radiobalkanfox
Dragomir Despić Desingerica samo za SVET otkriva sve o odnosima sa kolegama i kako je baš sa Viki napravio front u „Pinkovim zvezdama“:
– Ona je dobra, nije sujetna. Ja sam isto takav, samo sam malo krvaviji kad me neko čačka. I onda tako, jedno gura drugo. Imamo dosta slične stavove. Eto, to se poklopilo. Dok sa nekim drugim možda nemam stalno slične stavove. I onda se razilazimo.. Ali je bilo momenata i sa Viki kad uđem u neku vrstu rasprave da li nešto valja ili ne valja ili da sam ja njenom kandidatu dao ne i ne valja.
A Karleuša i ti?
– Pa super. Dobri smo, dobri smo. Ona je luda kao struja, brate. Ona je malo ono… Ona prebaci za tri sekunde, razumeš. Ona sa tobom sedi super, sad ovako trepne i samo nešto prebaci i nastavi dalje. Ali generalno gotivna je, zgotivio sam je. Ona je neko ko je navikao da bude dosta dominantna, da to bude po njenom. Dugo je ona ovaj posao radila, što se tiče ovog formata, kao i emisije uopšte. Dosta dugo je ona u tome. I onda je ona navikla na neke određene stvari.
A onda si došao ti..
– Nešto što možda nije ona srela do sada, kapiraš, i nešto na šta nije navikla u toku snimanja. I onda je to trebalo malo adaptacije.Od početka je bilo krvavo, znači katastrofa. Ja sam opet muško koje je naviklo da bude dominantno, da se sluša, čuje, da moje bude zadnje, a ona je žensko koje je takvo. I onda je to bio sudar dva sveta, pa kao ono… Mislim, da, pečenje. Ali na kraju je bilo ono, imali smo onda mi posle super emisije, slagali smo se, zezali, imali smo emisije isto gde se svađamo…
Donao si prase, jesi dao Zorici?
– Pa nije htela da se popne. Ona je odvojena dole. Mi smo na vrhu, a oni su dole, na dnu.
Kako to da shvatimo?
– Ništa, treći pogled, sve gore, oni su dole. Penthausi su gore. Ali zvao sam ja. Čak sam najavio bio i u intervjuu, čak sam najavio kad sam nosio prase, znaš. I ja kažem: „Koleginice, pozvani ste, ako hoćete“, razumeš, sve to. Pa što ne bih zvao? Razumeš? Ali neće, neće ona da se druži sa mnom. Moraš nju da pitaš što neće.
A hoćeš ti s njom?
– Pa ja hoću, a neće ona. Dok me nije poznavala ona je imala neki negativan stav prema meni. I neke emisije pre toga koje su se dešavale, ja sam imao informacije, znaš kakve. Ja znam kakvo je ona mišljenje imala pre snimanja o meni. Ali ona ne zna da sam ja bio prvi za to, da sam je ja prvi predložio za to mesto. Ja sam bio baš za to da bude ona deo toga. Jer mi je bila kao…Ona je predugo u tom poslu, ima dosta hitova, merodavna mi je. Opet je za neku stariju gardu. Tu mora da imaš malo i starijih i mlađih i ovih i onih. I meni je ona bila ono…I ako sam ja znao da me ne voli. Ja sam znao jer u nekim emisijama pre toga koje su se dešavale znam da nije htela da dođe zato što sam ja tu i tako to. Ona je mislila da sam ja hodajući đavo. Majke mi.
A ti anđeo?
– Ne, stvarno ti kažem. Tako su mi bliski ljudi njoj rekli. Kaže: „Ona misli da si ti hodajući đavo.“ Razumeš? Čak se ona premišljala zbog toga što sam ja u formatu, da li da radi to.
Kada je bila bolesna jesi li slao poruke da pitaš kako je?
– Pa nisam, nisam poslao poruku. Ja nisam neko ko se folira. Ja ne umem da se foliram. Mene jeste zanimalo, ja pitam, ali pitam Bakija, pitam tamo ljude koji su tu u produkciji, pitam ljude koji znaju, pitam Viki, Viki isto zna. Ali ja sad da njoj nešto fejk, zato što je neko bolestan… Ja ne bih voleo, da sam bolestan, da me neko fejk kontaktira i neko s kim nemam kontakt, pa sad kao: „Je l’ si dobro?“ A meni to nije u redu? Pa meni treba da joj bude drago što ja to nisam uradio, jer to je moje poštovanje prema njoj. Što se nisam isfolirao pa sad kao: „E, sad zato što si bolesna, ja sad da te zovem“, a nisam te pozvao nikad pre toga, niti ti mene. To je meni sažaljenje nekako. I mislim da je u tom trenutku to najgore što možeš da uradiš nekome ko je u problemu ili bolestan. Jer ja kad sam u problemu, najviše bih mrzeo da me zovu ljudi s kojima se generalno ne čujem, da me pitaju: „Ej, jesi dobro?“ Šta te boli briga? Nije te zanimalo kad nisam bio bolestan, sad treba da te zanima? Ali sam ja pitao, zanimalo me, ali nisam hteo da imam baš nikad to folirantsko. To mi se baš gadi, nisam to ja. I mislim da je više poštovanja tako nego da sam se našminkao nešto, razumeš? Sad tu kao: „Hej, znam, okej si, dobro si“, a ovde se ne podnosimo i sve to.
