radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- Bebi Dol je u emotivnoj ispovesti otkrila malo poznate detalje o svom poreklu, detinjstvu i imenu, ističući da joj je pravo ime Dana Todorović.
- Odrastanje joj je bilo prožeto stalnim selidbama zbog profesije oca džez muzičara, ali je leta u Beogradu smatrala svojom pravom sigurnošću i identitetom.
U emotivnoj ispovesti u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ na Blic televiziji, muzička legenda Bebi Dol, koja se danas u zvaničnim dokumentima vodi kao Dana Todorović, otkrila je manje poznate detalje o svom poreklu, detinjstvu i odrastanju. Iako je publika decenijama prepoznaje po umetničkom imenu ili imenu Dragana Šarić, njeno kršteno ime zapravo je Dana, dok danas nosi suprugovo prezime Todorović.
„Krstili su me sa godinu dana, glava mi je bila kao pun mesec, za Vrbicu u crkvi Sveti Sava. Rođena sam u Nebojšinoj, tamo gde je sada Karađorđe kod Hrama, to je bila kuća mog pradede Milisava Pavlovića, tatinog dede. Bila sam gradsko dete.”
Zbog profesije njenog oca, priznatog i školovanog džez muzičara i saksofoniste, čitava porodica bila je primorana na neprekidna putovanja i prilagođavanja novim sredinama.
„Tata je bio džez muzičar, školovan, idealan otac, divan, uvek mi je govorio: “Ne slušaj ove žene”, a imala sam mamu, prababu, nanu, tetke, strine, “Slušaj tatu”. Moj tata se grozio ikakve familijarnosti, uvek mi je govorio: “Molim te, nemoj da me zoveš tata kad me vidiš na ulici”. A kada sam bila beba, celog života se to događalo, tamo gde on morao profesionalno da bude, tu smo bile i mama i ja. Sa spoljne strane to može da deluje divno, ali biti u toj ulozi… Taman napravite neka prijateljstva u nekoj zemlji, naučite jezik, i onda idete dalje, jer tatin ugovor kaže “idemo dalje i bliže”. Ali za mene su leta u Beogradu bila u Nebojšinoj 9. Tamo su mi bile prababa, nana, tetke, strine, kajsije, mačići, kučići i sve beogradsko, tako kada ja kažem da sam iz Beograda, ja više mislim na stil, odsustvo patetike, to nema…”
Odrastanje između vojnih baza i beogradskog mira
Formativan period njenog života obeležila je razapetost između života u inostranstvu i sigurnog utočišta koje je pronalazila u rodnom gradu.
Na pitanje kakvo joj je odrastanje ostalo u sećanju, opisuje ga kao složen i izazovan proces.
„Teško, divno, ali teško. Divno je bilo to što uopšte nisam imala svest o krenima. Imala sam, znala sam da je Beograd tamo gde su mi nana, prababa, dvorište, mačići, ružice, leptirići i sve to, ali to je bi daleko. Za mlado biće… Ja ću vam sada reći nešto što znaju moji najbliži, moje prve reči da pitam roditelje su bile, da li imamo dovoljno para za benzin, jer je tata uvek pravio neke svoje izbore. Tata dođe i kaže idemo prekosutra, ne znam gde… U vreme kada sam bila dete, to je bio kraj šezdesetih, rane sedamdesete, rat u Vijetnamu, a on je svirao po američkim vojnim bazama. Sećam se aviona u maskirnim bojama i vojnika koji četvrtkom uveče imaju parti gde razbiju ceo klub. Onda mi deca petkom imamo parti, pijemo sokove, a sviraju nam mame i tate. I to sve spolja izgleda divno, ali onda u nekim godinama, sličnim meni, shvatite, to drvo, oni su svi dali sve najjače, i onda ja poželim, znate šta je bilo u našoj zemlji, nažalost, mi smo svi izgubili puno vremena u životu, ali kada je čovek ovakve nemirne prirode i velike vere, ja uvek kažem, vera je moja mera, vera je sila odozgo i u meni delić, ja u to verujem, u šta bih imala bolje da verujem. Tako da, posle svega i pre svega, ja kažem okej sada je vreme da napravimo korak dalje i idemo u najbolji deo našeg života. Ono drvo, znate, što obično ide odozgo, meni se sada nekako pojavljuje u smislu, mudrost, snaga, um i sve ono što ide kroz drvo života, ali bolje ikad nego nikad”
Školski dani, baka kao oslonac i lekcije o ljudima
Povratak u beogradski školski sistem doneo joj je osećaj nepripadanja i izazove u uklapanju sa vršnjacima, ali i prva važna životna iskustva.
„Osnovna škola “Sveti Sava” za mene je bila trauma. Moje društvo u tom prvom jedan odeljenju, pa do kraja je bilo, ne znam kako da Vam kažem, biram reči, to su sve bila deca ministara i predsednika, Janko, Marko, ja sam bila dete džez muzičara. Dok su svi nosili “zvoncare”, ja sam nosila uske pantalone, ne sa namerom. Bilo je teško, ali sam prošla i čini mi se da je to bila najbolja škola mog života.”
Kada je trebalo da napravi ključni korak ka muzičkom obrazovanju, roditelji su oklevali, pa je ulogu presudne podrške preuzela njena baka.
