radiobalkanfox
Posle porođaja, Anđelka Stević Žugić se brzo vratila poslovnim obavezama. Završila je snimanje serije “Radio Mileva”, a onda počela sa igranjem predstave “Šta me opet snađe”. Uz podršku supruga i porodice ništa joj ne pada teško, a svaki slobodan trenutak provodi sa najmilijima.
Blic preporučuje
S obzirom na to da je ovo monodrama, ujedno i komedija, mnogi glumci kažu da su to dva žanra koje je najteže raditi.
– Ljudi koji vole svoj posao vole izazov. Tako isto i ja. Tako da što veći izazov, ja se osećam bolje u tome, i samim tim moja želja raste. A inače u predstavi u jednom momentu apropo lika Jovanke koji igram, kažem da u njenom slučaju važi ona: “Sreća prati hrabre” ili da budemo iskreni: “Budale bog čuva”, pa nekako se i sama pronalazim u tome.
Svaki glumac da bi izneo ulogu koju tumači on koristi neke segmente iz privatnog života i tako boji lik koji tumači. Šta ste vi uneli iz privatnog života?
– Pa ne znam da li vole ili je to tako neophodno. Zapravo ja, kada je u pitanju gluma i taj neki stil koji volim i da gledam i radim jeste da bude verodostojno, uverljivo, autentično. Autentično je u tome što smo ljudi ne drugačiji, nego istiniti. Tako se trudim da u svakoj ulozi koju dobijem da radim, bilo da je film, serija ili pozorište, pronađem to nešto što se dešava u sebi i sve te likove zapravo znam iz svog nekog okruženja, da li bliskog ili šireg, ali da ti ljudi postoje. Ovde se bavimo savremenom temom, tekstom, načinom, svime i onda bi bilo glupo da sad ja igram neki lik koji niko od publike nikad nije sreo u svom životu. Znači, to su najbolje prijateljice, mama, bake, tate, psihološkinje, u našem slučaju gatare ili astrološkinje. Ja sa svima imam dosta privatnog iskustva. Moje bake nisu ličile na Jokinu baku, ali su mi negde poznate te žene koje imaju strast prema nečemu jako. Jokina baka u prvom delu “Šta me snađe” je ostrašćeno pratila Noleta, a sad smo tu priču malo proširili, pa ona prati generalno sport, čak je onako fanatična u tome da se i kladi. To možda nije baš svaka druga baka koju mi znamo, ali evo recimo ja poznajem mamu Milana Kalinića koja je tako jedna žena koja je ostrašćena u tome što voli i s njom svi vole da sede, da se druže, da čuju šta čuvena Boba ima da kaže na bilo koju temu. Tako da mislim da volim to kad narod kaže, kao gleda “Radio Milevu”, da je Jeca takva da svi imamo po jednu frizeku koja je slična njoj. Meni je to stvarno jedan od najboljih komplimenta.
Foto: Oliver Bunić / Ringier
Govorili ste da je danas najlakše uprti prst na neku ženu i reći “eto je raspuštenica”. Reklo bi se da se da se više stavlja taj fokus na ženu nego na muškarca. Da li zbog toga što smo vaspitani u tom patrijarhalnom maniru i da je žena ta koja drži kuću i kada odluči da ode, da se taj dom ruši?
– Šta znam. Mislim da ne vrede baš takve podele striktno na žene i muškarce, iako se bavimo tim fenomenom uvek, ali u cilju komedije i u tu svrhu. Ne govorimo neistine, ne lažemo, ali malo pocrtavamo sve to kako bi to bilo smešnije kao i u vicu. Mislim da nije svaki Mujo i svaki Haso, pa ni svaka plavuša koja hoda ovom zemljom glupa, ali za potrebe vica je to sasvim okej. E tako isto i ovde. Upiremo prstom u neke stvari. Generalno je nekako to valjda i u našem mentalitetu da ono što je tamo nekad neko jednom rekao i zapatilo se, ostalo dan-danas. Ne znamo ni sami zašto, nego tako volimo da lagano etiketiramo i lepimo neke epitete. Tako nam je svima verovatno lakše nego da se staviš u nečije cipele, kožu, situaciju, pa sa tom nekom empatijom da razmisliš o drugoj osobi. Sve je toliko danas brzo i kuso, pa i to etiketiranje. Ne kažem da ja sama nisam nekad sklona tome, ali se trudim da shvatim da je zapravo preko puta uvek živ čovek. Što bi rekao moj kolega jedan koji nije više s nama: “Nikad ne znaš šta taj neko nosi sa sobom, pa budi blag. Ne znaš koje bitke neko bije”.
Ljubav je pokretač i glavna tema za mnoge stvari, nevezano da li ste u braku. Kada to imate, osećate se bolje, vedrije, srećnije, zadovoljnije. Koliko Vam je to bilo potrebno poslednjih godina?
– Uvek je bitno. Naravno, mi svi volimo da smo voljeni i važno nam je da volimo jer onda, što kažeš, lepše i zračimo i bolje privlačimo. Na premijeri je na volu bila napisana krilatica “Srce uvek zna”. Tako da, ja stvarno mislim da je to najvažnije gorivo na ovom svetu, a meni svakako jeste.
Foto: Oliver Bunić / Ringier
Kada vam je srce poslednji put zaigralo?
– Evo kad sam videla ova jaja, pomislila sam, uh, kada ću ja moja da farbam. (smeh) Pa onako sam malo ustreptala da kažem, lepo je, šareno, fino, veselo.
Kako proslavljate Vaskrs? Ove godine je tu i ćerka.