Je l’ imaš kontakt sa nekim privatno od svih njih?
– Pa sa Viki.
Ne razmeniš poruku sa Bosancem, Jelenom?
– Ne, ne, ne. Razmenimo mi, ali u grupi. Imamo mi grupu našu i tu peglamo, razmenjujemo poruke, ceo žiri, voditelji, producenti. Tako da, u principu, mi imamo grupu, pa tu komuniciramo svi sa svakim.
Čuo sam da ni tu ne odgovori svako svakome.
– Ne pravimo se ludi, nego svi smo mi u nekoj vrsti posla. Ja isto dosta puta neko odgovori nešto, napiše tu, ja pogledam, ostavim, radim i nastavim da radim. To što, znaš, nije to grupa sa obavezom da ti odgovoriš, niti da jedan napiše i sad svih deset mora nešto da napiše zato što je neko nešto konstatovao. Tako da nije tu, nema tu… Nije to kuliranje niti bilo šta, znaš. To je takva grupa. Čak i sa Jelenom nešto kad treba, ja kažem to preko grupe, da ne bude da uđu neke teorije zavere zbog privatnog razmenjivanja poruka.
Pa da, nema potrebe.
– I ona isto, znaš. Što hoću da kažem, i preko Viki ili nekoga, znaš. Ili preko grupe tu. Pa ne, nego znaš, to lako se izvuče iz konteksta, kapiraš, kad je tako jedan na jedan dopisivanje. Lako ti možeš da protumačiš i šalu i ovo i ono. I onda je bolje. A i ja smo katastrofa što se tiče žute štampe i onda je ono… Mislim, nikad nismo pričali o tome, ali je kao u fazonu, vidim da slično razmišljamo, znaš. – Bolje nego da bude: „Šta se desilo u ruti ili u pizdi materini?“ Ja izlazim iz situacije. Pa imam dovoljno situacija za žutu štampu s njom. Hvala. Koliko te pominju, dosta ti je. Još nisam okrenuo. To bi bio šlag na tortu.
Šta je sa Bosancem mimo toga?
– Šta? Pa ništa. I on je dobar. On isto lud ko struja. Malo ovamo, malo tamo. Namazan k’o lisica, on. Pa on namazano radi to pola života, brate. Snima ove emisije. To ti bude ono, gore jedemo sve. E, brate, dole siđemo, pokidamo se. Dole koljemo. To ti je baš jedno čudno iskustvo, znaš. I onda ljudi ne mogu da skapiraju tako kad vide neke odnose sa strane. Onda vide emisiju, pa onda čas van emisije pričamo, čas ne pričamo. To ni Nevena nije kapirala dok nije došla na snimanje. Jer ja kad dođem sa snimanja kažem: „Jao, znaš šta je bilo? Popičkali smo se svi, posvađali, pakao.“ I ono uzme: „Ajde, znaš, šta je bilo?“ Brate, onda ode na snimanje. I baš je bilo snimanje kad sam se ja sa Bojanom nešto zakačio i svašta nešto. To vam je bilo najgore, to je bilo dno života šta ste radili. Onda ona bude šokirana jer to bude mnogo gore nego što ja prepričam njoj kući. Isto i na televiziji. Jer na televiziji ti ne vidiš mnogo tih stvari, kapiraš, i te konflikte naše. I onda sad zadnju emisiju što smo snimali, ja došao kući i kažem: „Brate, šta se desi? Ovo je kolaps.“ I onda ona kaže: „Jebote, da nisam bila tamo, mislila bih da ste se malo posvađali i to.“
Ne daš im da dođu do reči kad uzmeš da teraš svoju priču.
– To da, to da. Ali sam dosta smirio to kroz sezonu, znaš. Dosta smirio. Na početku sam mnogo bio agresivan na mikrofon. A posle onda vidiš malo, zaključiš šta se čuje, koliko treba da se dereš, koliko da se ne dereš. E to je neko iskustvo koje oni imaju, a ja nisam imao. I onda prvu emisiju kad sam gledao, ja kao da šizofreniju imam. U fazonu, Jelena mi odgovori, a ja ni ne čujem šta odgovori, a ona mi odgovori mangupski. A to se čuje. A to u studiju ne čuješ. Znaš, u studiju moraš da se dereš da bi te neko čuo. Ili drugi član žirija. I onda sam ja tu video šta i kako stoje stvari, šta ja mogu da radim u toj emisiji ili kad treba šta treba da radim. I onda ko ima mozga, on to… Tu Bosanac ume da ga zavuče uvek. Da, pa da. Ali to su ti sve iskusni ljudi. Oni znaju da se sve to čuje, razumeš. I ako ti on možda i odgovori, ali ti ne čuješ, pa prećutiš.
