Braća Bajić o pesmi „Rujna zora ne sviće“: I pesma je lepša uz Cigane i dete je zdravije kad ga podoji Ciganka

„Rujna zora ne sviće,

još se kolo prepliće,

svi se razigrali

u ciganskoj mali.

Kolo vode Cigančice male,

vesele su pa se razigrale,

razvilo se kolo na dve strane,

sitno veze violina ne ume da stane.

Samo jedan Cigančić

nakrivio šeširić,

ništa ne govori

njega ljubav mori.

Okom strelja, traži jedno lice,

to je momak Ruže Cigančice,

smeši joj se, iz kola je mami,

dođi meni pile moje da budemo sami.

Neće Ruža da čuje,

samo se osmehuje,

gde si dosad bio

Cigančiću mio.

Ne mogaše momče izdržati

pa se i on u kolo uhvati,

razvilo se kolo na dve strane,

sitno veze violina, ne ume da stane.“

(Andrija i Toma Bajić)

– Ova pesma je inspirisana starim narodnim običajem u našem rodnom kraju. Naime, verovalo se da će dete biti zdravije ako ga prvo podoji Ciganka, odmah posle porođaja – pričao je Toma Bajić u Muzičkoj apoteci.

– Verovalo se da će deca na taj način biti zdravija i otpornija. Naročito što je u našem kraju bilo i gurbetskih i vlaških Cigana. A kad se sretnu u selu, sporazumevaju se na srpskom jer ne znaju svoj jezik.

I Andrija Bajić se rado seća svojih dragih komšija iz Jabučja, tog ciganskog kolorita i egzotike.

– U našem selu Jabučju kod Lajkovca ima jedan zaseok koji se zove Dubrava, sastavljen od naših Cigana domaćina koji tu godinama imaju svoje kuće i koji su radili na našem imanju.

– Žene iz ciganskih kuća dolazile su da podoje našu decu, našu srpčad. Bile su prave svetkovine uz pesmu i igru.

1964. godine prvu verziju pesme „Rujna zora ne sviće“ snimila su dva dueta: Duet Milošević-Aleksić uz Narodni orkestar pod upravom Žarka Milanovića i Duet Dragoljub Lazarević-Ana Milosavljević uz ansambl „Urošević“. 1967. godine Bajići su ovu pesmu snimili kao parodiju, a 1981. godine snimili su je i na LP-iju uz studijski ansambl pod upravom Novice Negovanovića.

– „Rujna zora ne sviće“ je jedna od naših prvih snimljenih pesama, nije se skidala sa Radio Beograda i Radio Niša. Kad je bila na vrhuncu slušanosti, snimili smo je i kao parodiju:

„Oko vatre Cigančići mali,

svi se redom na kartanje dali,

izabrali Miku sekretara

da im recke po hartiji šara.

A Mika je kockarina stara,

lola stara sve tumara nekud oko para.

Igraju se za pare, i to neće dinare,

nego hiljadarke, žalosne im majke.“

I tako, punih 60 godina dueta i brenda Braća Bajić, bez glamura i menadžera.

– I Braća Bajić imaju „frontmena“ – jedan s jedne, drugi s druge strane fronta, pa ko preživi – peva! Ja sam bio peto po redu, a Andrija šesto od ukupno sedmoro dece majke Mileve i oca Lazara. U početku smo svi pevali, a na duže vreme ostali samo nas dvojica – pričao je Toma Bajić.

– A nije to bilo nimalo lako: obojica smo bili u radnom odnosu, putovali mnogo, ponekad više van kuće nego sa porodicom. Za nas su mnogo više vezane anegdote nego tračevi, pa i legendarni vic o ćerki Braće Bajić.

(Goran Milošević)