Davor Ćajić je rođen bez šake i dela podlaktice, danas je Ginisov rekorder

Njegovo detinjstvo na Rajcu oblikovali su roditelji koji ga nisu štedeli – insistirali su da bude jednak sa drugom decom, što je kod njega razvilo snagu i izdržljivost.

Danas Davor živi u Novom Sadu, bavi se marketingom i sportom, ostvaruje vrhunske rezultate i naglašava koliko su mu roditelji i partnerka Anastasija bili ključna podrška na putu do uspeha.

Davor Ćajić je rođen bez leve šake i dela podlaktice. On je rekorder koji je čak tri puta uspeo da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Ovaj mladić ni u jednom trenutku u svom životu nije dozvolio da ga fizički nedostatak sputava u ostvarenju onoga što je još kao mali zapisao na jednom listu papira.

Reči “znaće se ko je Davor” ovaj mladić i danas dobro pamti, a o svom putu do uspeha, borbi sa vršnjačkom diskriminacijom, trenucima sumnje i ogromnoj podršci porodice i devojke, Davor je otvoreno govorio u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete gledati večeras u repriznom terminu u 22.15 sati samo na Blic televiziji.

Davor Ćajić, emisija "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" — Davor Ćajić, emisija “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”

Na samom početku razgovora, profesorka Slavica Đukić Dejanović ukazala je na izuzetne sportske uspehe ovog mladog čoveka i pohvalila njegov ogroman rad i trud. Davor je odmah podelio vest o svom najnovijem, trećem po redu Ginisovom rekordu:

– Veliko mi je zadovoljstvo što ste me pozvali kod Vas i hteo bih samo da dodam, da se pohvalim i mojim novim rekordom koji je i treći upisan. Radi se o 1208 sklekova na obe ruke koji sam radio protiv redovnih sportista koji imaju obe ruke. Radio sam i sa dodatnom kilažom od 11 kilograma na leđima. Ali da stvar bude zanimljivija taj rekord je trebao da se radi sa 9.7, nisam imao u tom slučaju teg te veličine i onda je uvek na vagi pokazivao više i ja sam rekao hajde radiću sa 11 kilograma i na kraju, sve se dobro završilo.

“Osećao sam da imam neki dar od Boga”

Motivacija, kako ističe Davor, leži u dubokoj želji da dokaže, pre svega sebi, a potom i svetu, da fizički nedostatak nije prepreka za velika dela. Davor se nikada nije stideo svog tela i uvek je težio ka tome da pruži svoj maksimum:

– Mene je gurala ta neka želja da jednostavno pokažem sebi a i drugima da mogu da uradim neke stvari koje ljudi u njihovoj glavi odmah shvate kao čovek nema ruku, to je nemoguće. I jedini, najveći problem kod svih nas tako ljudi koji imaju obe ruke ili nemaju jednu ruku je to da svi lako odustanemo od nečega što želimo misleći da to ne možemo. A ako nešto ne probamo nikad nećemo ni znati da li mi to možemo da uradimo. Osećao sam ceo život u sebi da imam neki dar od Boga i nikad se nisam ni stideo toga što nemam ruku i uvek sam gledao sebe kao normalnu, redovnu osobu i želeo sam uvek da se dokažem da pokažem svojim roditeljima i ostalima da se sve može uz naporan rad.

Detinjstvo na Rajcu

Davor je odrastao na obroncima planine Rajac, u selu Slavkovica. Njegovi roditelji su doneli ključnu odluku da ga ne štede i ne izdvajaju od druge dece, što ga je pripremilo za realne životne borbe. Iz tog perioda posebno pamti jednu majčinu reakciju:

– Radio sam sve moguće poslove. Nikad mi ništa nije bilo teško i to je jednostavno, tako da kažem iskreno, zbog mojih roditelja jer da su oni mene štedeli i da je bilo nemoj ti sine mi ćemo, onda bi napravili problem veći nego što bi mogli da zamisle. Obično roditelji, najveću oni grešku mogu da naprave oko svog deteta jer će samo reći tom detetu nemoj ti sine mi ćemo i onda će nastati taj problem da dete nikad ne može da ispuni neku svoju obavezu jer neće biti spreman na život. U životu nas čekaju uvek neke mnogo teže stvari nego neke od osnovnih. Sećam se jednom kad sam bio jako mali deda je moj rekao: “Nemoj ga terati ne može on zbog ruke”, a moja majka je rekla tad, dobro se sećam toga: “Nemojte”, kaže: “To više nikada da ste rekli”.