Je l’ te zvala Marija Šerifović?
– Ne, što bi me zvala, brate?
Zato što si ti rekao… Sećaš se šta si rekao?
– Šta?
Da je Evrovizija krindž format i po čemu je Marija Šerifović…
– Što bi me zvala? Šta, da je naučim da pravi muziku ili šta? Pa dobro, mene su pitali za Evroviziju, znaš. I onda sam ja rekao kao u fazonu, okej, ja ne znam sad… Evrovizija, koliko sam ja upućen, ranije godine, kad smo mi bili mala deca, kad je postojala ABBA i tako ti neki… To su neke godine gde se drugačije pravila muzika, drugačije se muzika prihvatala, drugačije si ti mogao da dođeš u situaciju preko jednog ili dva kanala ili jedne radio-stanice da te neko čuje. I ako nemaš žicu za to, neće te niko čuti kako god ti dobro pevao, razumeš? Tako da su to druge godine. Ja pričam o godinama kad je krenula faza Širi Dajd… Ruslana. To takmičenje evrovizijsko dobija od tada neki izopačen skroz format. Znači izopačen format da moraš da budeš možda drugog seksualnog opredeljenja, kao što su svi tamo, što oni na ulazima i svejedno, razumeš, ali je to činjenica , da gledaju neko seksualno opredeljenje, da gledaju da li da budeš izopačen fizički, da ovo, da ono, razumeš. Krenuli su da gledaju dosta političke neke stvari, da li se u nekoj zemlji tamo ratuje, ne ratuje, zato što se ratuje daju nekome pobedu itd. Što meni onda gubi ceo smisao. Muzika nema veze ni sa politikom niti sa bilo čim. Muzički šou-biznis ti odražava tvoj stejdž, kako ćeš da ga odradiš fizički, kako ćeš da odradiš vokalno, odnosno muzički kako ćeš da odradiš. Ne samo vokalno. Ne moraš imati top vokal za muziku, jer muzika je širok pojam. I onda odatle ti dobijaš dosta nameštenih nekih stvari, brate, što se tiče naših Beovizija i Evrovizija. Da ti sad zamisliš, ideš ti na Beoviziju, da meni u žiriju bude na Beoviziji neko ko nema tri pregleda ili nema tri strima negde ili tri puštanja u klubu, da meni kaže da sam ja dobar… Koji sam ih rodio. Može moju muziku svako da gleda kako hoće, brate moj, ali ti uzmi samo rezultate. Meni ne treba ništa, samo uzmi rezultate. Ti možeš meni da kažeš da pričam ružne reči, da radim ovo ili ono, ali uzmi rezultate. Na kraju godine uzmi rezultate, striminge, gledanja. Ako kažeš on je ovakav ili onakav, znaš… Dosta me nerviraju ljudi koji se verovatno onda ne razumeju jer gledam da se razumeju kad kažu sto idiota, kad kažu kao: „Znaš, on je samo performans.“ A liče, onda bih ja radio u predstavi nekoj, razumeš? Znaš, onda očigledno ne znaju ljudi da se muzika sluša i na slušalice, brate, i u kolima, znaš, kad je ne gledaš. Jer ti uđeš u auto pa pustiš tu muziku koju ja pravim, razumeš? Pa onda odeš u avion, sedneš pa slušaš tu moju muziku koju ja pravim. Ne gledaš je nego je slušaš. To su polupanci i onda oni ne kapiraju. A to slušanje ima svoje rezultate koji su prezavidni. I sad ja da odem baš na neku tu Beoviziju ili negde da mi neko priča ko ne može da meri đoku sa mnom u takvoj vrsti posla, niti u pravljenju muzike. Jer ja svoju muziku pravim i tekst i aranžman i melodije i miks i master i usnimavam i edit spota radim. Ja radim sve kompletno od početka do kraja proizvoda. Onda ne možemo da merimo jaja, liče, razumeš, u toj muzici. I retko ko može da meri jaja tu jer ja radim apsolutno sve od nule do kraja. Znači ne radim samo melodiju i tekst. Ili samo miks i master. I onda kad sam pričao za tu Evroviziju, meni je to u današnje vreme… Znači ne vreme kad su nastupali ABBA, Čola, Celine Dion i tako to. To vreme ne računam jer je to drugo vreme muzike nego što je danas. Ali u današnje vreme te Evrovizije, to je jeziva priča. I ti u današnje vreme Evrovizije nećeš videti nijednu zvezdu ili superstara koji pravi neku lovu ili ima neke zavidne nastupe i zavidna slušanja muzike da ode na takvu vrstu takmičenja sa gomilom polupanaca. I onda mi je ona pomenula tu Mariju.
