Danilo Lazović biografija: uloge, porodica i smrt glumca

Danilo Lazović pripada onoj vrsti glumaca koji se ne pamte samo po ulogama, već po stavu, glasu, pojavi i rečenicama koje nastave da žive dugo nakon njih. Bio je srpski i jugoslovenski pozorišni, filmski i televizijski glumac, umetnik snažnog temperamenta i čovek koji je i na sceni i van nje delovao kao da govori iz samog korena svog bića.

Lazović je karijeru gradio na filmu, televiziji i pozorišnim scenama, ali je posebnu snagu pokazivao upravo u pozorištu. Bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je igrao do 2001. godine, a nastupao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru. U Zvezdara teatru odigrao je gotovo šest stotina predstava, a posebno su se izdvajale „Klaustrofobična komedija“ Dušana Kovačevića i „Mala“ Đorđa Milosavljevića, po tekstu Milene Marković, odnosno filmska verzija tog komada kasnije je dodatno produžila život te priče.

U Narodnom pozorištu ostvario je veliki broj uloga, među kojima se pamte predstave „Patka iz vrta kralja Gustava“, „Zvono za našeg profesora“, „Ruke Zane Marije“, „Međa vuka manitoga“, „Gospođa Olga“ i „Nevolje zbog pameti“. Igrao je Vuka u „Stanoju Glavašu“, Vladiku Danila u „Gorskom vijencu“, Gaja Julija Cezara u „Vergilijevoj smrti“, Trockog u komadu „Lenjin, Staljin, Trocki“ i Starog Perišića u predstavi „Kad su cvetale tikve“.

Iako je iza sebe imao ozbiljan pozorišni rad, uloge na televiziji donele su mu status glumca kojeg su prepoznavale sve generacije. U seriji „Srećni ljudi“ tumačio je Šćepana Šćekića, lik koji je postao jedan od simbola televizije devedesetih.

Igrao je i u brojnim drugim televizijskim i filmskim ostvarenjima, a poslednja serija na čijem je snimanju radio bila je „Stižu dolari“, u kojoj je tumačio Laku Jovanovića Guštera. Tokom snimanja te serije, 25. marta 2006. godine, preminuo je od srčanog udara. Imao je 54 godine, odnosno bio je u 55. godini života.

Iza javne slike snažnog, temperamentnog glumca, postojao je čovek veoma vezan za porodicu. Sa suprugom Brankom dobio je četvoro dece – Milenu, Jelenu, Vuka i Miloša. Njihova ljubavna priča imala je gotovo filmski početak.

Upoznali su se 1976. godine na Zlataru. Danilo je tada sa svojom klasom učestvovao u programu, a Branka je stigla sa Cetinja sa kulturno-umetničkim društvom. Njegova ćerka Jelena kasnije je ispričala da je Danilo sedeo u bašti hotela kada su Cetinjanke izlazile iz autobusa. Tada se obratio Nadi Blam i rekao:

„Je l’ vidiš onu devojku? To će mi biti žena.“

Kako je Jelena govorila, upoznali su se – „i to je bilo sve“. Početkom osamdesetih, Lazović je zaista oženio Branku.

Na vrhuncu popularnosti porodicu je iz centra Beograda preselio na Avalu, želeći da deci obezbedi mirnije i zdravije detinjstvo. Jelena je kasnije rekla da je to bilo „nešto najbolje što je tata mogao da uradi“, jer su deca, umesto da rastu „čekajući lift“, odrastala u prirodi.

Danilo Lazović je često govorio o selu, poreklu, prirodi i vaspitanju. Nije to radio kao neko ko idealizuje prošlost, već kao čovek koji je verovao da se snaga karaktera gradi daleko od komfora i gradske razmaženosti.

Jedna od njegovih najpoznatijih misli glasila je:

„Prava gospoda žive u selu, zato se i kaže – žive na svom imanju. Na selu je imanje, u gradu je nemanje.“

Govorio je da aristokratija svuda u svetu živi van centra grada, u svojim kućama, a ne u zgradama. O gradskom životu umeo je da kaže ironično i oštro:

„Šta ste kada živite u gradu? Samo čekač liftova.“

Mnogi su ga zamišljali kao čoveka kafane, ali je Lazović jednom prilikom u „Balkanskoj ulici“ govorio sasvim drugačije. Priznao je da je voleo stare pesme, ali i da se u kafani nije uvek osećao prirodno.

„Nisam ja u kafanama dugo. Kad sam bio, voleo sam stare pesme kao što je ‘Radovane, siđi sa planine, nisi siš’o sve ove godine…’ A inače nisam ja nešto za kafane, nekako mi je uvek bilo nelagodno u kafani. Ipak sam ja s planine, a kafane su u ravnici.“

U svom stilu, bez ulepšavanja, dodao je i da se u kafani tukao „mnogo puta“.

„Morate prvi početi tuču. Ali nikad nije bilo dotle da idem u Urgentni. Zasad… Još nije fajront.“

Danilo Lazović bio je snažno vezan za Njegoša, epsku tradiciju i pitanja identiteta. U jednom intervjuu iz 2001. godine govorio je o tome kako doživljava Njegoša i njegovo mesto u srpskoj kulturi.

„Ja sam Srbin, nisam Crnogorac. Srbin sam iz Hercegovine, jer je pola Crne Gore Hercegovina. I sam Njegoš je jedan svoj izbor pesama nazvao ‘Ogledalo srpsko’. Smatram da je Njegoš ogledalo u kojem se svaki naš čovek, hteo to ili ne, s vremena na vreme treba da ogledne. Prosto da vidi dokle je došao i šta još može i treba da uradi sa sobom“, govorio je Lazović.

Dodavao je da su savremeni srpski pesnici upućeni na Njegoša „kao što su grčki na Homera“. Govorio je i o Lovćenu, kapeli, mauzoleju i onome što je smatrao velikom nepravdom prema pesniku.

“To što se dogodilo, sticajem okolnosti, da se Njegoš drži u zatvoru, na vrhu Lovćena, ne u kapeli, no u mauzoleju, kao u jednom habzburškom kazamatu, i da mu se opelo nije održalo dvadeset pet godina, bruka je svih nas. Ali, opet se nadam da će taj koji nas je upoznao sa lepotama i moćima slobode biti oslobođen i da će ponovo ‘prošetati’ i Beogradom, i Cetinjem, i Podgoricom, i Mostarom.”

Čovek koji je verovao u vaspitanje, koren i zavet

U javnim nastupima Lazović je često isticao važnost vaspitanja. Govorio je čak i o potrebi da se u škole uvede ono što je nazivao „hajdučkim“ ili „seljačkim vaspitanjem“. U tome nije video folklor, nego način da mladi nauče hrabrost, čast, odgovornost, pamćenje tradicije i otpor prema nepravdi.

„Predlažem prvi put da bi trebalo uvesti u škole hajdučko vaspitanje“, govorio je Lazović, objašnjavajući da bi se na tim časovima učio hajdučki ciklus i duh slobode.

Danilo Lazović preminuo je 25. marta 2006. godine tokom snimanja serije „Stižu dolari“. Sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu. Po želji porodice, niko nije držao govor. Umesto toga, preko razglasa je pušten njegov monolog iz poeme svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“.

 Video: Kubura se preselio na selo