Firči na pitanje o Milošu Bojaniću: “O pokojnicima ne razgovaram”

Ivan Fece Firči, nekadašnji bubnjar “Ekatarine Velike”, i danas s istom strašću govori o muzici koja je obeležila jednu epohu, prijateljstvima koja su ostala zauvek utkana u njegov život i pesmama koje ne prestaju da pronalaze put do novih generacija.

Bez zadrške, uz prepoznatljiv humor i iskrenu emociju, Firči se prisetio vremena provedenog sa Milanom Mladenovićem i ostalim članovima EKV-a, govorio o gubicima, rokenrolu, popularnosti, ali i o novim životnim radostima koje donosi uloga dede.

Foto: Dafina Dostanić / RAS Srbija

Povod za razgovor je i poseban muzički događaj koji će 2. i 3. decembra okupiti nekadašnje članove EKV-a u MTS dvorani. Iako su tokom decenije zajedničkog rada odsvirali više od 700 koncerata širom nekadašnje Jugoslavije, nikada se svi nisu našli na istoj bini. Pod okriljem grupe “Krug”, sada će se okupiti uz poruku „Mi to možemo zajedno“, u znak sećanja na bend čije stvaralaštvo i danas povezuje generacije.

Za Firčija, međutim, ovaj susret nije samo povratak muzici i zajedničkom sviranju već i prilika da se prijatelji ponovo zagrle, podele uspomene i podsete publiku na duh koji je nadživeo vreme u kojem je nastao. Ljubav prema muzici koju su stvarali Milan Mladenović, Margita Stefanović Magi i ostali članovi benda, kako ističe, nije se promenila ni posle toliko godina.

– Veliku emociju izaziva u meni cela ova priča. Ja sam uvek bio zaljubljen u sve što je bila muzika Milana Mladenovića, Magi i Bojana, tako da ništa manje ni danas. Jedva čekam da se sve to desi i nadam se da će sve proći onako kako treba. Samo dođite da se zajedno veselimo – poručuje Ivan Fece Firči.

Nemoguće je izbeći patetiku

Iza radosti zbog ponovnog susreta, međutim, nalaze se i uspomene na prijatelje kojih više nema. Govoreći o Milanu Mladenoviću, Firči ne pokušava da sakrije koliko je teško pomiriti se s gubitkom bliskih ljudi, posebno kada su uspomene neraskidivo povezane s muzikom i zajedničkim godinama.

– Nemoguće je izbeći patetiku. Ponavljam, pre svega smo izgubili drugara, a onda sve ostalo. Milan je jako rano otišao, tako da je, naravno, komplikovano objasniti sve to. Isto je svima vama kao i meni kada ti ode neko drag, a na sve to dolaze još i muzika i muzičari. Stalno zamišljamo, siguran sam da i vi delite to mišljenje, šta bi bilo da je tu s nama. Šta bi danas radio? Šta bi danas pisao?“

Foto: Dafina Dostanić / RAS Srbija

Firči se prisetio i turbulentnih devedesetih godina, koje je proveo daleko od nekadašnje domovine. Odlazak u Ameriku omogućio mu je da izbegne neposredno iskustvo života u tadašnjim okolnostima, ali je preko telefonskih razgovora pratio kroz šta prolaze njegovi prijatelji.

– Zavisi kako definišeš rokenrol. U prenesenom značenju, bio je i iza i ispred bine. To su bila turbulentna vremena. Ja sam izbegao devedesete jer sam otišao u Ameriku, ali nije bilo jednostavno. Čuli smo se često telefonom i znam da je Milanu veoma teško padalo da proživljava devedesete. Bilo je rokenrola, svima – kaže Firči.

Iako se nekadašnji članovi EKV-a nisu prvi put okupili nakon mnogo godina, zajednički izlazak na istu binu ima posebno značenje. Kako objašnjava Firči, oni se redovno viđaju povodom dodele nagrade „Milan Mladenović“, ali ne pamti da su do sada svi zajedno svirali na jednoj sceni.