– Da. Volimo da ukrašavamo jaja, da farbamo, volimo te familijarne ručkove kad se okupimo svi zajedno. Sada ima puno dece i bude nam lepo. A volim da sam na putu i to mi bude fino. Moja mama to malo teže podnosi, ali navikava se.
Danas je puno izazova, nove tehnologije… Imate sina koji je u pubertetu? Čega se plašite kada je njegovo odrastanje u pitanju?
– Misliš da li je teže odgajati decu u današnje vreme? Ne znam, nisam ih odgajala 50-ih, 60-ih godina, verujem da ni njima nije bilo lako, ali, što se kaže, svakom svoja muka najteža. Mislim da se danas stvarno rađaju deca, nekako, valjda što im je toliko toga dostupno, zreli, znaju šta žele. Mislim da najveći problem zapravo smo mi tu koji, ukoliko previše jurimo za nekim sopstvenim ciljevima, umemo da nemamo vremena za njih, a oni samo traže zapravo našu pažnju.
Pobrali ste simpatije zahvaljujući frizerki Jeci u seriji “Radio Mileva”. Kada Vas ljudi sretnu, šta vam kažu za tu ulogu?
– Mama moja mi je baš kad sam dobila tu ulogu i rekla: “Odlično. Super, taman ti sati što si provodila u tim salonima da se isplate”. I hvale me zaista ove devojke kod kojih idem. Kažu mi, fino ti to, heklaš, štrikaš. Ja kažem, ma kad bi me pustili, ja bih to još više pokazala. Majka mi je rekla: “Čekamo da dođe momenat da igraš taksistu koliko si sati provela u taksiju i da smo mirni”.
U seriji ima dosta ogovaranja, kako Vi reagujete na takve stvari?
– Sport za zube, mozak, kako se kaže, razbibriga. Ne družim se s ljudima koji to rade. Ne znam, mene niko ne ogovara preda mnom, u lice, a šta rade ljudi okolo me stvarno ne zanima, ne bavim se time. Imam svoj mali krug predivnih ljudi i to je to.
Foto: Oliver Bunić / Ringier
Kada ste bili najsrećniji? Šta Vas čini srećnom?
– Za kraj, pa tako najteže. Evo, čini me srećnom ovo lepo vreme. Uzbuđenje kada igram predstavu, jer znam da ću publici po ko zna koji put iz početka od nule predstavim i da se dokažem. Da ih malo razgalim, opustim, a i pošaljem kući, čini mi se, rekla bih, neskromno, za poneku veliku mudrost bogatijim.
U jednom intervjuu ste rekli da redovno idete kod psihoterapeuta. Koliko Vam je to pomoglo? Da li je i dalje odlazak kod psihoterapeuta tabu tema?
– Ne mislim da je to više tabu tema, makar meni nije i ljudima iz mog okruženja. Vidim da se o tome više govori što mi je drago. Ti si postavio pitanje, jednom si bila, jednom si otišla. Ne, ja idem redovno i ljudi iz mog okruženja takođe. Na kraju krajeva, kao što idemo kod zubara na redovne kontrole ili kod bilo kog lekara tako i sa psihoterapijom i ne vidim šta je u tome tabu i šta bi trebalo, naprotiv. Čak vidim da postaje popularno što mi je u neku ruku, ajde da kažem, drago. Svakako će nam svima biti bolje ako svi krenemo da čistimo po svom špajzu što bih ja rekla u predstavi.
Foto: Oliver Bunić / Ringier
Kada Vam je pomoglo?
– Nema to kada, ja se svako malo preispitujem i mislim da svaki čovek to treba da radi. Kako da donesem neku odluku, kako da se postavim na poslu, prema detetu, šta god. Kada si kod terapeuta, pričaš sa samim sobom samo je taj odraz u tvom ogledalu pametniji, iz tebe izvlači najbolji i pocrtava ti ono što je neka zaoštavština patrijarhalnog ili kakvog god već miljea u kome živimo, pa da ne ideš za stadom, nego onako kako ti želiš.
U ovoj aktuelnoj sezoni bavite se razvodom. Sa vašeg stanovišta koliko je dobro i ujedno teško nekad učiniti taj korak i odlučiti se za nešto što ste gradili godinama, reći prijatno i doviđenje, želim da budem srećna?
Zapravo, ono što je uvek aktuelna tema i koja nas uvek pokreće je ljubav. A gde ima ljubavi, znamo da ona može i da nekako ispari, nestane, pokvari se, iščili, da joj istekne rok trajanja ili kako god već da to zovemo. Tako da u tom smislu je i razvod uvek aktuelan. Mislim, prosto postoji šansa ili opasnost da do toga dođe. S tim u vezi pisac Nebojša Romčević je odabrao temu, a onda sam ja poželela da kada već govorimo o tome, iz Jokine perspektive i kroz njenu priču, da o tom slonu nasred scene prozborim i ja sama. Ne bih se ja osećala dobro da se nekako malo ličnije na tu temu ne osvrnem. Ja se i dalje trudim da to ne bude banalno, lično, kao što sam se uvek trudila i čini mi se i uspela da izbegnem. Generalno kažu da je statistika takva da je razvod na drugom mestu po stresnosti samog čina, nakon smrti bliske osobe. Tako da u pozorištu morate da se baviti tim ekstremnim stvarima. Nekako je nemoguće izvući tu borbu između dobra i zla koja je neophodna da bi ispričali ta priča. Ovde smo se bavili tom temom koja je statistički gledano jako rasprostranjena, verujem svuda u svetu. Ali bitno je da ima života i posle i da nije sve tako crno.
Blic
Dodaj komentar