radiobalkanfox
Dragana Janković |
Folkera Eru Ojdanića obišli smo u njegovom domu u Meljaku neposredno nakon letnje sezone nastupa i vašara. Pevača smo zatekli već u ranim jutarnjim satima nakon obilaska imanja i stoke, gde nam je uz jutarnju kafu i bez ulepšavanja otvorio dušu.
Era Ojdanić je progovorio je o radovima na njivi, kolegama koje izbegavaju pevanje pod šatrom i pretvaranju pred kamerama, predavanju pevačke štafete Radiši Uroševiću, ali i o uspomenama na Boru Drljaču, avio-drami sa Nadom Topčagić i istini o unuku kojem je pozlilo. U nastavku prenosimo njegove izjave u potpunosti.
O poljoprivredi, ovcama i rodnoj Visokoj
Nakon što nas je ugostio u svom motelu, Era je najpre opisao kako provodi dane kada obaveze na estradi utihnu.
“Tu sam na imanju nešto završio oko mojih ovaj ovčica, kozica i tako dalje. I onda došao sam ovde do motela da vidim sina kako je on, šta radi i malo eto da popijemo tu jutarnju kaficu. Leto je bilo puno posla, puno posla preko glave. Nisam ni očekivao da će toliko ljudi ovaj da prave ta narodna veselja. Šabački vašar, pa onda Oplenačka berba, pa Župska berba, pa tamo ne znam više gde, Roštiljada, tako da sam radio, radio, radio sad je malo sezona stala. Evo više provodim vremena na imanju. Pre tri dana sam išao u moje rodno selo gde sam rođen, u Visoku kod Arilja, tamo obišao kuću. Ima tamo Jedna česma, Boškovića česma se zove, napunim po jedno 10-15 balona vode ovaj, donesem tu i tako provodim. Nije mi dosadno, što je najbitnije. Sad je priprema ovih poljoprivrednih radova: treba da se ore, da se, da se seje pšenica, da se seje ječam i tako dalje. A pala je malo i kiša, tako da ima vlage jedno 4-5 cm vlage, tako da je za setvu odlično”.
„Seljak sam i time se ponosim“
Osvrnuvši se na svoje korene, pevač je istakao da nikada nije želeo da glumi gradskog čoveka, ali i pohvalio kolege koje poput njega drže do domaćinstva.
„Beograd jeste Beograd. Pa šta ja znam, ja kad bih hteo da se promenim, ja ne bih to uspeo i neću da pokušavam i nemam potrebe. Ja sam rođen u selu, roditelji su mi bili seljaci i ja sam seljak, i moji đedovi i prađedovi su bili i dobri šnajderi i seljaci, uspešni ljudi, hoću da kažem, uspešni ljudi. Tako da, šta ja znam, možda oni nemaju uslova da urade to što sad ja radim. Da li imaju imanje, ali verovatno većina njih… Evo recimo vredan čovek Dragan Pantić Smederevac, vredan čovek ovaj Miloš Bojanić i tu još par kolega koji su stvarno sjajni. Radiša Urošević, pa Mali Teovac, ovaj od mlađe generacije — sve su to uspešni ljudi na estradi, uspešni domaćini, imaju imanje, imaju kuće, imaju vikendice, radni ljudi.“
Spektakl na Šabačkom vašaru i saradnja sa Atinom Ferari
Govoreći o letnjim nastupima koji su podigli ogromnu prašinu, Era se prisetio atmosfere sa Šabačkog vašara i objasnio kako je došlo do saradnje sa Atinom Ferari umesto Vendi.
“Pa ovo je već, ja mislim treća godina kako smo mi hit Šabačke čivijade, to jest vašara Šabačkog. I ove godine smo održali lekciju mnogima koji su bili tamo i oni su radili, ne mogu da kažem, ali mi smo spržili Šabac, Atina i ja.. Ne želim, jer ljudi svi stoje i drže čašicu ili flašicu soka, bilo šta, da li pivo, piju i vesele se. I ja da ih prekinem, pa kakav bi ja to čovek bio? A oni se kunu u mene: “Ero majstore, majstore” Ja kažem: “Dosta ljudi, dosta o tome” i tako dalje. Ja sam ponosan i na sebe i na moje prijatelje, na moje fanove i širom cele Srbije i bivše Jugoslavije i u Evropi. Zovu me ljudi iz Australije, verujte, gledaju klipove Atine i mene, kažu: “Bravo, svaka čast, da nam je malo bliže… ali narednu godinu planiraćemo da stignemo da uzmemo godišnji odmor da bi bili na Šabačkom vašaru”.