– Fizički se nismo tako okupljali. Mi se vidimo svake godine kada se dodeljuje nagrada Milanu Mladenoviću, ali mislim da nikada nismo bili u isto vreme na istoj bini. Ne mogu da se zakunem, ali svejedno je. Važno je da smo sada tu.

Foto: Dafina Dostanić / RAS Srbija

Za njega je suština ovog susreta mnogo šira od samog nastupa. Najvažnije je što nekadašnji prijatelji ponovo imaju priliku da budu zajedno, podele uspomene i zasviraju, ali i da okupe publiku koja i danas pronalazi sebe u muzici EKV-a.

– Prvo je važno što smo tu, što možemo da se zagrlimo, družimo i prepričavamo stvari, a onda i da zasviramo. Ne radi se o odgovornosti. Mi smo svi, hajde da se hvalim, profesionalci, matorci. Ja ne moram ni da probam, mogu odmah da odsviram pet sati opusa EKV-a. Ponavljam, bitno je da smo svi zajedno i da se podsetimo na sve to, a onda i da ponovo okupimo što veći broj ljudi, da se ideja dalje nosi.

Firči ne smatra da je popularnost bila cilj zbog kojeg su stvarali muziku. Za njega i njegove kolege najvažnije je bilo da sviraju i da se bave onim što vole, bez opterećivanja veličinom publike ili očekivanjima da postanu velike zvezde.

– Mnoge kolege vole da manipulišu tim stvarima zbog, hajde da kažemo, popularnosti. Zaista nikoga od nas to nije interesovalo. Nama je najvažnije bilo da možemo da sviramo i da se time bavimo. Ono vreme je bilo mnogo teže, iako je zemlja bila mnogo veća i bilo je mnogo više ljudi koje si mogao da dovedeš na koncerte širom bivše Jugoslavije. Niko nije razmišljao o tome da je cilj da postanemo veliki. Nama je samo bilo bitno da sviramo.“

Muzika koja povezuje generacije

Jedan od najzanimljivijih fenomena vezanih za EKV jeste činjenica da njihove pesme i danas slušaju mladi koji nisu bili ni rođeni u vreme kada su nastajale. I dok pojedini muzički kritičari često osporavaju ukus novih generacija, Firči smatra da kritika ima svoju ulogu, ali ga nervira kada se pretvori u proizvoljno omalovažavanje.

– Kritika je uvek relevantna i nužno je da postoji. Ali lično se dosta razgoropadim na ove tupave kritičare koji uvek nađu način da nešto lupetaju na tu temu. Bože moj, takva su vremena i to se dešava. Ima mnogo pogrešnih shvatanja svega i čovek se nekako navikne na to. Ali kritičari su tu. Znaš kako je rekao jedan naš stari kolega: “Neka pišu šta hoće, samo neka stave lepu sliku.”

Kada je reč o mladima koji danas dolaze na koncerte i pevaju pesme EKV-a, Firči ne misli da je neophodno da odmah razumeju svaku poruku ili ideju koja stoji iza njih. Najvažnije mu je da slušaju muziku, jer se razumevanje često razvija s godinama i iskustvom.

– Nije ni bitno da li kapiraju ili ne. Bitno je da slušaju. Neko će ukapirati, neko neće. Uvek je tako bilo. Kada smo mi bili klinci, oni koji nisu znali engleski ili nisu mogli da razumeju teže tekstove, nisu ih kapirali. Ali kada te ponese muzika, kako godine prolaze, tako sve više razumeš. Ja se, naravno, nadam da će određeni duh i poruka onoga što je Milan pisao naći put do onih koji treba da shvate šta mu se radi.

Foto: Facebook/ Ivan Firchie. / Drustvene mreze

Iako su članovi benda svesni da neki ljudi koji su obeležili priču EKV-a više nisu među njima, Firči ne doživljava predstojeće koncerte kao pokušaj da se bilo čije odsustvo nadoknadi. Za njega je važnije da se sačuva sećanje i nastavi prenošenje muzike novim generacijama.