Otac i takmičarski duh

Pored majčine psihološke podrške, očev strogi pristup i visoki zahtevi odigrali su ključnu ulogu u razvijanju Davorovog pobedničkog mentaliteta:

– Želim da pomenem mog oca Dejana koji mi je pored majke koja mi je jako puno podigla tu psihu i napravila da nemam nikakav problem što se tiče svega toga, kad god bih nešto uradio on bi rekao da je to sporo i da to ne valja i da to mora bolje. Ja sam uvek imao taj takmičarski duh gde sam hteo da da se dokažem i njemu i njoj da mogu da uradim sve. Toliko sam želeo da budem sposoban i verovao sam ako se malo više trudim nego neka osoba koja bi se trudila, koja ima obe ruke, da ja neću imati uopšte nikakav problem da radim. Nikad nisam skrivao ruku i da sam se ja nešto stideo sebe, uvek sam išao isprsen. I nikad nisam imao nikakav problem što se tiče toga.

Vrtićki dani bez osećaja različitosti

Davor se sa toplinom seća ranog detinjstva i boravka u seoskom vrtiću, gde je bio potpuno prihvaćen od strane vršnjaka:

– Mene su deca jako lako prihvatila. Niti su se nešto iskreno ni iznenadila što nemam ruku. Čak su milion puta, sećam se, toga uhvate me za ruku pa ovako gledaju neobično im, ali nikad mi, ja se dobro sećam toga da me čak nisu u tom vrtiću ni pitali šta ti je bilo sa rukom. Verujte mi da uopšte nisam imao osećaj da sam ja nešto drugačiji ili uopšte nisam imao svest da se ja nekako razlikujem. Sve mi je bilo tako normalno kao samo sam otišao u vrtić da se igram sa decom da budem ispunjen. Nikad se nisam nešto osećao nekako da kažem ugroženo već ono…

“Znaće se ko je Davor Ćajić”

Još kao osnovac, u trenucima kada su drugi sumnjali u njega, Davor je čvrsto verovao da je predodređen za velike stvari. Ta vizija ga je pratila celog života:

– Ja sam rekao to još kod kuće: “Znaće se ko je Davor Ćajić”. “Ma kakvi”, oni kao meni: “Ma neće od tebe biti ništa”. Ja rekoh dobro, pustite vi mene ja ću da radim šta ja mislim da treba. I ja sam onda krenuo, čuo sam kao ako nešto zapišem onda će se verovatno to nešto i desiti. Ali ja sam ceo život, što mi je jako zanimljivo, ja sam stalno osećao da ću nešto da uradim. Ja sam stalno imao taj pritisak u glavi da ću ja nešto uraditi i nisam se ja nekako spremao za taj rekord, nisam ja imao ideju uopšte o tom rekordu da ću ja to ikad raditi, ali uvek sam imao neki osećaj da će jednostavno nešto da se desi. Znao sam, verovao sam u sebe. Ako se ja trudim i borim na bilo kom polju, da će se to isplatiti jednom, a ne okrenuti se u smislu joj teško je. Uvek sam bio alergičan na tako neke stvari i uvek sam gledao da moram da uspem u nečemu, da moram nešto da uradim. Nikad nisam mogao da dođem kući da kažem ma polako. Uvek sam gledao da da probam nešto da napravim.

“Pokazao sam zube”

Nakon preseljenja u Ljig, Davor se susreo sa prvim ozbiljnijim izazovima i vršnjačkim zadirkivanjem:

– Imao sam, evo iskreno da vam kažem jedan incident. Kad sam došao u školu nakon toga neki sledeći dan… Otac i ja smo se stalno igrali rvanja i uvek je on mene spremao da budem jak. Ježio se na to da budem nesposoban, nego sam morao uvek da budem čvrst kao muško, spreman da ne smem ništa da se požalim. Ako bi nešto rekao joj ovo, on bi rekao joj jadan ti, kao morao sam uvek da dokažem da mogu da izdržim sve. Tako i taj dan, sećam se kao sad da je bio, dolazim u školu i tad su bili oni dugački baloni, jedan dečko dolazi i zateže taj balon i udara me u čelo. To je ta diskriminacija što se dešava kod dece. Ja sam tada upao u fizički obračun sa njim odmah. I naravno, mislim možda to ne bi trebalo tako, ali ja sam tad pokazao zube i veoma sam ga lako savladao i posle toga nisam imao nekih problema. Videli su da ne bi trebalo niko da se kači i nikad nisam dao na sebe, nikad se nisam plašio.