„Mama i tata su nekako eskivirali taj septembar i tu muzičku školu. I onda je nana pomogla. Otišla je kod frizera i rekla: “Sine, hajde, nana će da te upiše”. U “Mokranjcu” su shvatili da sam nežno dete s Božjim darom. Muzika ne može da se nauči, muzika je sudbina”
Odrastanje pred očima javnosti i rano suočavanje sa različitim profilima ljudi naučili su je oprezu kada su u pitanju prijateljstva i emotivni odnosi.
„Uvek i previše. Ali, ne. To sam naučila da prepoznajem jako mlada. Uvek je bilo puno znatiželjnih ljudi, simpatije, ja sam vrlo, kako sad reći u ovoj situaciji, naučila sam o ljudima, nema boljeg iskustva od lošeg iskustva. Uvek u životu je bilo svega i svačega ali hvala Bogu mislim da sam imala dovoljno pameti da razlučim ko je ko i šta je šta i moja parola je: uže druže, uže.”
Nastanak umetničkog imena i teret slave
Umetničko ime po kojem je prepoznaje čitav region nastalo je spontano tokom srednjoškolskih dana, a ključnu ulogu u njegovom stvaranju imali su Srđan Šaper i Nebojša Krstić.
„Što se tiče tog službenog imena Bebi Dol, nećete verovati, to veruju moji najbliži jer znaju. Ja sam u to vreme mislila da nikoga neće interesovati ko je to i šta je šta. Išla sam u “14. gimnaziju” u Beogradu i bila sam još đak, regularni. Išla sam u srednju muzičku školu Mokranjac, znači svojom voljom, niko nije to tražio od mene, naprotiv. I onda je počelo sve da se dešava van moje volje. Uopšte nije u to vreme bila, kako kažu, hajp da budemo poznati, taman posla. Mi smo tada već znali da to baš nije sladak kolač ili bar iz štampe ili bar iz iskustva, iz literature. Čitali smo i znali smo da to, ja uvek kažem, slava je lava”
Prvobitna ideja o konceptu imena razlikovala se od onoga što je na kraju izglasano u izdavačkoj kući, a primarni cilj bio je očuvanje privatnosti.
„Bilo je razmišljanja da budem “Bebi Dol” kao lek, kao aspirin, ali sticajem okolnosti kod dizajnera u PGP-u to nekako tada nije prošlo, pa se pretvorilo u ime i prezime. Ako mogu da se zakunem pred gledaocima ja sam mislila da nikoga neće interesovati ko je to, šta je šta niti sam ja svoju budućnost videla na način. Ja sam samo htela da se zaštitim. Išla sam u školu i nisam želela uopšte… Znala sam preko oca da to baš i nije preporučljivo i onda sam pomislila ime, prezime, važi dobro, svi su me i ovako zvali Bebica, nja, nja, nja. Devojka iz grada, ja nisam kriva šta ću da radim, ali to ne znači da sam glupa”
Na ovu opasku, autorka emisije profesorka Slavica Đukić Dejanović dodala je: „Taman posla. Ja mislim da to niko nikad nije ni rekao”, na šta je Bebi Dol nastavila:
„Naivčinama se svašta omakne. Baš nas briga, mi smo žene…”
Od svoje osamnaeste godine, ime Bebi Dol je zvanično zaštićeno u SOKOJ-u kao njeno službeno umetničko ime.
Nakon završene Četrnaeste beogradske gimnazije i muzičke škole „Mokranjac“, upisala je studije filozofije, zatim arheologije i antropologije, ali su fakultetske obaveze postale teško održive usled prepoznatljivosti koju je stekla.
„I filozofiju, pa posle arheologiju, pa posle antropologiju. Jer su se vremena u školovanju menjala. I onda sam od svojih profesora shvatila da je to prilično nemoguće. Odlazila sam na predavanja kad shvatim da pravim nemir, znate, dolazim iz nekih mojih okolnosti, dolazim među studente, pravim nemir”
Ulazak na veliku scenu i saradnja sa velikanima
Iako je bila na samom početku karijere, njen nesvakidašnji talenat brzo su prepoznali vodeći muzičari tadašnje jugoslovenske estradne i rok scene.
„Ah, pa to su takvi primerci da ne možete naći bolje. Gospodin Goran Bregović me je upoznao u Londonu mnogo pre svega. Bila je neka Čolićeva turneja, onaj urnebes, i on me je preporučio. Ja sam bukvalno pobegla iz škole. Zvao me je gospodin Maksa Ćatović, nije imao pojma koliko imam godina. U muzičkoj školi, kad talentovan đak kaže istinu, nije bio problem napraviti opravdanje na tri meseca. Tako sam otišla na prvu turneju, a druga je već bila, bila sam gost, preko 100 koncerata za 99 dana po celoj Jugoslaviji. To je vatreno krštenje i to vam je preporuka za ostatak vašeg života. Gospodin Čolić me zna, Bregović me zna, gospodin Mandić me zna… Vodio me u studio u Švajcarsku, snimili smo nezaboravne stvari. To su nezaboravna gospoda”
Na pitanje da li su je sa tim velikim imenima povezivale i profesionalno emotivne niti, zaključila je:
„Emotivnih ne. Emotivnih na nivou muzike da, da ja razumem šta oni trebaju. To je prepoznavanje, bez toga nema ništa.”
Dodaj komentar