– EKV nije toliko specifičan slučaj. Ima gomila imena koja možemo svi da nabrojimo, a koja više ne postoje, pa ih isto tako mnogo volimo. Samo smo u ovom slučaju okupljeni oko malo čudnije priče, jer je toliko ljudi prošlo kroz EKV. Da ja nisam otišao u vojsku i u Ameriku, a da su svi oni i danas tu, svirali bismo i dalje.

Na pitanje da li je adrenalin jači sada ili u vreme kada je EKV bio aktivan, Firči nema dilemu.

– Adrenalin je uvek jak – ističe on.

Iako će publika ponovo moći da čuje pesme koje su obeležile jednu epohu, mogućnost nastanka nove muzike EKV-a, kako kaže, nije realna. Ipak, pesme nastavljaju da žive kroz različite obrade i korišćenje njihovih dela.

– To je tehnički nemoguće. Ali, naravno, postoje obrade, radi se u okviru zadužbine i gotovo svakodnevno dobijamo zahteve za različita korišćenja, bilo delova bilo celih pesama. To znači da je materijal živ. Ljudi obrađuju pesme, postoji gomila dobrih obrada. To je najbolji dokaz da muzika živi dalje.

Unuk kao novi životni krug

Pored muzike, u Firčijevom životu otvorilo se i jedno novo poglavlje. Postao je deda, a na pitanje kako se snalazi u toj ulozi, odgovara spontano, uz prepoznatljiv humor.

– Ne može to da se opiše. Jako dobro. Evo, zatvara se novi krug. Prvi unuk.

Na pitanje da li se bolje snalazi u ulozi dede ili se njegova bivša supruga Marina Perazić bolje snašla u ulozi bake, Firči ne vidi razlog da se o tome posebno raspravlja.

Foto: Oliver Bunić, Nenad Mihajlović / Ringier

– Pa nema tu snalaženja. To je prirodan proces. Postaneš i otac i deda i stari. Ko se ne snađe, bolje da ne radi.

A kada je reč o tome da li bi voleo da njegov unuk jednog dana krene njegovim stopama i postane muzičar, odgovor je takođe u njegovom duhovitom stilu.

– Samo da ne bude basista. Sve može, samo da ne bude basista. Naravno, i moj otac je bio muzičar, a i deda mi je bio muzičar. To je logično. U familiji zubara valjda i sin postane zubar. Tako da se nadam da će mali da povuče.

Treba videti svet oko sebe

Firči se osvrnuo i na današnju estradu, prema kojoj nema mnogo strpljenja. Kratko iskustvo u rijalitiju, kako kaže, smatra završenom epizodom koja za njega nema naročit značaj.

– I to mi je preko glave, to naduvavanje i te gluposti. To je bila glupa avantura od mesec dana. I šta sad? Jao, vidi, desilo se: slika u boji i tri majmuna se svađaju. To je potpuno nevažan segment bilo čega.

Na pitanje ukoliko bi Miloš Bojanić kupio kartu i došao na koncert EKV-a, Firči je odgovorio kratko da ne razgovara o pokojnicima.

– O pokojnicima ne razgovaram na tu temu i ne znam uopšte o kome se radi – podvukao je.

Govoreći o mladima i onome što im danas nedostaje, Firči smatra da bi trebalo da budu otvoreniji prema svetu i da ne dozvole da ih ograničavaju uske predstave, nametnute podele i dogme. Kao primer navodi i način na koji ljudi posmatraju sopstveno poreklo i pripadnost.

– I to je trik-pitanje kada te pitaju: gde si rođen? Svi smo rođeni na istom mestu. Na planeti smo rođeni. To vezivanje za jednu tačku meni je uvek bilo pogibeljno. Treba videti svet oko sebe. I Milan je o tome pisao.

Firči veruje da je važno da mladi budu spremni da upoznaju različite ljude, kulture i načine razmišljanja, umesto da ostanu zatvoreni u unapred zadate okvire.

– Treba da imaš širom raširene ruke da vidiš svet oko sebe. To nedostaje većini klinaca koji su zatvoreni u neke svoje dogme. A svet je prelep. Treba da ga vide.