radiobalkanfox
- Nakon neuspešnog pokušaja odlaska u Pariz i teškog života u Beogradu, upisao je Pozorišnu akademiju i započeo glumačku karijeru.
- Detinjstvo u selu Bablja pamtio je kao najlepši period, stičući životna načela i duboku vezu sa prirodom.
Životni i umetnički put Petra Božovića duboko je obeležen teškim porodičnim prilikama i posledicama rata. Nakon povratka iz nemačkog logora, njegov otac je završio na Golom otoku, gde su tamnovali i njegov stric i drugi članovi porodice.
Nakon smrti majke, Božović je sa bratom kratko boravio u domu za ratnu siročad na Senjaku, odakle su ih baka i tetka Vida odvele u selo Bablja kod Kolašina. Osvrćući se na porodične tragedije i dugotrajne ratne traume, Božović je istakao:
„A shvatio sam da, u stvari, u ratu je lakše: ili pogineš ili preživiš sa nekom ranom ili nešto, i na tome se završi. A posledice rata na porodicu i ostalo, one se vuku toliko dugo da je to neumesno, stvarno.“
Odgajanje na selu do sedmog razreda osnovne škole ostalo mu je u sećanju kao jedan od najlepših perioda života, gde je pored škole stekao temeljna životna načela i ostvario neraskidivu vezu sa prirodom:
„Tu proživim najlepše vreme, i tu doživim i školu, ne samo osnovnu do sedmog razreda, nego i vaspitanje kakvog više nema, nažalost.“
„Najvažnije je što čovek živi sa prirodom. A priroda je najveće merilo čovekovih sposobnosti, bar za sada, dok ne izmislimo novog čoveka i ove ludosti koje će uništiti svet.“
U Kolašinu je važio za jednog od najboljih učenika, odrastajući uz knjige i podsticaj nastavnice srpskog jezika Milke Hadžić. Prilikom odgovaranja za odličnu ocenu, na pitanje da li postoji knjiga koju nije pročitao, odgovorio je:
„Ima, nastavnice, Dostojevski koji me čekao u Beogradu, valjda.“
Nakon što je poslao telegram o odličnom uspehu tetki u Ameriku, vest se prenela po celom selu, označivši sam početak njegovog životnog puta:
„I tako sam ti ja počeo.“
Beogradski asfalt, lutalaštvo i noći na klupi
Uprkos željama svog oca da upiše vojne nauke ili pravo, Božović je sa prijateljem otputovao u Pariz u potrazi za poslom i studijama. Kada su završili na otiraču jedne zgrade, jedna Francuskinja im je postavila pitanje koje mu je urezano u pamćenje: „Šta vi ovde radite?“.
Povratak u Beograd doneo je teške ulične dane — izbačen iz kuće i bez sredstava, našao se na ulici, spavajući na klupi na Kalemegdanu i kartonima na Železničkoj stanici:
„Bio je topli oktobar, ja sam u Ulici Strahinjića Bana krenuo ka Kalemegdanu i legao na klupu.“
Uprkos izuzetno teškim okolnostima, sa dozom karakterističnog humora pohađao je predavanja na Filološkom fakultetu, a potom upisao i Pozorišnu akademiju, postepeno povrativši očevo poverenje.
Nezaboravne uloge i glumački pečat
Njegovu karijeru obeležile su kultne uloge u seriji „Više od igre“, filmu „Leptirica“ Đorđa Kadijevića, kao i plodna saradnja sa rediteljem Živkom Nikolićem. Graditejući lik Žorža u filmu „Lepota poroka“, sa kostimografkinjom Divnom Jovanović izabrao je specifično odelo i šešir:
„Kad sam to obukao, već sam bio u ulozi.“
Iako je Žorž u javnosti doživljavan kroz komičnu prizmu, Božović ga vidi kao duboki prikaz moralnog posrtanja:
„A samo ako pogledate, analizirate, to je neviđena hulja. Njegov odnos prema ženi, deca ga ne poznaju, njegov odnos prema kumu, prema kumi, prema kumstvu, moral, država…“
Njegov rad obeležili su i film „U ime naroda“, monodrame po tekstovima Matije Bećkovića, kao i visoka državna priznanja poput Karađorđeve zvezde prvog stepena. Poznat po brzom snalaženju, prisetio se i anegdote kada mu je tokom uručenja Nušićeve nagrade zazvonio telefon na sceni:
„Pa gde si našao sad da me zoveš kad primam Nušićevu nagradu?“
„Eto, koristio sam to da nekako prebacim sebi u prilog, što glumac mora da se snađe u svakoj situaciji.“
Govoreći o ulogama koje mu nisu pripale, poput Banovića Strahinje (koga je odigrao Franko Nero), istakao je da mu nije žao što sam nije igrao tu ulogu, već što film, po njegovoj oceni, nije ispao dobar.
Filozofija glume: Čovek kao najveća tajna
Za Petra Božovića gluma je neraskidivo povezana sa posmatranjem ljudi, vaspitanjem i narodnom tradicijom. Odrastao uz junačke pesme, glumački zanat objašnjava jednostavnim principom:
„Ja sam odrastao na srpskoj narodnoj pesmi, junačkoj. I to me je opredelilo u životu, kao i vaspitanje moje tetke Vide, i istorija naše porodice, i sve zajedno.“
„Imitacija je prvi stepen.“
„A kad normalno živiš i normalno radiš, imaš već završenu ulogu, samo izađeš.“
Zaključujući razmišljanja o pozorištu i umetnosti, Božović naglašava da je čovek uvek u središtu glumačkog tragalaštva:
„Moraš, mislim, ti si kritičko biće samo po sebi. Ako se baviš čovekom najviše, čovek je za sebe ostao najveća tajna.“
„Zato je pozorište najveća, kao što je čovek najveća tajna za sebe.“
(RTS)
Dodaj komentar