radiobalkanfox
Jedan od naših najlepših vokala, Saša Matić, tokom svoje dugogodišnje karijere snimio je veliki broj pesama.
Neke od njih napisala je legendarna Marina Tucaković, sa kojom je Matić imao blizak odnos.
U velikoj ispovesti za „Petcast„, pevač se prisetio njihovog prijateljstva, kada je otkrio da je njegova konekcija sa Marinom bila toliko jaka da je mogla za pet minuta da mu napiše hit.
– Marina je žena koja je jako sugestivno delovala na mene i na mnoge moje kolege. Ja sam voleo da provodim vreme sa Marinom, bez obzira da li smo u tom trenutku nešto radili ili smo se onako družili a da ne snimamo nešto i da ne biramo pesme. Mi se prosto čujemo telefonom i onda ona mene pita: „Jesam ti trebala nešto“? Ja kažem, ma ne bre samo da te čujem, a ona će: „A dobro, dobro“. Ona je volela sa mnom da ćaska i onda, sećam se, kad smo snimali „Maskaru“, taj prvi album i sad ona meni čita taj tekst koji je već napisan na melodiju: „Oči su ti sumorne kao da si plakala, usne su ti umorne kao da si ljubila, a ne laži me devojko nisi ga prebolela, ostao je mali trag koliko si ga volela“. Ja kažem, top, odlično i pitam za refren, tek će ona: „Maskara odala te da si plakala do zore, maskara oči ti govore, maskara ako laže srce nikad neće oko, maskara…“ ja kažem, ne mogu, ne mogu ja to da pevam maskara četiri puta u refrenu. “ ‘Ajde bre, šta ti hoćeš. Pa rasplakala se, pa razmazala se šminka“. Šta ti glumiš, šta? E videćeš kada Futa to skocka. I tako je i bilo, kada je došla melodija, onda je to potpuno drugačije zvučalo – ispričao je Saša Matić, pa otkrio kako je Saša Popović reagovao kada je čuo.
– Kad sam došao kod Saše Popovića da preslušamo taj prvi album, sve smo se dogovorili oko izdavaštva i svega, kaže meni Sale: „‘Ajde pogodi koju ću pesmu staviti prvu na reklamu“. Kažem, „Prokleta je violina“. Kaže: „Nije tačno, Pa „Maskara“. To je pobeda! „Maskara“ je pobeda! Ima da ‘seku vene’ na tu pesmu“. Ja kažem, nemoj i ti, majke ti. I prošlo je tri meseca, zvoni meni telefon Šaban Šaulić kaže: „Moram da ti pohvalim ovaj tvoj prvenac“. I ja ga oduševljeno pitam reci mi, Šale, šta ti se najviše sviđa? Tek će on: „A najviše mi se sviđa ova ‘Maskara'“. Ja kažem, nemoj i ti, majke ti, više – ispričao nam je Saša kroz smeh.
Matić se potom prisetio i kako je izgledao prvi susret njega i Marine.
– To je bilo neke davne, 97. godine, Marina Tucaković i moj otac su išli zajedno u srednju školu. U to vreme su se baš družili. I jedan naš porodični prijatelj je pozvao Marinu i pitao je sećaš li se ti Zorana Matića. I ona se na prvi utisak nije se setila. Međutim mog oca su u školi zvali Mata. I onda joj on kaže, pa Mata, i tu se ona seti. I taj naš porodični prijatelj nam zakaže sastanak, a ona je njemu tada rekla, mogu oni da dođu, znaš, Simo, ali mi u principu ne radimo sa lošim pevačima. I on to prenese, a ja kažem idemo koliko sutra – rekao je Saša, pa nastavio…
– Prvi susret je bio za mene traumatičan, ne zbog Marine nego zbog četiri psa koja je u tom momentu imala u stanu. Kad sam bio klinac, mene je doga napala u Rimu na aerodromu i ja sam imao fobiju od pasa u to vreme. I mi dolazimo, zvonimo na vrata, ja čujem lavež i kažem ja ne ulazim ja ovde. Kažem, idemo mi, nema od ploče ništa, ne ulazimo ovde. Da bar čujem jednog, ja čujem jednog malog i tri velika. I otvori nam Dušanka, njena kućna pomoćnica, vrata i kaže joj tata moraćete da sklonite pse moj sin se plaši, i ‘ajde, nekako su oni sklonili. Ali ja samo pitam jesu sklonili, i Marina kaže, jesmo ma ‘ajde ulazi. Vidim ja nema pasa, dobro, opustio sam se ja tu i kreće razgovor. Ajde sad nešto da pevam, ja ne znam šta sam pevao, Džeja, mislim i Dunav laže i ono, Živote ženo bez morala. I sad, pita Futa znaš li neki drugi žanr, znaš nešto makedonsko, kaže meni ćale, ajde Zajdi zajdi. Kažem ja Futi, pošto je svirao gitaru, daj mi be dur, a Futa razumeo da mu kažem de dur, i on udari akord de dur, ja kažem ne de, be, i on kaže Marini, Marina, bre, ovo je genije! I pita me jesi li apsolutni sluhista, ja kažem jesam, a kaže mi Futa da nema šta da pevam više, da je završena priča. I tako smo mi krenuli nekako, ali je bio uslov da ja završim srednju školu, pa da onda snimam. To je neka ’96. godina, školovanje mi je trebalo do ’99. Moj otac je znao da, ako ja krenem odmah u snimanje, da od moje škole nema ništa, da ću da se okrenem pevanju skroz. Žao mi je što nisam završio muzičku akademiju zato što što sam apsolutni sluhista i što imam znanje akademskog građanina. Da se vratim na temu, završio sam školu i onda je bilo sve spremno za prvi album, ali onda kreće ono nesrećno bombardovanje. E, posle toga 2000. ja ulazim u studio i 15. marta 2001. godine izlazi taj moj prvi album – ispričao nam je Saša Matić, a celu ispovest poslušajte u snimku na početku teksta.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar