Doktor preživeo kliničku smrt posle udara groma

Jedan telefonski poziv, bljesak koji je izleteo iz slušalice i nekoliko trenutaka između života i smrti zauvek su promenili američkog hirurga Tonija Cikoriju. Tvrdio je da je posmatrao sopstveno telo dok su ga oživljavali, video svoju decu i osetio mir kakav nikada ranije nije poznavao. Međutim, ono što se dogodilo nekoliko nedelja kasnije njegov slučaj učinilo je još neobičnijim – lekar koji gotovo da nije mario za klasičnu muziku odjednom više nije mogao da zamisli život bez klavira.

– Razgovarao sam sa majkom. Malo je padala kiša i u daljini se čula grmljavina. Majka je spustila slušalicu. Telefon je bio otprilike tridesetak centimetara od mene kada me je pogodilo. Sećam se bljeska svetlosti koji je izašao iz telefona. Udario me je u lice. Sledeće čega se sećam jeste da sam leteo unazad – naveo je.

Sila udara odbacila ga je poput lutke. Ali Cikorija je godinama kasnije tvrdio da je upravo tada doživeo nešto što nije umeo da objasni svojim medicinskim obrazovanjem.

Dok je njegovo telo, kako je opisivao, letelo unazad, imao je osećaj da se „on“ istovremeno kreće napred. A onda je pogledao prema zemlji.

Pred njim je ležalo njegovo nepomično telo.

Cikorija je kasnije neurologu Oliveru Saksu detaljno opisao taj trenutak. Video je ljude kako trče prema njemu i ženu koja je neposredno pre udara čekala da koristi telefon. Ispostaviće se da je ona medicinska sestra sa intenzivne nege. Odmah je počela reanimaciju.

Cikorija je, međutim, tvrdio da je prizor posmatrao kao da više nije unutar sopstvenog tela.

– „Ja sam mrtav“, bila je jedina misao koja mi je prošla kroz glavu. Nisam osećao ni tugu ni ekstazu, već samo prostu i hladnu činjenicu da je to to – naveo je.

Pokušavao je da shvati šta se dešava. Čuo je i video ljude oko sebe, ali oni njega, prema njegovom svedočenju, nisu mogli da vide niti čuju.

Potom je imao osećaj da se udaljava. Tvrdio je da je „lebdeo“ uz stepenice paviljona i stigao do mesta na kojem su bila njegova deca. Posmatrao ih je dok su im oslikavali lica. I upravo tada dogodilo se nešto što ga je kasnije posebno zbunjivalo. Umesto straha zbog pomisli da ih ostavlja, osetio je duboki mir i sigurnost da će njegova deca biti dobro.

Sledeća faza njegovog iskustva bila je još intenzivnija. Tada sam bio okružen plavo-belom svetlošću i ogromnim osećajem blagostanja i mira – prisećao se doktor Cikorija. Pred njegovim očima počele su da se smenjuju slike iz života. Nisu to, kako je objašnjavao, bila duga sećanja niti uređena priča o prošlosti. Najviši i najniži trenuci njegovog života pojavljivali su se neverovatnom brzinom, poput kratkih kadrova.

Istovremeno je imao utisak da ubrzava i da ga nešto vuče nagore. Nije znao kuda ide, ali se nije plašio. Naprotiv. 

– Ovo je najveličanstveniji osećaj koji sam ikada doživeo – pomislio je.

I baš tada sve se naglo završilo. Silovit osećaj udara vratio ga je u telo.

Prvo što je osetio bio je bol. Grom mu je ostavio opekotine na licu i levom stopalu, mestima kroz koja je električni naboj prošao kroz telo. Cikorija je kasnije rekao da je upravo bol bio trenutak u kojem je shvatio da se ponovo nalazi u sopstvenom telu.

Njegovo objašnjenje bilo je jednostavno: telo može da boli.

Paradoksalno, tvrdio je da u tom trenutku uopšte nije želeo da se vrati. Želeo je da žena koja ga je reanimirala prestane i da ga pusti da se ponovo vrati osećaju iz kojeg je upravo iščupan. Ali već je bilo kasno.

Posle minut ili dva uspeo je da progovori i rekao ženi koja ga je oživljavala da je lekar. Ona mu je odgovorila rečenicom koju je pamtio godinama: samo nekoliko minuta ranije, nije bio.

Policija koja je stigla na lice mesta želela je da pozove hitnu pomoć, ali Cikorija nije želeo da ide u bolnicu. Kasnije se obratio svom kardiologu.

Na osnovu onoga što se dogodilo, lekar je smatrao da je Cikorija verovatno doživeo kratak srčani zastoj. Međutim, pregled i EKG nisu pokazali značajne nepravilnosti.

Cikorija se potom obratio i neurologu jer se osećao usporeno i počeo da primećuje probleme sa pamćenjem. Dešavalo mu se da ne može da se seti imena ljudi koje je dobro poznavao. Urađeni su neurološki pregled, EEG i magnetna rezonanca. Ni ti nalazi nisu pokazali ozbiljno oštećenje.

Posle nekoliko nedelja vratio se operacionoj sali. Povremeno je zaboravljao naziv neke retke bolesti ili medicinskog postupka, ali njegove hirurške sposobnosti ostale su očuvane.

A onda su nestali i problemi sa pamćenjem.

Mislio je da je priča završena. Nije bila ni blizu kraja.

Čovek koji nije voleo klavir postao je opsednut klasičnom muzikom

Nekoliko nedelja nakon udara dogodila se potpuno neočekivana promena. Cikorija je odjednom osetio gotovo neodoljivu potrebu da sluša klavir. To nije ličilo na njega.

Odrastao je uz rokenrol i klasična muzika ga gotovo uopšte nije zanimala. Kao sedmogodišnjak je, na insistiranje majke, kratko išao na časove klavira, ali ih nije voleo. Mnogo radije je pecao ili se bavio sportom.

Posle udara groma, sve se promenilo.

U sopstvenom tekstu objavljenom 2014. godine Cikorija je napisao da ga je otprilike dve nedelje nakon iskustva bliskog smrti obuzela „neutaživa želja“ da sluša klasičnu klavirsku muziku. Posebno ga je privuklo izvođenje Šopenovih dela pijaniste Vladimira Aškenazija. Nije se, međutim, završilo samo na slušanju. 

Poželeo je da svira. Nabavio je klavir, note i počeo praktično iz početka da uči instrument koji ga je kao dečaka toliko malo zanimao. A onda je muzika počela da mu se pojavljuje u glavi.

Cikorija je Oliveru Saksu opisivao melodije koje su mu se javljale spontano i koje nije doživljavao kao halucinacije. Za njega je to bila inspiracija. Imao je utisak da muzika već postoji negde i da samo treba da joj dozvoli da dođe do njega.

Postao je toliko opsednut sviranjem i komponovanjem da je ustajao oko četiri sata ujutru kako bi vežbao pre posla. Po povratku iz bolnice ponovo bi sedao za klavir i svirao do večeri. Bila je to strašna borba. Ustajao bih u četiri ujutru i svirao sve dok nije došlo vreme da idem na posao, a kada bih se vratio kući, ponovo bih celo veče provodio za klavirom. Moja supruga nije bila naročito srećna. Bio sam opsednut.

Počeo je i da komponuje. Jednu od svojih prvih kompozicija nazvao je „Rapsodija, opus 1“

 Video: Hasan Dudić o kliničkoj smrti