo sasvim sigurni šta pripada natprirodnom, a šta Džekovom umu.

Džon Karpenter je sa vrlo jednostavnom premisom praktično definisao izgled modernog slashera.

Majkl Majers kao dete ubija sestru, završava u psihijatrijskoj ustanovi, a godinama kasnije vraća se u rodni Haddonfield. Tamo počinje da prati tinejdžerku Lori Stroud, u ulozi koja je Džejmi Li Kertis pretvorila u jednu od najvećih „scream queens“ filmske istorije.

Maska bez izraza, figura koja mirno stoji u pozadini kadra i osećaj da se opasnost približava dok ostatak sveta funkcioniše sasvim normalno i danas rade gotovo savršeno.

Alfred Hičkok uspeo je da od izolovanog motela, tuša i jednog neobičnog mladića napravi slike kojih se filmska publika više nikada nije potpuno oslobodila.

Žena koja beži nakon krađe novca zaustavlja se u gotovo praznom motelu kojim upravlja Norman Bejts, jedan od najpoznatijih likova Entonija Perkinsa.

Čuvena scena pod tušem odavno pripada istoriji filma, ali Psycho i danas nije uznemirujuć prvenstveno zbog nasilja. Mnogo više zbog načina na koji Hičkok obična, svakodnevna mesta pretvara u prostore u kojima odjednom više ne možemo da se osećamo bezbedno.

Mia Farou igra Rozmari, mladu ženu koja se sa suprugom useljava u čuvenu njujoršku zgradu Dakota, gde su njihove nove komšije neobično ljubazne – i još neobičnije zainteresovane za njen život.

Kada Rozmari ostane trudna, osećaj da svi oko nje znaju nešto što ona ne zna postaje sve nepodnošljiviji.

Ovo je horor u kojem najveći strah ne dolazi iz onoga što vidimo, već iz gubitka kontrole nad sopstvenim telom, životom i percepcijom stvarnosti.

Ves Krejven osmislio je možda jednu od najjednostavnijih, ali i najefikasnijih horor premisa: šta ako vas ubica čeka upravo onda kada zaspite?

Fredi Kruger, sa svojim prepoznatljivim rukavicama sa oštricama, progoni tinejdžere kroz njihove snove, pa ono što bi trebalo da bude najsigurniji deo dana postaje mesto iz kojeg nema lakog izlaza.

Film je usput doneo i jednu od prvih uloga mladog Džonija Depa, ali mnogo je važnije što je od Fredija napravio jednog od najprepoznatljivijih negativaca horor žanra.

Stiven Spilberg dokazao je da nam za veliki horor nije potrebno ništa natprirodno.

Malo primorsko mesto priprema se za turističku sezonu kada u njegovim vodama počinje da napada velika bela ajkula. Lokalni šerif pokušava da zaštiti stanovnike, dok vlasti ne žele da priznaju opasnost koja bi mogla da ugrozi letnju zaradu.

Spilberg je more – nešto što povezujemo sa odmorom, slobodom i letom – pretvorio u prostor u koji milioni gledalaca posle ovog filma nisu ulazili sa istom bezbrižnošću.

A njegov najbolji trik možda je to što ajkulu veliki deo filma jedva i vidimo.

Ridli Skot spojio je naučnu fantastiku i horor u film koji i dalje deluje neverovatno moderno.

Posada svemirskog broda odgovara na misteriozni signal i nailazi na oblik života koji nikada nije trebalo da ponese sa sobom. Ubrzo se ogromni brod pretvara u klaustrofobičnu zamku iz koje nema izlaza.

Sigorni Viver je kao Elen Ripli dobila jednu od uloga koje su zauvek promenile predstavu o ženskim junakinjama u žanrovskom filmu, dok je dizajn samog Aliena postao jedna od najprepoznatljivijih slika filmskog horora.

Američka balerina stiže u prestižnu nemačku plesnu akademiju i gotovo odmah shvata da se iza njenog raskošnog enterijera krije nešto mnogo mračnije.

Dario Arđento napravio je film koji vas možda ne plaši na klasičan način koliko vas uvlači u košmar.

Intenzivne boje, muzika grupe Goblin i gotovo bajkovita scenografija stvaraju svet koji istovremeno izgleda prelepo i duboko pogrešno. Upravo zbog te estetike Suspiria i danas izgleda drugačije od gotovo svakog drugog horora svog vremena.

Kada dvanaestogodišnja Regan počne da pokazuje zastrašujuće promene u ponašanju, njena majka najpre traži medicinsko objašnjenje. Tek kada sve druge mogućnosti propadnu, pomoć traži od dvojice sveštenika.

Vilijam Fridkin je od te priče napravio jedan od najkontroverznijih i najuticajnijih horora sedamdesetih, a Linda Bler je kao Regan ostavila jednu od najpoznatijih glumačkih transformacija u istoriji žanra.

Priče o reakcijama publike u bioskopima postale su gotovo jednako legendarne kao sam film, ali iza svega nalazi se ozbiljna i vrlo neprijatna priča o veri, sumnji i potpunom gubitku kontrole.

Više od pola veka kasnije, i dalje nije naročito lako gledati ga.

Na početku deluje kao priča o raspadu braka u Zapadnom Berlinu. Onda prestaje da liči na gotovo bilo šta što možemo jednostavno da objasnimo.

Andžej Žulavski spaja bračnu dramu, psihološki horor, telesni užas i natprirodno u filmu koji je teško zaboraviti čak i kada biste želeli.

Izabel Ađani u glavnoj ulozi pružila je jedan od najintenzivnijih nastupa u horor filmu, a njena čuvena scena u prolazu metroa sama je dovoljna da objasni zbog čega je Possession decenijama kasnije dobio novu generaciju obožavalaca.

Frensis Ford Kopola dokazao je da horor može istovremeno da bude jeziv, senzualan i vizuelno potpuno raskošan.

Njegova verzija priče prati grofa Drakulu od tragičnog porekla do susreta sa Minom Harker, u kojoj vidi odjek davno izgubljene ljubavi.

Geri Oldman prolazi kroz jednu od svojih najupečatljivijih transformacija, dok su uz njega u filmu Vinona Rajder, Entoni Hopkins i Kijanu Rivs. Ali prava zvezda filma možda je njegova estetika – gotički setovi, raskošni kostimi i praktični efekti zbog kojih ova verzija Drakule i danas izgleda vizuelno fascinantno..