A Marija pre Evrovizije šta?
– Ništa nije bila Marija. Ništa, kapiraš, ništa. I onda ta Evrovizija je, da kažeš, urodila plodom, kao što lepo si mi rekao. Pa ta Evrovizija joj je dala neki kredibilitet za neku muziku. Marija odlično peva. Ozbiljno. Ona je kompleksašica neviđena. Ono, pakao je, kompleksi šure. Ona peva ubija. I nije okej što je ona opet to i to, nego opet ja kad sam spomenuo superstar, rokstar, zvezdu i ostalo… Ona nije bila to pa je otišla na Evroviziju. Ona je otišla na Evroviziju, a opet nije bila to. Nego je samo dobila kredibilitet u tom svetu estradnom, da kažeš, i u tom nekom pevačkom estradnom svetu. Jer nećeš ti videti da ona ode na ćošak, da će tu da bude pomama što je otišla ona da kupi pljeskavicu pa će doći 300 ljudi da se slika s njom. Svako gleda šta da naruči priloga, brate. Mislim, nema ništa loše, znaš. Ne treba nikog da vređam. Ja ništa loše nisam rekao. Znači, ja sam čak pohvalio da odlično peva, odlično sve to, super, razumeš. Ajde, smiri se malo. Ali to je prosečna neka civilna muzika, brate, znaš. Nije to muzika gde ćeš ti da luduješ i da praviš ne znam koje pare, gajbi moj. To je sve preživljavanje, brate. A dobro, ali se prikazuje i na mrežama i život ovde…Šta?
Taj život, high class.
– Ko?
Marija.
– Gde?
Pa živela u Los Anđelesu, pa malo na Baliju, pa malo ovde…
– Živela ili otišla?
Pa u Los Anđelesu je živela.
– Koliko?
Dve, tri godine.
– Dve, tri godine živela konstantno? I šta je radila?
Da, brate, nisam išao.
– Šta ti pričaš? Pa izbacivala muziku tad?
Pa nije.
– Pa šta je radila? Išla je, brate moj, da cepa karte za bioskop. Razumeš šta ti kažem? Ako radiš muziku, liče, radiš je svakih mesec i po dana, brate moj, ono, šuriš, superstar si. Ne snimi ti, ne platiš nekome, ti snimiš jednu pesmu, jedna pesma te usere, pa kad te usere, sledeća za 20 godina.
A je l’ si je nekad video u životu?
– Znam, pa kako nisam, da.
Pa ti si kažeš da ćete se javiti.
– Ne, ne sad, ne sad. Ja znam, ja sam upoznao pre muzike moju drugaricu Mariju Lazić. Ona isto peva, brate, svira i to, ima bend. Pa sam preko nje znao, to je period posle neke Evrovizije.
I šta si skontao tad?
– Pa ništa, video sam je tad jednom. Nisam ja tu sad nešto obraćao pažnju. Ali ona se vodi i ona se tako generalno i ponaša, znaš, onako nos gore. Ona, znaš, onako, tako je drčna, nos gore, znaš i to. Mislim, svako ima svoje ponašanje, svako bira kako će da se ponaša.
Je l’ se sećaš prvog krštenja patikom gde je bilo?
– Sećam se. U Budvi, u Teatru. A nije patikom, papučom. Ja sam bio u japankama na nastupu i onda mi se japanka nešto prelomila, a neki lik bio nasrnuo preko ograde i ja sam uzeo papuču i krenuo da ga šijem u glavu papučom. I ona papuča pucala, savijala se, bum, bum. I meni isto spadala, brate, razumeš. I onda sam krenuo da šijem ljude u glavu, razumeš. Ja sam samo lupao. Da sam bio u patikama, išao bih i šio patikama u glavu. Pošto da, pa ne ideš u pozorište. To je jedan delirijum te publike da ti možeš da uradiš sve. Sve ti je oprošteno i sve će ti dati. Iako sutra, tek sutra će biti svesni šta su radili. Ali to je tako. To je jedna hipnoza. I to ko nije bio lično, to ne može da skapira. Tek lično kad dođeš, koliko ljudi. I onda lično kad dođu, to je skroz druga dimenzija. Druga dimenzija osećaja, provoda, hipnoze, veruj mi. Znaš koliko ljudi mi je to reklo koji nisu bili nikad, pa nisu podržavali to, pa su bili možda na nekom nastupu i rekli: „Jebote…“
Pošto si imao to?
– Radili su to i drugi kod nas izvođači. Pokušali su da krenu da tako nastupaju, da se ponašaju, da se kreću, da rade stvari, ali to ispadne krindž. A ispadne krindž, znaš ono. Ja to tako znam. Ja drugačije ne znam. Ja sad da mi kažeš da treba da sednem i da to sedeći radim, ja to ne bih znao da radim. Ili da treba da stojim i da to radim, da mi daš stalak, ja ne bih znao da radim to.