Govorilo se da je Atina uzela posao od Vendi.
“Radila je Vendi godinama kod tog Aćima i verovatno da je došlo do nekih međuljudskih odnosa koji su zatajili i Vendi se jednostavno odrekla. Ja sam je molio jedno dva-tri puta, kažem: “Hajde Vendi”, ona kaže: “Ero, zbog tebe bi došla, ali zbog gazde neću”, jer ne znam ko je koga uvredio. I ja sam predložio Atinu. Ona je za tri dana i tri noći čini mi se, da kad bi išla pešaka, da bi stigla do Minhena i nazad. Ona ne staje, onda i ja u ovim godinama pored nje ne stajem, tako da atmosfera gori.“
„Ona devojka peva kako peva svojim glasom, to jest to. I prenosi tu energiju igranja, tog njenog stava, njene harizme pozitivne prenosi na publiku koja je došla da je sluša i da je gleda. Isto kao ja. Kaže: “Jesam ja najbolji pevač na ovoj kugli zemaljskoj?” Naravno da nisam, ali imam nešto u sebi. Kad uzmem mikrofon i kad krenem, oni svi dižu ruke i kažu: “Bravo majstore, cepaj Ero!” To je to. Do skoro sam se ja tretirao kao prvi srpski pevač i predao sam štafetu. Znate kome sam predao? Radiši Uroševiću jedne prilike u Čačku”.
“Priznao sam Radiši da zarađuje više od mene”
Dotakavši se teme honorara i estradne hijerarhije, pevač je bez sujetnosti ispričao anegdotu o tome kako je Radiši Uroševiću prepustio titulu „prvog pevača“.
„Čačani su obično dobri ugostitelji uvek bili. Ja pevam pod šatrom za neki honorar pristojan, ne žalim se. Kad ja pogledam tamo na bini uveče Radiša Urošević: “Rado moja bela u pupoljku sela” grmi i ja kažem: “E moj Ojdaniću, ti sebi kažeš da si prvi srpski, međutim nisi nego si drugi srpski”. A ljudi me pitaju iz benda: “Pa što Ero, pa što?” Evo ja pevam ovde pod šatrom i ovde je narod i ovde su ljudi, da se razumemo, za neki pristojan honorar koji sam tražio, taj sam i dobio. Ali Radiša Urošević tamo peva na bini na nekom većem nivou i za mnogo veću lovu. I ja kad se to završilo, on došao kod nas na piće i kažem: “Rale, znaš šta ima novo?” “Šta Ero moj?” “Evo ti ruka. Zbog čega više nisam ja prvi, nego sam drugi. A ko je prvi? Ti si prvi. Ti pevaš tamo na bini, a ja pevam pod šatrom. Hvala ti što si došao”. I onda tu poručimo kilo prasetine, jagnjetine, piće… Družili smo se do kasno u noć.“
Bez dlake na jeziku o kolegama koje glumataju
Govoreći o nastupima pod šatrom, Ojdanić se žestoko osvrnuo na kolege koje takve svirke potcenjuju i pred kamerama glume lažni elitizam.
