Evo zašto sam stvarno krenuo na ovaj put“: Veliki intervju Nikole Rokvića na Vaskrs: „Dao sam zavet da ću…

Pevač Nikola Rokvić 22. aprila krenuo je u humanu misiju, kada se peške uputio ka ostrvu Egina u Grčkoj, kako bi se poklonio u Manastiru Svetog Nektarija Eginskog, a sve sa posebnim ciljem.

Zajedno sa svojom suprugom Bojanom, Nikola je osnovao fondaciju „Porodica“, čiji je prvi cilj da prikupe novac za renoviranje dela pedijatrijske onkologije, kao i za aparate koji će pomoći u dijagnostifikovanju kancera mozga.

Pevač neumorno hoda već dve nedelje, a danas, na najradosniji hrišćanski praznik, napravio je kratku pauzu kako bi se susreo sa svojim najmilijima.

U crkvi Svetog Arhangela Mihaila u Štipu, u Makedoniji, porodica se okupila u jutarnjim časovima. Bojana, njihova deca i ostali članovi porodice nestrpljivo su čekali da pevač stigne, a onda su usledili najemotivniji trenuci, koje smo ekskluzivno imali priliku da zabeležimo.

Sa širokim osmehom na licu, vidno umoran, ali dobro raspoložen, Nikola nas je srdačno dočekao i ugostio, a potom sa našom ekipom podelio trenutke sa ovog posebnog puta.

– Hvala vam što ste došli, što ste izdvojili vreme baš na današnji praznik, kada se vreme provodi s porodicom, da dođete čak iz Beograda, veoma sam zahvalan. Osećam se divno i radosno, prvenstveno zbog praznika, moje porodice i prijatelja koji su došli da me posete. To mi daje dosta snage da nastavim dalje i istrajem do kraja.

• Vidimo da je cela porodica na okupu, koliko ti je značilo kada si ih ugledao zajedno?

– Veoma, pogotovo kad sam dolazio ka današnjem cilju, kada su mi mahali i dovikivali sa brda, srce mi je bilo puno. Mesec dana je period sve ukupno, Bože zdravlja, koliko se nećemo videti, i sad smo to prekratili ovim viđanjem celodnevnim, ali i onim od pre par dana, kad su me iznenadili. Mislim da sam danas najbrže istrčao jer sam želeo što pre da dođem da ih vidim, sve vreme su mi bili u glavi.

• Ispričaj nam kako je krenuo tvoj put?

– Tog 22. aprila sam krenuo moj put, mada želja traje već tri godine, kada sam rekao da ću doći do Svetog Nektarija. To je tinjalo u meni i pre par meseci sam odlučio da ću krenuti baš u ovom periodu, pa smo supruga i ja otvorili fondaciju „Porodica“ koja će se baviti očuvanjem porodice, celokupno. Pomagaćemo i talentovanoj deci, ali ovaj put smo izabrali decu sa pedijatrijske onkologije, baš zbog toga što je Sveti Nektarije veliki božji ugodnik koji pomaže ljudima koji imaju problema sa onkološkim bolestima i iz tog razloga sam želeo da približim našoj deci i našim ljudima Svetog Nektarija, jer znam koliko je teško u tim bolestima prevazići sva iskušenja i sve te stvari koje se dešavaju, bez vere. Znam koliko se lakše sagleda teška situacija kada čovek ima jaku veru. I sam sam prošao isto sa svojim ocem, taj put, tako da nisam želeo da ga sačuvam samo za sebe, nego sam želeo da iskoristim svoju medijsku prisutnost i da proširim lepu vest o Svetom Nektariju, ali isto tako i da pomognem mnogima. Zato smo osnovali fondaciju i, hvala Bogu, veliki je odziv naroda.

• Tri godine si se spremao za ovo putovanje, a kako se rodila želja?

– Mi usput snimamo dokumentarac o ovom putu, pa će tu biti detaljnije ispričano šta se sve dešavalo, ali ukratko, dao sam zavet Svetom Nektariju da ću doći peške i tri godine sam razmišljao o svemu tome. Mentalno i duhovno se dugo spremao. Dva i po meseca sam radio na kondiciji i plan je bio samo da šetam, dok moj brat koji me je spremao nije rekao: „Nikola, ti ćeš trčati. Mnogo će ti prijati da menjaš tempo, malo brzi hod, malo štapovi, malo trčanje“. Tako da sam ga poslušao i stvarno mi je u nekim trenucima lakše da trčim nego da šetam.