Šta je za tebe degutantno?
– Što je degute, brate, razumeš? Što je degute je da skreneš na krindž način pažnju. To nikad neću. Na krindž način da radim stvari da bi neko rekao: „On je to uradio“, i da ja vidim. Ja sve radim iz ljubavi, iz svog ličnog gušta, iz zajebancije svoje. Razumeš, i kad šišam ljude, šišam i to što je ostala mašinica, pa, brate, ajde da ga olindramo čoveka i onda se mi sprdamo između sebe. Tu, razumeš, ja gledam DJ-a. Pa da, pravim provod, sprdnja, brate, zajebavam se. Boli me uvo. Ne radim to sad da bi kao: „A, sad vidi, sad će da…“ Pa ja sam pljuvao u usta, brate, godinu dana pre nego što je prvi put to izašlo. Jer, razumeš, brate, ja sam na nastupima to radio konstantno. Ja to da sam hteo, ja bih zvao novine ili nešto kao da se to… Boli me tuki, brate, ja idem, provodim se, pijem pivo, delim pivo dole sa ljudima, kroz usta, šta već. I onda se to slučajno, kad sam bio u Budvi, fotograf gore sa sprata u teatru dole, baš onako lepo slikao razmenu tečnosti i onda je to bilo…
Zamisli kako bi izgledao nastup Đanija?
– Pa izgledao bi bomba, ali opet drugačije radimo, znaš to. Pa volim, on pije iz cipele. On radi live to, ja radim to sa DJ-em drugačije. To mi više zvuči kao neka proslava. Ne znam, to je neki performans. Ima ga i on, Borko Radivojević se valja po podu. Ali nije ti to, to je sve iz ljubavi, iz duše, i on to radi iz duše.
Jel te ujeo neko?
– Mene i ližu i ujedaju, meni to standardna procedura nije, meni to…
Zašto tebe ližu?
– Budem znojan, ono, sa mene se izbacila riba ovako… Jezik ceo i ovako me poliže. Isuse, dobro, brate. A meni bude u tom trenutku u fazonu: „Koji ti kurac?“ Ali to ti je delirijum. Kao: „Koji ti kurac, šta radiš?“ Znaš, ali to ti je taj trenutak tog delirijuma. Ne znam da ti objasnim, brate. I onda uđemo u bekstejdž i ovi moji što… DJ i drugarište, ja sam kao: „To je neverovatno.“ Znaš, oni gledaju i ne veruju, razumeš? To ti je ono, ne veruju. Ali to ti je taj trenutak ludila žurke. I u Crnoj Gori su mi noge, uzme, trpao u usta, jebote, znaš, ono… Ja sam visio nešto tada i meni uzme nogu i stavi u usta nogu. Jebote, znaš. Razumeš, ima svašta, ljudi su ludi.
Lako tebi, ti imaš živopisan nastup.
– Tako je, ali dobro, to je žurka, brate.
Ja to razumem, ali…
– Ideš na žurku. Ako hoćeš, brate, da sediš i plačeš, ideš u „Sava centar“, liče. To ti je, razumeš, ovde, brate, dođeš da se provodiš, potrošiš pare na alkohol, da ti bude dobro, da odeš kući euforičan, razumeš, brate.
Pa možeš, ali ne moraš baš da proližeš nogu pevaču.
– Pa ne moraš, ali to pojedinci. Tako je, to gledaju, neće se to svako jebati.
Bože, zamišljam sad tu scenu i nije mi dobro.
– Ne, veruj mi da ne zamišljaš. Ja sam došao u hotel i rekao: „Brate, samo da neko ovo nije snimio, ovo mi je jeziva priča.“ Znači, baš, brate. Pogotovo je bio jedan snimak sa storija od iza, gde on izgleda kao da puši nogu. Ja izvlačim, on je vuče, brate, znaš. I onda kao od iza, to izgleda katastrofa. Ja kad sam video snimak, ja sam pao. Rekoh: „Ne ovo, ne ovo.“ Jer ti ne vidiš da ja pokušavam da se izvučem odatle, znaš.
Pa izgleda da uživaš.
– Pa, znaš, onda svašta bude tu. Znaš, i meni, kad sam krenuo da radim taj posao, meni je uvek bio cilj da ja ljude, kao, da dođu da se provedu. Razumeš, jer zato plate kartu. Plate kartu za žurku, razumeš? Ne plate kartu da im ja čitam knjige, nego plate da se dobro provedu.
A za sve ovo vreme, evo, od kad si u vrhu, ko te najviše možda razočarao od svih tih ljudi sa javne scene?
– Pa to je bilo na… Ima, brate, ljudi, kako ne. Ono, na početku još. Ne bih ja spominjao ko, ali ima, brate, dosta…
Što? Ti si direktan čovek.
