Astronauti otkrivaju koje boje je Mesec

Ako pitate nekoga sa Zemlje, odgovor će gotovo sigurno biti beo ili siv, međutim, četvoro astronauta NASINE misije “Artemis II“, koji su u aprilu proveli gotovo sedam sati obilazeći Mesec, opisali su sasvim drugačiji prizor.

Dokument na 130 strana sadrži detaljne opise onoga što su tokom istorijskog preleta Meseca, 6. aprila, videli astronauti Rid Vajzman, Viktor Glover, Kristina Koh i DŽeremi Hansen.

Tokom misije posada je posmatrala Mesec sa udaljenosti od oko 6.400 kilometara od njegove površine.

Izveštaj je zasnovan na čak 814 gigabajta fotografija, video-snimaka i audio-zapisa nastalih u svemirskoj kapsuli “Orion”.

Prema naučnicima, uočene razlike u bojama mogle bi da otkriju važne podatke o geološkom sastavu Meseca i pomognu u odabiru lokacija za buduća sletanja i istraživanja.

Jedna od oblasti koja je posebno oduševila astronaute bila je visoravan Aristarh, prostrano uzdignuto područje na severozapadnom delu vidljive strane Meseca.

Ova oblast poznata je po velikoj koncentraciji drevnih vulkanskih formacija, uključujući tamne naslage lave i raznobojno vulkansko staklo.

Kristinu Koh, specijalistkinju misije, posebno su iznenadile izražene žute nijanse.

Visoravan je opisala kao „planinu prekrivenu žutom bojom, sa snežnim vrhovima“.

Pod „snegom“ je podrazumevala svetle kratere koji snažno odbijaju Sunčevu svetlost.

NJen kolega Viktor Glover, pilot misije, primetio je još više boja dok je fotografisao površinu.

– Ima toliko mnogo boja. Tu je i zelena. Vidim smeđe nijanse, naročito kod Aristarha i dalje prema severnom polu. Deluje kao da se sa severa slivaju smeđe pruge – opisao je Glover.

Autori izveštaja navode da bi ove neobične nijanse mogle biti povezane sa sitnim vulkanskim staklenim kuglicama različitog hemijskog sastava.

Narandžaste kuglice bogate su titanijumom, dok zelene sadrže veće količine magnezijuma.

Slični uzorci vulkanskog stakla već su pronađeni tokom misija “Apollo 15” i “Apollo 17”, kada su astronauti prikupljali materijal sa drugih delova Mesečeve površine.

Još jedna oblast koja je privukla pažnju posade bio je basen Orijentale, ogromna struktura nastala udarom nebeskog tela.

Reč je o relativno mladom udarnom basenu sa više koncentričnih prstenova, koji je, prema NASINIM podacima, približno tri puta širi od američke savezne države Masačusets.

Basen se prostire preko vidljive i nevidljive strane Meseca.

Sa Zemlje ga je teško jasno posmatrati, ali je tokom obilaska udaljenije strane Meseca dominirao vidnim poljem astronauta.

– Napravio je potpuni haos na čitavom tom području – prokomentarisao je komandant misije Rid Vajzman.

Fotografije snimljene spoljnim kamerama kapsule “Orion” prikazale su i lunarni terminator, granicu između osvetljenog i neosvetljenog dela Mesečeve površine.

Na snimcima se basen Orijentale vidi kao ogromna struktura nalik meti, sa više kružnih prstenova.

Dok su preletali iznad njega, astronauti su uočavali sive, smeđe, svetlosmeđe i zelene nijanse.

Kristina Koh opisala je najveći, spoljašnji prsten basena kao područje sa „gotovo močvarnim bojama“.

Glover je, s druge strane, primetio vrhove koji su izgledali kao da su posuti prašinom, kao i bele tragove na ivicama planinskih formacija.

Posebno neobičan prizor predstavljali su nizovi kratera koji se pružaju od mesta udara.

Koh ih je uporedila sa mehurićima koji se podižu od grupe ronilaca duboko ispod površine vode.

Iako opisi astronauta mogu da zvuče kao spontani komentari tokom neobičnog putovanja, iza njih stoji dugotrajna naučna priprema.

Članovi posade “Artemis II” proveli su više od dve godine obučavajući se za posmatranje i opisivanje geoloških karakteristika Meseca.

Obuka je obuhvatala posete kraterima na Zemlji, individualna i grupna predavanja, simulacije preleta i proučavanje geoloških formacija.

Astronautima je bilo dozvoljeno i da u kapsulu “Orion” ponesu sopstvene referentne materijale, koje su mogli da koriste tokom putovanja.

Cilj je bio da nauče da prepoznaju i precizno opišu geološke pojave koje bi mogle da budu važne za buduća istraživanja.

Autori izveštaja ističu da su upravo zahvaljujući takvoj obuci astronauti uspeli da prikupe dragocene naučne podatke.

Za razliku od automatskih kamera i orbitalnih letelica, ljudi mogu istovremeno da posmatraju velike površine, uočavaju razlike, povezuju detalje i tumače ono što vide u širem kontekstu.

– Misija “Artemis II” pokazala je izuzetnu vrednost ljudskog posmatranja i ljudske spoznaje kao naučnih resursa u planetarnim istraživanjima – zaključuju autori izveštaja.

Oni objašnjavaju da kamere najčešće beleže pojedinačne trenutke i ograničene delove prizora, dok ljudski posmatrači neprekidno analiziraju svoje okruženje.

Tako mogu da povežu ono što vide u realnom vremenu sa prethodnim znanjem i razumevanjem geoloških procesa.

Zapažanja posade mogla bi da budu značajna za buduće misije, naročito u trenutku kada svetske svemirske agencije planiraju dugoročno prisustvo ljudi na Mesecu.

A jedno od najzanimljivijih otkrića ovog putovanja jeste da nebesko telo koje sa Zemlje izgleda gotovo potpuno sivo, iz neposrednije blizine otkriva daleko složeniju paletu boja.

(Kurir.rs/ nportal/ Live Science)