• Da li si u startu znao da ćeš pešačiti do Egine?

– Od samog starta sam rekao da ću, uz Božiju pomoć, ići do Egine. Na ovom putu sam shvatio koliko su neke granice postavljene od nas samih, iz strahova da mi to ne možemo. Mislim da je dovoljno da čovek napravi taj prvi korak. Ako je to sa blagoslovom, ako je to u slavu božiju, onda Gospod sam namesti lepe stvari da se dešavaju, onda bude mnogo lakše. U mnogim trenucima samo prepustim Gospodu i sve se nekako samo dešava.

• U proseku dnevno pređeš oko 35 kilometara, koliko si do sada ukupno prepešačio?

– Sutra ili prekosutra bi trebalo da budem na pola puta. Oko 500 kilometara sam prešao, otprilike. Više ne znam ni koji je dan, ni koliko sam prešao, ne merim. Nisam sabirao, ali preko 500 kilometara, sigurno.

• Kako izgleda jedan tvoj dan tokom hodočašća?

– Buđenje u 5 ujutru, onda odmah ide doručak. U postu sam imao dve opcije doručka ili 4 parčeta hleba sa puterom od kikirija, med preko i bananu, pošto treba jak energetski doručak da se izdrže svi ti dugotrajni napori. Druga opcija su bile pahuljice, bademi, banane i urme. Med baš dosta jedem. Posle doručka sledi spremanje, oblačenje, kafica i na put. Otprilike oko 5 sati mi je ruta. Prelazim između 33 do 38 kilometara dnevno i onda kad dođem, obično odmaram, dosta jedem. Na ovom putu je odlično što može dosta da se jede i to šta god želiš jer se trošiš mnogo. Dnevno potrošim oko 5.500-6.000 kalorija, treba to nadoknaditi.

• Kakvu razliku osećaš od dana kad si krenuo na put do danas?

– Čini mi se da sam sad već ušao u ritam i da mi je lakše. Prvi dan ne znaš gde si, sve ti je novo, prisutni su strahovi. Vezivao sam dva do tri dana u pripremnim periodima, ali nisam vezao 10 dana. Nisam znao kako će telo da mi reaguje, ali sam ušao u ritam i hvala Bogu ide to baš lepo.

• Kakva iskustva si imao sa ljudima na ovom putovanju?

– Svaki dan je potpuno nova priča. Svaki dan je drugačiji. Toliko imam vremena, pogotovo kada idem sam. Nekad mi se priključe ljudi, to je isto lepa priča, malo porazgovarate i brže prođe vreme. A, kada idem sam, onda imam vremena da razmišljam mnogo, da gledam prirodu. U tim šetnjama, pogotovo kada je ovako duhovno i pokloničko putovanje, kada je sve usmereno ka veri i Gospodu, na svakom koraku se osete i zapaze neke stvari koje možda ranije nisam video, koje te u trenutku ostave u čudu i to ti daje dodatnu motivaciju da nastaviš dalje. Sretao sam stvarno mnoge ljude, dešavalo mi se svašta. Učestalo se dešavaju neke stvari, konstantno.

– Na primer, nekim danima su konstanto stajali samo ljudi sa decom. Ceo dan sam okružen decom. Nailazim i na mnogo bolesnih ljudi ili neko ko je bolestan ili neko ko ima nekog ko je bolestan. Onda se zajednički pomolimo za tu osobu, saosećamo se sa nekom nadom da će to sve biti dobro. U nekim velikim usponima i teškim trenucima, kad sam išao preko planine Kukavice, u jednom trenutku prolazio sam pored kuće i na razglasu čuo Marinkovu pesmu. Prođem napred 5-6 metara, pa shvatim, je l’ moguće ovo? Onda se vratim, ljudi me zovu da uđem u kuću, malo odmorim. Posle, sledeća kuća, isto. Nailazim na toliko dobrih ljudi, svi žele da pomognu. Kažu ljudi, „nema više dobrih ljudi“… Nije tačno, ima, nego mi često znamo da gledamo iz nekog ugla pa da tražimo neke zamerke ljudima. Sudimo im, a ako uspemo to da prevaziđemo i tražimo u čoveku dobro, onda se i budi to dobro kod drugih, kao i kod nas samih i onda se dešavaju takve situacije koje te navode da vidiš u stvari koliko ima mnogo dobrih ljudi.

• Koliko ti se život promenio u poslednjih par godina? Da li postoji neki preloman trenutak kada si se okrenuo veri više nego ranije?