– Jesam, ali ne želim zato što sam dobar i danas sa ljudima i onda uopšte ne želim da se vraćam na te stvari. Ali ima tu, na početku je bilo dosta onako, kad kreneš da rasteš i kad kreneš da budeš neko kao bitan u tome i da držiš svima kafu, svi odjednom su bomba s tobom. Čuješ da iza leđa, brate, će te minirati, umanjiti, znaš, ono, to ti je… I u principu sam ja onda skapirao da je to takav posao. I onda to će se vratiti, nivelisati, kao što se danas nivelisalo.
Da, apsolutno.
– Ti što su pljuvali i osporavali, danas je to sve bomba. I ja ne zameram, ne zameram, jer je to takav posao i takav svet. I ko ne može da skapira da je to takav svet, ne može ni da dođe do vrha, niti da pliva u tom nekom našem vrhu piramide ako ne razume kako taj svet funkcioniše. Tako ti je sa novinarima isto. Nešto što nisi rekao, iseče ti kao da si rekao. Ti znaš to kako može. Sečeno je na pola rečenice i ispade da sam rekao nešto što nisam rekao.
Dobro, a misliš samo na šortseve?
– Pričam ti o svemu i o naslovu. Može i naslov, tako. Njegov je materijal. Ne odsecam ga ja. Jer ta Marija koja gleda će reći: „A, vidiš, rekao sam kompleksa“, a kad čuje da sam ja rekao da dobro peva i da je ona dobra, ali to…Da je neko kompleksaš, i Džekson je kompleksaš. I šta? Razumeš? Ali radi do jaja muziku i gotivimo se i družimo se i to sve. Ali je, brate, lud, bipolaran. Razumeš šta ti kažem? Kapiraš šta ti kažem? I onda ti sad da isečeš to, on će: „Aaa…“, a kad čuješ da dobro radi muziku, to je drugo. Ali činjenično je stanje da je čovek lud k’o struja.
Ali sad ovako, je l’ ti sad čitaš novine kao: „Marija Šerifović je super pevačica, ali je pomalo i kompleksaš.“
– Nije pomalo, kompleksaš je ogroman.
Ali dobro, je l’ bi ti pročitao ili bi pročitao: „Ogromni kompleksaši su Marija Šerifović i Džekson“?
– Okej, ali ti ja pričam generalno o tom svetu, na šta ti svet okrene. Ja pričam ti o klikbejtu, da bi ti klikbejtovao. Ja sam navikao na te stvari, ja onda kad odem, ja se na te stvari uopšte ne obazirem, jer sam imao milion primera ljudi koji su se obazirali i koje je to peklo. I gde su završili, kako su završili sa vrha, razumeš?
Ispod dna.
– Bravo. E, znaš, i onda zavisi kako vodiš svoj posao i kako ga prihvatiš. I to ti je to. To je cela poenta. Ali ti si totalno drugačiji od svega što čujem. Znači, ja sam imao neke… Ja imam dosta ljudi iz te estrade i lupam i nekih novinara s kojima sam dobar i to i to. Pa onda sutra vidiš taj novinar s kojim si dobar, dojava napiše: „Despić kara tu i tu ribu.“ Razumeš, afera. Al’ kara. Razumeš, afera. Mene zanima da l’ kara tu i tu ribu. Pa kapiraš šta kažem? Afera. Kapiraš? I šta se treba uzeti da se kao…Brate moj, zaradi ti za leba. Ako tebi to donosi leba, zaradi ti, meni to… Šta to mene remeti? Brate, možeš da napišeš šta hoćeš. Mene zato i gotive. Mene okrene jedna novinarka, kaže: „E, znaš, u emisiji smo rekli to i to, mislim, nadam se…“ Kažem: „Reci šta hoćeš, volim među oka, majke ti. Volim među oka, ono, ako ti to donosi pare, reci šta god hoćeš, znaš, a mene ako pitaju, reći ću da nisam, razumeš?“ Čekaj, mene zna da pitaju. Koga kara Desingerica? Kara, brate, koga čačka, on ga kara, brate, razumeš?
Pusti me mentalno karanje, mene zanima fizičko.
– Fizičko?
– Sad si rekao da si rekao da ne odgovaraš.
– Koga?
Pa kažu novine.
– A to moraš da pitaš novinare. Ukucaš glu-glu, brate, Despić kara afera i vidiš koga je iskarao, razumeš?
Video sam Maju Marinković na spisku.
– I onda pitaš, brate.
E, nju sam video, za nju sam pričao.
– Pa ima i onih koje stavljaju, brate, pa šta sad koga briga.
Sve neke anonimuse, možda Maja Marinković.
– Dobro, ali može da napiše koga god hoće, znaš, meni je svejedno, niti mi to remeti nešto.
Tebi ne smeta u braku to, u glu-glu?
– Pa ne remeti.
Ima glu-glu isto.
– Pa ima glu-glu, Nevena ti je glu-glu. Pa da, ali nemaju godine veze s tim, razumeš?