„Nisam se nikada štedeo, pravio neke pauze, pio kaficu… Ja kad uhvatim mikrofon, ja ne stajem po tri-četiri-pet sati, znoj lije sa svih strana. Narod to prepoznaje, narod to ceni i poštuje, da se razumemo. Neki to ne mogu…Mnogi to ne mogu, i čim to ne mogu, oni kažu: “E pa treba da peva pod šatrom”. Ima raznoraznih ljudi, pa svi smo ljudi, majko mu, svi smo ljudi. I tako da, prave se važni, misle da su napravili veliko ime, da je to ispod časti biti na takvim mestima i pevati na takvim mestima. Ja se sećam 1982. godine kad sam imao nedelju dana solističke koncerte u velikoj dvorani Doma sindikata. Znači nije bilo tada ni Sava centra ni Arene, to jest sala za koncerte nedelju dana, prepuni koncerti.“ „Pa postoji i kolega i koleginica koji pred kamerama izigravaju neki nivo, neku visinu, neke avione, neke kamione i čuda, a ustvari u privatnom životu nisu takvi. To je neko pretvaranje. Zbog čega to rade ne bih znao da vam objasnisam, verovatno imaju neki određen razlog zbog čega se tako ponašaju, ali narod to brzo prezre i prepozna. Znači ne može se dugo folirati i kod naroda nema prevare jer narod je sila Božija. Narod se samo jednom može prevariti i nikad više, verujte mi.“
Uspomene na Boru Drljaču i estradna prijateljstva
Sa posebnom emotivnošću i nostalgijom, Era se prisetio nezaboravnog prijateljstva sa pokojnim Borom Drljačom i zajedničkih šoua u Grandu.
„Kad god dođem u neki studio na neku emisiju da radim, da snimam, ja samo očekujem da se iza kamera pojavi on i da kaže: “Nema boljeg od Ore”, a ja mu sa scene odgovorim: “Nema boljeg od Dere”. I tu se grlimo, ljubimo i tu nastavlja šou u programu. Pokojni Saša iz Granda kad je god zamislio neki šou gde je ubacio Boru i mene, uvek je bio rejting na najvećem nivou jer ljudi su navikli na nas dvojicu kako se mi šalimo i kako se igramo. Pomislio bi neko: “Ovi su otkačeni, ludi obojica”, a ustvari mi smo pozitivno ludi bili ljudi. Ali napravimo takav šou program i dignemo rejting emisiji da nemam reči da kažem, i svi su nas uzimali u paketu tu.“ „I dosta je tu bila prisutna i Vera Matović. Vera Matović zna da napravi dobar šou i ona se dobro uklapala sa pokojnim Borom i sa mnom. Lepa Lukić je već kraljica narodne muzike, o tome nema šta da pričamo i da diskutujemo, bila je i ostala velika Lepa Lukić. Snežana Đurišić sjajna pevačica, Ana Bekuta sjajna pevačica, pokojna Merima sjajna pevačica. Nada Topčagić isto, kad popije dva sokića od dunje onda sve puca, sve ide, sve se veseli, rukice gore, idemo, žurka i tako dalje. Tako ima nas još, hvala Bogu, još koliko nas ima od ove moje generacije, možda neku godinu mlađi. Eto, evo vidite šta moj saborac učini i uradi Milanče Radosavljević. Ja sam toliko srećan i delim sreću sa njim i sa svim ljudima, generacijama koji ga vole, da u 82. godini života napravi takav spektakl… To još ja ne pamtim za sve ove godine da je još neko u tim godinama napravio takav brend od koncerta.“
Počeci karijere i svirke bez struje
Prisećajući se estradnih početaka, Ojdanić se osvrnuo na godine koje je proveo svirajući harmoniku u sastavu Milančeta Radosavljevića.
„Milan i ja smo radili 10-15 godina, svirali kad nije bilo struje. On je odličan harmonikaš, ja sam isto tako svirao harmoniku i pevao, znači bio sam u njegovom sastavu. On je tad vodio poslove, znači od ’65, ’67. pa naovamo — najjače svirke, najjače svadbe, najjača veselja: Žarkovo, Ostružnica, Velika Moštanica, Pećani, Obrenovac, taj region, Meljak… To Milanče Radosavljević sa njegovom ekipom bio top broj jedan! Tad se sviralo i pevalo, nije se pevalo na bini sad, nego ima nas šest muzičara — od tih šest muzičara trojica najmanje moraju da su i pevači i svirači. A to sam bio ja kad je Milan pošao, čuo za nekog Erčića, i kad je prvog Trabanta kupio, on je krenuo prema Leskovcu, Stepovcu da traži mene jer je čuo od kolega da ima jedan mali Erčić koji dobro svira, Bucin učenik, i zna dobro i da peva. A njemu je trebao takav čovek. I ja sam bio u Milanovom sastavu 10-ak, 12, 15 godina, ne mogu da se setim. Bili smo uspešni, ali Milan nije imao vremena da se posveti medijima i ne znam kako mediji njega nisu prepoznali.“
Drama u avionu i berba jorgovana za Nadu Topčagić
U svom prepoznatljivom duhovitom stilu, Era nam je ispričao dve urnebesne anegdote sa kolegoricom Nadom Topčagić — o turbulencijama u avionu i bliskom susretu sa šarplanincima.