– Ja sam, da kažem tako, dublje u veri već nekih sedam godina, ali ima tih trenutaka gde osetiš da si otvoreniji za božju prisutnost. To su obično teški trenuci. Naravno da mi je odlazak oca još više učrstio veru jer sam i tu mnoge stvari spoznao, kroz njegov odlazak. Prvenstveno kroz rađanje moje dece, pa kroz njegov odlazak. Slična se ljubav oseti i u rađanju i u smrti. Intenzitet ljubavi prema deci i roditelju je isti u tim trenucima. U tim momentima sam se još više približio veri i Bogu i raduje me što vidim da se sve više mladih okreće pravim vrednostima, duhovnosti i našoj tradiciji i suštinski hrišćanskom životu.

• U javnosti se često provlači priča da si želeo da se zamonašiš. Da li nekada razmišljaš u tom pravcu?

– Ne, to je bilo izvučeno iz konteksta. Nije baš tako. Naravno, kad čovek ulazi u veru onda oseti tu ogromnu ljubav, pa možda razmišlja kako je monasima. Ja sam izabrao porodicu, taj put. Svaki put ima svoje lepote i iskušenja, ali ja sam izabrao porodicu.

• Skoro si na polovini puta, fondacija je skupila preko 14 miliona dinara.

– Tako je, i biće donirani pedijatrijskoj onkologiji za kupovinu mikroskopa i dva aparata, kao i renoviranje dela onkologije, što iznosi oko 200.000 evra, to je oko 24 miliona dinara. Zbog praznika ne mogu da imam tačan uvid koliko je prikupljeno, ali već sutra ili prekosutra ću znati, ali sigurno da je prikupljeno preko 15 miliona i stvarno sam zahvalan narodu. Kad uđem u aplikaciju i vidim uplate koje su od srca, ima tu mnogo skromnih uplata, gde se stvarno vidi da to narod podržava i uplaćuje, to me veoma raduje. Nadam se da je ovo samo jedna, prva akcija jer ja želim da svoj medijski uticaj usmerim ka nečemu dobrom. Pojedinac uvek treba da da nešto od sebe da poboljša društvo, pa tako želim i ja da ovom našom fondacijom damo svoj doprinos.

• Kakvi su dalji planovi vaše fondacije?

– Sad sam koncentrisan samo na ovo. Imam neke ideje, ali kad budemo blizu ispunjenju ovog cilja, onda ćemo nastaviti dalje ka nečemu drugom. Da se ne rasipa sad energija na više pravaca.

• Videli smo kako te je porodica dočekala i koliko si vezan za njih. Kako hrabriš sebe na ovom putu kada ti nedostaju?

– Ja sam se odlučio na ovaj put i kad nešto odlučim i zacrtam, to moram i da uradim. Jako sam tvrdoglav i vojnički disciplinovan. Mogu mnogo da istrpim i znam zašto sam krenuo, znam da je to jedan viši cilj. Naravno da mi nedostaju, ali dosta se čujemo, evo sad smo se i videli i mislim da će biti velika radost ako uspem da dođem do Egine. Šta je 30 dana naspram godine, celog života, dati za nešto što je dobro, što može da pokrene druge ljude, što nije samo za nas nego je i za druge. Mnogo godina unazad sam shvatio da si vlasnik onoga što si dao i da me više raduje kada nekome dajem nego kada dobijam. Sa druge strane, to se uvek i vrati. Kada daješ, uvek i dobijaš. Ne može ako je zatvorena šaka, neće ni da dođe. To je pravilo koje treba stalno da kruži. Davanje i dobijanje, to je velika radost.

• Za kraj ovog razgovora, kakvu poruku bi poslao našem narodu na najveći hrišćanski praznik?

– Ne smemo da izgubimo radost, ma koliko da je teško! Ni u teškim trenucima, kad su velika iskušenja. Naravno, imamo opravdanje za mnoge stvari da kažemo zašto nismo radosni, ali život prolazi i mislim da je jako bitno da svakim danom budimo tu radost, da se sećamo radosnih trenutaka, da što više vremena provodimo u prirodi, da budemo sa dragim osobama jer smo onda prijemčivi za božju ljubav i lepe događaje koji idu nama u susret. Mislim da je ta radost najbitnija, ma koliko da je teško, moramo da pronađemo način da je oživimo. Želim našem narodu i svim ljudima radost i ljubav, zdravlje i verujem da će svima doći bolji dani.

(Telegraf.rs)