Pa znam, ali zamisli ti, brate mili. Pa ne možeš da se sagneš da izuješ patiku sa 60 godina.
– Ti vidiš Zoricu, Zorica je ono…
Da li misliš da bi Zorica mogla da izuje cipelu i da bije nekog po glavi?
– Pa verovatno da to radi, da bi to uradila.
Kako? Reuma i išijas.
– Pa ajde, sve se može kad se hoće. 63 godine, Ramštajn, brate, ide tamo.
Jedva čekam da vidim nastup sa 63 godine, ne znam šta će se desiti.
– Boli me tuki, ja ću da pecam ribu tad, jebe mi se.
Što?
– Neću, pa neću. Boli me đoka. Sad sam mlad, jeste, naravno.
Pa znamo šta će se desiti.
– A ja ću da pravim možda muziku, ali neću da se mlatim tako, boli me uvo, razumeš?
Koja je najveća zabluda koju ljudi imaju o tebi?
– Da sam narkoman, brate. Mislim, možda ne sad, zato što sam dosta nekih intervjua i projekata i onoga, pa onda me drugačije gledaju. Više me gledaju onako… Baš smo pre neki dan to komentarisali. Ja sam, znači, sad ovako, liče, na fabričkim podešavanjima. Kad sam na fabričkim podešavanjima, kao neko kad je izdrogiran. Znači, imam samopouzdanje kao neko kad uzme nešto pa onda dobije. Zato se ljudi drogiraju, da bi imali to. A meni je to ovako. A ja kad se izdrogiram, ja sam kao miš. Savijem se i ne mogu ništa. Blokiram. Razumeš šta ti kažem? Kapiraš? Ja sam ti bukvalno suprotnost. Ono što je neko izdrogiran, ja sam bez toga ovako fabrički. I fabrički imam samopouzdanje i mogu sve i boli me uvo i to. A nekome treba alkohol i droga da bi imao to što ja imam strejt. I to smo pre neki dan konstatovali. Baš smo konstatovali to da ja na bilo kakvim supstancama ili na bilo čemu, ja mogu da skapiram te ljude. Kad sam u tom modu, ja mogu da skapiram normalnog čoveka. Kako normalan čovek vidi druge ljude i kako normalan čovek kad krene nešto da radi… Dajem ti primer, izađe na binu. Kako taj normalan čovek vidi to. Gledaju me i to. E, takav sam ja kad sam na nekim konzumentima. A kad nisam, kad sam strejt, tad mi je najbolje.
Pa šta onda kažu?
– Zato ljudi ne mogu, normalni ljudi ne mogu da me skapiraju. Kako ti to tako, razumeš? I onda, brate, kako ne možeš da me… I onda kad sam ja na nečemu, e, ja mogu da skapiram jer ja postanem onda kao ti normalni ljudi. Tako razmišljam kao normalan čovek.
Šta se to dešava na ručku, pa ti posle ručka dođeš kao da ne znam šta?
– Probudim se, jedem, brate, ono, havarišem. Ja ustanem, bre, mi krećemo u dva. Ja ustanem u deset, do dva krenem ka Šimanovcima i normalno kasnim i sve. Onda ja dođem onako, brate, otkinut od života. I onda dok dođe tamo pet, šest, sedam, moje vreme ustajanja, razumeš. Pa onda ja jedem. Snaga na usta ulazi. Bravo. Jedem, napojim se, sve. I onda siđem dole i onda sam mašina.
U stvari, ti si samo postigao radnu temperaturu.
– Pa to ti kažem. Meni je to dobro. Onda imaš u emisiji kad sam miran i imaš kad sam nemiran.
Kad se ti drogiraš…
– A ja se ne drogiram, brate. Da mi je lepo kad se drogiram, ja bih se drogirao. Pa i probao sam svašta. Ali kako da ti kažem…
Čekaj, probao si jedno. Da li si ti to malo više probao?
– Misliš malo više koristio? Više puta? Pa ne. Ali ne možeš ti da… Znaš šta je, kad ti nešto koristiš, ti ga koristiš, imaš potrebu svaki dan da koristiš. To je narkomanija. To se zove zavisnost. To je narkomanija. Brate, ako ti šibneš sedam puta godišnje buksnu ponekad, razumeš, nije isto.
Pa nešto jače od toga?
– Pa šta god uzmeš godišnje pet puta, ti ne možeš da porediš sa bilo kakvom vrstom narkomanije. Stim to da sam pušio kad sam bio ranije, pre muzike, konstantno. Ali sad generalno ništa mi ne prija da bih ja uopšte… Znaš koliko puta ja kad dođem negde: „E, hoćeš ovo, hoćeš ono…“ Ja ne bih mogao da radim. Ja bih se usrao. I ako bih bilo šta uzeo, travu, kokain, spid… Ja bih se usrao na bini. Ne bih znao šta da radim. I svi me gledaju. Znači, ja budem katastrofa. To je taj faktor, brate. Da tebi bude dobro samom sa sobom. Kad si ti dobar sam sa sobom, onda ti manipulišeš svim tim ljudima da i njima bude dobro. Jer ti prenosiš to na njih. Ja sam takav bez bilo koje supstance i bez bilo koje droge. Da je meni samom sa sobom dobro. Ja se najjače provodim sam sa sobom kad sam strejt. A ja da sam na nečemu, ja bih onda bio u toj normali tih ljudi. Ja bih rekao: „Jebote, ovi ljudi me gledaju, šta ja radim?“
Najbolje je u žiriju Pinkovih zvezda da te drogiraju da budeš dobar.
