Emotivni intervju Senide | Kurir

Senida Hajdarpašić, poznatija kao Senidah, govorila je o svom privatnom i poslovnom životu, kao i karijeri na kojoj joj mnogi zavide.

Jednom su vas opisali kao „Šemsu iz Njujorka“. Predstavlja li taj spoj nespojivog zapravo jedini prostor u kom se osećate potpuno slobodno, bez ikakve potrebe za granicama?

– Hahaha, iskreno, mislim da je baš u tome cela poenta mene i moje muzike. Nikada nisam volela da biram između nekih „svetova“, jer čovek može da nosi sve svoje strane u sebi i da upravo iz toga nastane nešto autentično. Volim taj spoj emocije, sirovosti, glamura, Balkana i nekog modernog zvuka i upravo se tu osećam najslobodnije, kada nemam potrebu da se uklapam ni u čija očekivanja ili granice.

Rekli ste da ste privatno introvert, da isključite telefon i danima ćutite u stanu. Jeste li u tom potpunom odsecanju od sveta pronašli način da napunite baterije za scenu?

– Privatno sam mnogo mirnija nego što ljudi možda očekuju, ali ne na način da se potpuno odsečem od sveta. Više sam neko ko zna kada je vreme za ljude i posao, a kada su mi potrebni mir i izolacija. Baš u tim trenucima često dobijam najviše ideja i inspiracije. I onda, kada dođe trenutak za studio, scenu ili rad, dolazim puna entuzijazma i potpuno spremna da se dam tome.

Pominjali ste osećaj da ne pripadate nigde – u Sloveniji stranac zbog imena, a u Crnoj Gori zbog mesta rođenja. Je li to na kraju bio podsticaj da stvorite sopstveni svet u kom važe samo vaša pravila?

– Upravo to me je naučilo da ne pokušavam previše da se uklopim ni u jedan okvir. Kada ceo život imaš osećaj da si negde između, s vremenom jednostavno prestaneš da tražiš potvrdu i počneš da gradiš svoj svet i identitet onako kako ga osećaš. Možda baš zato nikada nisam volela granice ni u muzici ni u svakodnevici. Uvek mi je bilo najvažnije da ostanem svoja i da ne pravim kompromise sa sobom samo da bih negde „pripadala”.

Vaša majka je pred svet uvek izlazila podignute glave, bez obzira na teret koji je nosila. Koliko je taj stav – da se ne pokazuje slabost – postao i vaš odbrambeni mehanizam kroz život?

– Mama me je naučila dostojanstvu i tome da, bez obzira na sve što nosiš u sebi, ne moraš uvek sve da pokazuješ svetu. Mislim da to kod mene nikada nije bilo skrivanje emocija, nego više način da sačuvam sebe i svoj mir. Naravno da svi imamo teške trenutke i slabosti, samo sam kroz život naučila da ih ne nosim na način da tražim sažaljenje. Prava snaga nije u tome da nikada ne padneš, nego da, uprkos svemu, nastaviš dalje podignute glave.

Uvek je govorila da ste savršeni. Koliko te njene reči i danas žive u devojčici koja se krije iza moćne i nedodirljive Senidah?

– Ta devojčica zapravo nikada nije nestala. Možda ljudi danas vide samo tu neku „moćnu i nedodirljivu“ stranu mene, ali ja znam da je upravo ta mala Senida zaslužna za sve što sam danas. Kada odrastaš uz reči poput: „Moja Senida može sve“, s vremenom i sam počneš da veruješ da stvarno možeš.

Koliko je osoba u vašem životu kojima danas bezuslovno verujete i koliko vas ljudi zapravo poznaje?

– Veoma mali broj ljudi. I iskreno, danas je to pravo bogatstvo. Nikada nisam volela površne odnose ni potrebu da budem okružena gomilom ljudi. Više cenim onu iskrenu bliskost i ljude koji te razumeju i kada ćutiš.

Rekli ste da nesvesno „pokvarite“ stvari kada vam je u životu previše dobro, jer najbolje stvarate iz teških emocija. Plaši li vas pomisao da svesno žrtvujete privatnu sreću i mir zarad muzike?

– Ranije sam verovala da iz haosa i teških emocija nastaju najiskrenije stvari. I možda deo mene to i danas veruje, jer su me neke velike životne boli pratile odmalena i zauvek ostale deo mene. Ali danas ne smatram da čovek mora da bude nesrećan da bi stvarao iskreno. Suština je u tome da samo mora duboko da oseća.

Nikada nisam svesno žrtvovala svoj mir ili sreću zarad muzike. Više je stvar u tome da ljudi koji su kroz život prošli razne gubitke jednostavno nauče da osećaju dublje i da sve to kasnije nose u sebi. Moja osećanja nisu izmišljena zbog muzike, nego su deo mog života. I možda upravo zato iz njih nekad nastanu najiskrenije pesme.

Volite da „pobegnete od problema“. Od čega danas najviše želite da pobegnete i šta na kraju zaista utiša vaš nemir?

– Ranije sam mnogo češće imala potrebu da pobegnem od nekih emocija, situacija ili sopstvenih misli. Danas više pokušavam da ih razumem i pustim da prođu kroz mene, koliko god nekad bile teške. A moj nemir najviše utišaju muzika, tišina i ljudi pored kojih mogu potpuno da budem svoja, bez objašnjavanja i pretvaranja.

Ima li vremena za popravni u životu i mislite li da je nekada kasno za ostvarivanje onih najvećih životnih želja?

– Za mene nikada nije kasno za ono što čovek stvarno želi. Dokle god si živ i veruješ u sebe, uvek postoji šansa za sve.

Ostvarili ste sve što se na Balkanu može ostvariti u muzici. Postoji li neka neostvarena životna uloga ili velika želja van scene, koja bi učinila da se osetite potpuno ispunjeno?

– Naravno da sam zahvalna na svemu što sam ostvarila na Balkanu i svesna sam koliko je to veliko, ali mene nikada nije vodila ideja da negde „stignem“ i tu stanem. Mene i dalje pokreće želja da istražujem, stvaram i pomeram svoje granice, bez obzira na prostor, jezik ili tržište. Dok god osećam tu glad za stvaranjem, znam da postoji još mnogo toga što želim da doživim i napravim.