Sudbinski komad drveta

Početak bavljenja sklekovima u osmom razredu doneo je i zdravstvene probleme poput skolioze. Tada je njegova majka pronašla komad drveta koji će odigrati neverovatnu, sudbinsku ulogu u njegovom oporavku i daljim treninzima:

– Izgleda jako staro jer kada smo radili kuću, sečen je bio rog i to je bačeno bilo na drvljanik i majka je našla to drvo i dala mi je da treniram sa tim… Krenuo sam da radim sklekove sa ovim drvetom i leđa su krenula da mi se ispravljaju, ali teže mi je bilo raditi sklekove sa ovim drvetom jer sam navikao da radim bez njega. I pošto je bilo ružno i glupo mi je bilo kad sam krenuo već da menjam lokacije da nosim ovo staro drvo, hteo sam da napravim novo, a i dosta ljudi mi je reklo da će mi napraviti nešto lepše. Kad sam uzeo da izmerim samo koliko mi ruke nedostaje kad bi ispružio desnu ruku i kad bi ispružio šaku i kad bi stao ovako, izmerio sam da mi fali tačno 16,5 centimetara ruke leve i kad sam rekao pa hajde da izmerim drvo baš me zanima koliko je, ono je bilo isto tačno 16,5 centimetara. I koje god bi novo napravio nekako mi nije odgovaralo za za sklekove. Iste je šrine kao moja šaka, što je jako čudno, gotovo identično. Sudbinski… Tako da sam ga baš zbog toga ostavio i ne bih ga promenio, nekako me označava.

“Hteo sam da se predam”

Iako deluje nesalomivo, Davor je priznao da se tokom obaranja drugog rekorda (179 sklekova na jednoj ruci za tri minuta) suočio sa stravičnim pritiskom i trenutkom duboke sumnje:

– Mada nikad u životu nisam imao toliku tremu i nikad nisam toliko posumnjao u sebe kada sam radio taj rekord hteo sam čak i da se predam u jednom momentu. Došao sam da pipnem tu strunjaču i kada sam je pipnuo rekao sam sebi ma nisi spreman. Tad sam sumnjao u sebe. Uvek se pomolim Bogu pre nego što izađem, pred svaki rekord, tad mi ni to nije pomoglo. I samo sam tad stao i rekao sebi oprosti mi Bože što sam uopšte sumnjao. Naježio sam se… Radio sam sklekove tom brzinom i sa tom lakoćom da ni na treningu nisam toliki broj mogao da uradim.

Tinejdžerska lutanja i svesna kočnica

Davor se ne ustručava da prizna da je, kao i svi mladi ljudi, imao momente opuštanja i faza koje prolazi svaki tinejdžer, ali je na vreme uspeo da povuče kočnicu:

– …koliko god ja bio sportista ja moram nešto da priznam, a to je da sam kao i sva svaki čovek voleo žurke, izlaske, pio sam i alkohol i to me nije sramota da kažem. Što se tiče alkohola, ništa više od toga, ne, ali znalo se da se, što se kaže, popije. Volim što sam nekako osetio da jednostavno kažem sebi šta će ti čoveče to u životu i samo sam sre odjednom nekako okrenuo i rekao nećeš.

Život u Novom Sadu i ljubav sa Anastasijom

Danas Davor živi i uspešno radi u Novom Sadu, baveći se marketingom, izradom ortopedskih pomagala i fitnes treninzima. Srećno je zaljubljen u svoju devojku Anastasiju, uspešnu sportistkinju u streetliftingu, sa kojom deli sličan životni put i strast prema sportu:

– Imam devojku Anastasiju koja je završila medicinu i koja je veoma dobar sportista što se tiče streetliftinga, dizanje tegova. Sad smo osvojili evo zlatnu medalju i pehar na balkanskom takmičenju i takmiči se u Evropi. Četvrta je bila. Diže neke ozbiljne kilaže i jako je posvećena i školi i sportu, tako da smo se nekako pronašli što se tiče toga.

Roditelji i partnerka kao najvažniji stubovi podrške

Na kraju, ovaj trostruki šampion ističe koliko su mu bliski ljudi pomogli da prebrodi najteže trenutke, naročito tokom priprema za poslednji rekord koji je bio praćen ozbiljnim zdravstvenim komplikacijama:

– Vole bih da izdvojim moje roditelje koji su me uvek podržali kad god je trebalo i kad god sam bio u problemu i što su me jednostavno vaspitali tako kako su me vaspitali. Jako sam im zahvalan zbog toga oni su za mene jako savršeni ljudi koje mnogo volim. A moju devojku stavljam u žensku figuru koja je uvek imala tu jednostavno podršku i kad god bih ja bio ljut i frustriran za nešto ili jurio neki cilj… Jako je teško biti ja mislim pored takve osobe jer veliki su stresovi kada se sprema neki Ginisov rekord kad je tu milion nekih stvari koje se dešavaju, kad to nešto padne, kad to nešto ne ide kako treba. Za poslednji rekord sam imao jako velike probleme sa levom rukom jer nikad do tad nisam imao infekcije ruke, bio sam stvarno nepodnošljiv što se tiče toga, napravio sam infekciju ali ona se ponavljala nekoliko puta jer se ja nisam nadao da će tako biti. Jako mi je drago što je ona tu i kada vidi moju tamnu stranu i moju svetlu stranu i što me podržava, što me razume.

Reprizu emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” gledajte večeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji.