Medicinska sestra otkrila 4 stvari zbog kojih ljudi na samrti žale

Tokom više od dvadeset godina rada kaomedicinska sestra u hospiciju, Suzan B. O’Brajen sedela je pored kreveta više od hiljadu pacijenata u njihovim poslednjim trenucima.

Iz tog ogromnog iskustva shvatila je jednu ključnu istinu: za većinu ljudi najveći strah nije sama smrt, već žaljenje.

– Kada ignorišemo činjenicu da je smrt prirodan deo našeg puta ili se pretvaramo da se to dešava drugima, propuštamo da se pobrinemo za važne stvari koje smo trebali da uradimo, naučimo i budemo. Planove za kraj života često odlažemo za penziju, za trenutak “kada budemo imali dovoljno novca” ili “kada bude pravo vreme”. Međutim, vreme je naš najdragoceniji resurs, a kada postanemo svesni da je ograničeno, žaljenje neminovno izlazi na površinu – piše CNBC.

Prvo i možda najčešće kajanje koje je čula jeste:

– Žalim što nisam sledio svoje srce i pronašao svoju pravu svrhu.

– Previše ljudi donosi odluke na osnovu spoljašnjih uticaja, bilo da su to očekivanja porodice ili vrednosti koje nameće društvo. To utiče na karijere, veze, pa čak i način na koji se predstavljamo svetu. Možda mrzite svoj posao, ali ga ne napuštate jer je dobro plaćen. Možda imate sumnje u partnera, ali ne prekidate vezu jer “na papiru sve izgleda dobro. Kada se slepo držimo onoga što drugi žele za nas, ostajemo nesrećni, zaglavljeni i izgubljeni. Tek kada smo autentični, možemo da vodimo smislen i ispunjen život – ističe O’Brajen.

Jedno od najpotresnijih priznanja koje je čula bilo je: “Žalim što nisam imao hrabrosti da u potpunosti volim druge.” Ovu rečenicu izgovorio je 69-godišnji pacijent koji je u životu postigao ogroman finansijski uspeh i pripadao najbogatijem sloju Amerikanaca. Imao je kuće svuda, privatni avion i više automobila nego što je iko mogao da vozi. Ipak, na samrti je govorio o porodici i prijateljima sa kojima je prekinuo odnose zbog novca, ljubomore i sitnih svađa.

– Držao sam se ljutnje i odbacivao ljude zbog gluposti, a sada se ni ne sećam zašto – poverio joj se.

– Tada sam mislio da je to lakše, ali završio sam tužan i usamljen veći deo života. Nikada nisam pronašao ljubav. Nikada sebi nisam dao priliku da je iskusim, a sada znam da je to suština svega. Sada shvatam! Molim te, ispričaj drugima moju priču.

Nasuprot tome stoji treće veliko kajanje, koje je na neki način druga strana iste medalje:

– Žalim što nisam imao hrabrosti da dozvolim drugima da me u potpunosti vole.

Zbog bola i razočaranja kroz koje prolazimo u životu, ljudi često grade zidove oko srca kako bi se zaštitili. Kratkoročno to može biti zdravo, ali kada te zidove stalno podižemo i nikada ne rušimo, na kraju gradimo tvrđavu. Ljubav tada ne može da uđe, ali ni da izađe. Možda mislimo da nas to štiti, ali zapravo smo u zatvoru koji smo sami stvorili.

Na kraju života, ljudi žale zbog te “tvrđave” i žele da su imali više hrabrosti da otvore srce i puste druge unutra. Ako je smisao života da se doživi prava i bezuslovna ljubav, ta ljubav mora da počne od nas samih.

Četvrto priznanje koje Suzan često čuje jeste:

– Žalim što sam se toliko osuđivao i nisam se više voleo.

To je tiho, ali duboko kajanje koje se odnosi na nedostatak saosećanja prema sebi. Kada radi sa ljudima na kraju života, O’Brajen im predlaže da se vrate svakom žaljenju i prisete svih detalja.

Pita ih: “Koji je bio vaš posao? Gde ste živeli? Ko je bio u vašem životu? Sa kojim ste se borbama suočavali?” A zatim postavi ključno pitanje: “S obzirom na to gde ste bili i kroz šta ste prolazili, da li ste radili najbolje što ste mogli?”

Odgovor je, kaže, gotovo uvek potvrdan. Neverovatno je koliko malo empatije imamo prema sebi. Život je iskustvo učenja i može biti veoma težak. Kada to shvatimo, možemo da sagledamo svoje izbore blaže, pronađemo mir i saosećanje za sebe i pomirimo se sa prošlošću.

Bonus video:

(Espreso/SrbijaDanas/Sara Stojković/Prenela: N.J)