„Evo recimo kad smo pomenuli Nadu, jednom smo išli za Pariz avionom. A ona ne sme da uđe u avion dok ne popije dve čašice soka od dunje. Popila tamo i naravno kad uđemo u avion, dok se sredimo tamo, stjuardese podele po kaficu, pićence… Ali ona se boji leta strašno! Za Pariz smo išli, velika ekipa — pokojni Milan Idžotić Miniks, Boki sa njegovim orkestrom, onda Cune Gojković, Tozovac, ja, Vida Pavlović, Zorica Marković, sećam se cele ekipe, pokojni Tomislav Zdravković i on je bio, i ko je još bio… Mija Aleksić! I kad je avion počeo malo da propada, kad je ona krenula da vrišti: “Jaoj, izgibosmo!”, onaj narod sve u avionu u panici, turbulencija… I ja se sećam da je do sedišta bio pokojni Mija Aleksić. Mija Aleksić kaže: “Šta je Nado, što si se uzgovorila?” Ko da gledam svojim očima, Mija kakva je glumčina bio… Uhvati je za ruku i ona ga zagrli i jedno pola sata nije ga puštala iz zagrljaja.“ „Idemo na koncert u Čačak i ona kaže: “Eki, hajde ti vozi”. I naiđemo u Ćelije, bilo je proleće, cveta beli i plavi jorgovan i ona ugleda gore podzidano jedno 2-3 metra: “Stani, stani, koči čoveče!” Ja kažem: “Šta je, šta se dogodilo?” “Jaoj stani da mi uzbereš jorgovan!” Ja kažem: “Kad se vratimo, uvenuće”. A ona: “Molim te nemoj da prođeš!” Znaš kakva je ona histerija: “Ero nemoj da mi prođeš, hoću da nosim u moj stan da mi miriše nedelju dana!” I nekako ona mene podupre i ja se ispentram na taj zid kameni gore da joj slomim dve grane tog jorgovana. Samo što sam uhvatio za jorgovan, kad su ruknuli na mene dva šarplaninca kera! Znaš koliki, kao tele! Ja kad sam vrnuo i kad sam bacio onaj jorgovan, umalo se nisam polomio čoveče! Umalo da budem u gipsu zbog Nadinog jorgovana, Kažem: “Đavo te odneo i tebe i jorgovan, više ostavi me tih belaja!” I tako, mnogo… Znaš šta je meni sad žao? Znam i ovih mladih kolega, ima dobrih pevača i dobrih koleginica koje sjajno pevaju i izgledaju, što ne mogu da osete to druženje tih godina, te naše generacije. Kad krene turneja 30 dana od Skoplja pa sve do Slovenije, svaki dan si sa narodom. Samo to da dožive, kakvo je to druženje bilo, kakva je to šala, pa smo smeštali jedni drugima… Imao bih da pišem knjigu sa 300 stranica anegdota! A eto, sve bilo i sve prošlo. Evo me danas hvala Bogu živ i zdrav.“
Istina o unukovom „predoziranju“ i devojkama koje opsedaju kuću
Na samom kraju razgovora, pevač se osvrnuo na porodične naslove u novinama i razjasnio šta se zapravo dogodilo njegovom unuku Andriji.
„Pa pozlilo što je malo više iskonzumirao tog soka od… i to. I posle su pisali da se predozirao, kažem ja: “Jeste, predozirao tu taj šljivov sokić”. To je hvala Bogu živ i zdrav, znaš kakav je delija, pa videli ste na punoletstvu delija. Stvarno devojčice sad samo okreću telefone, čak sreću i mene i kažem: “Deda Ero, deda Ero, je l’ možemo da dobijemo od Andrije telefon?” Ja kažem: “Nemam pojma, mislim da je izgubio ovih dana telefon”. Krenem i ja, ne smem da dam, velika navala. Mlad, lep, a voli sve. Na koga li je, ne znam… Nije na ćaću, na dedu je.“
Dodaj komentar