– Jer kapiraš sad šta ti kažem? I onda bih ja rekao sebi da sam na nečemu: „Šta ja radim? Šta ja radim?“ Ne bih znao šta se dešava. Ja mislim da bih pobegao odatle. Kad ništa ne koristim i izađem, to mi je najjače. Nešto kako budem, neki đavoli me jedu prirodno. Nemam da ti objasnim. Ja sam ti stvoren takav, liče. Ti ne znaš šta ti je. Ja te pitam šta ti je. Ti u prvom redu ovako. Ja te pitam: „Šta ti je, mamu ti jebem? Jesi normalan?“ Razumeš? Slušaj me. Ja ga ukratim, kažeš slušaj me. Da, razumeš. A to ti je bez konzumenata. A da sam na konzumentima, ja bih, brate, pobegao.
A čekaj, kako reaguju ljudi kad im stvarno to uradiš?
– Pa kako reaguju? Lože se na mene. Kako reaguju?
Gledaju te ono k’o ikonu, nešto. Ti si tu ono…
– Samo nego se uplaše ljudi. Nešto što bi oni hteli.
Pa ne, se uplaše?
– Pa ne, ja znam šta. Uplaše se, boli me kurac, bre. Luduju. Ma to pa za mene govori ono… Ovo nemoj, brate, nemoj, molim te. Nije, nije. Ovo kad ga dodirneš, kao ono da ga dodiralo sveto biće, razumeš. Svaka publika je drugačija. Ja obožavam što je moja publika takva jer ja to drugačije ne vidim. Ja drugačije ne znam to.
Je l’ te nekad uhvati možda neka vrsta odgovornosti da te klinci kopiraju, da oni hoće da budu ti?
– Ne. Boli me tuki, brate. Šta ima bilo kome da pričam? Jesam ja vaspitač? Ja se bavim muzikom. Oni imaju roditelje da ih vaspitaju. Ili su punoletni pa nisu vaspitani sami. Znači, nek radi ko šta hoće.
Koja je poslednja laž koju si čuo o sebi?
– Laž o sebi? Teško je da ja mogu da čujem to jer ja ne obraćam pažnju. Boli me uvo.
A te zove neko nešto da ti priča, da ti kaže?
– Ne zove. Pa ne javljam se nikome. Ja se ne javljam na brojeve koji mi nisu upisani.
Jel te zovu kolege nešto da kao tračarite, da se družite?
– Pa otkud znam. Da i ne. Nemam ja vremena za to. Jer kad imam neko slobodno vreme, sa porodicom sam. Nisam ja u nekim estradnim tim krugovima da se nešto krećem i družim tako sa estradom. Dobar sam, mislim, dobar sam sa svima i bomba sam. Šta god. Mogu da me zovu, da ja zovem u svako doba dana i noći. Ali se ne družim sa tim nekim estradnim svetom. Drugačija mi je okolina. Drugačije provodim vreme. Bavim se drugačijim stvarima.
Što ne promeniš ime?
– Ja sam hteo da promenim ime ranije, ali onda sam odustao jer sam ga dobio po dedi i onda mi je bilo onako nekako… I specifično mi je ime. Kao klincu mi je bilo mnogo nekako… Znaš ono kad si klinac, pa hoćeš da se zoveš kao… Najklasičnije. Kao fazon Marko. I onda mi je bilo, kad sam bio klinac, onako sam bio kivan na ime. A sad ga nikad ne bih promenio. Zato što Dragomira nemaš, razumeš? Ko je Dragomir?
Karić.
– A ko je Despić?
Hoćeš još dece?
– Pa hoću, ali ona mora to da izbaci iz sebe, otkud znam. Mora ona da vidi to šta će.
Pa valjda se dogovarate zajedno.
– Pa ne. Dogovaramo se, brate, očigledno nema dogovora. Već moram ja po svojoj inicijativi da napravim kako ja hoću.
Mislim da ćeš da budeš šljagan na putu kući.
– Pa šta da radim? Tako je bilo i za prvo. Onda da se pije. Ma hvala. Pa šta da radim, brate? Nema kurčenja.
Znači ovakvu je nisam video nikad.
– Kako?
Ovako ljutu.
– Ljutu?
Boga mi, ljuta je, brate.
– Pa zna ona moje stavove. Zna da će to biti tako.
Dodaj komentar