Glumica iz “Selo gori, a baba se češlja” priznala: “Vratila sam dugove”

Serija „Selo gori, a baba se češlja“ godinama se reprizira, a likovi koje je publika zavolela nastavljaju da žive kroz nove generacije gledalaca. Među glumcima koji su ostavili trag u ovom ostvarenju je i Mariana Aranđelović, koja je tumačila Miloninu, Radašinovu ćerku.

Za nju je ovaj projekat imao poseban značaj jer je upravo na njemu prvi put stala pred kamere nakon završene Akademije. Od tada je gradila svoj umetnički put kroz televiziju, film, pozorište, sinhronizaciju crtanih filmova i stand-up komediju. Ne vezuje se za jedan žanr niti se plaši transformacija, pa se tako tokom karijere našla u veoma različitim ulogama, od porodičnih priča do likova na potpuno suprotnoj strani društvenih normi.

Foto: RTS / screenshot

Pored glume, posebnu pažnju posvećuje radu sa decom i mladima, organizuje radionice i trudi se da pozorište i umetnost približi i onima koji nemaju mnogo prilika da se sa njima susretnu.

U intervjuu za „Blic“ govori o dragocenim uspomenama sa snimanja, kolegama od kojih je učila, svom životu samostalne umetnice, humoru koji nastaje iz svakodnevnih situacija i želji da deca ponovo dobiju kvalitetan kulturni sadržaj.

Prvi kadar i aplauz koji se ne zaboravlja

Uloga Milone u seriji „Selo gori, a baba se češlja“ za Marianu nije bila samo još jedan angažman, već početak profesionalnog televizijskog iskustva. Prve dane na snimanju pamti po toploj atmosferi, podršci starijih kolega i posebnom trenutku koji joj je ostao urezan u sećanje.

– To je svakako bilo moje prvo snimanje u životu nakon Akademije i pamtim ga samo po najlepšim momentima. Mnogo sam naučila. Data mi je šansa da se snađem sa onim što sam već znala sa Akademije, ali i da radim po nekom svom osećaju. Niko me nije forsirao u određenom pravcu. Uvek je vladala veoma prijatna, domaćinska atmosfera, uz posebnu brigu prema nama koji smo bili mlađi – priseća se glumica.

Jedan detalj sa prvog snimanja posebno joj je ostao u srcu. Reč je o običaju koji za glumce ima mnogo veći značaj nego što se možda čini na prvi pogled.

Foto: Blic

– Kada se snimi prvi kadar, zaustavi se snimanje i glumac dobije aplauz. Radoš Bajić je tada zaustavio snimanje i ja sam dobila aplauz. Mnogo mu hvala na tome. Nisam ni znala da je to pravilo, a taj trenutak mi je ostao omiljen. I danas volim kada se završi snimanje ili kada neki kolega završi svoju ulogu, pa svi aplaudiramo. Lepo je kada se sve zaustavi i kada se na taj način nekome oda priznanje.

Foto: Una Škandro / Ringier

U seriji je igrala uz Radoša Bajića i Ljiljanu Stjepanović, koji su tumačili njene roditelje, dok je njenog supruga igrao Fuad Tabučić. Kao svoju ćerku u seriji pamti i mladu glumicu Kseniju Repić.

O saradnji sa starijim kolegama govori sa velikom zahvalnošću, a posebno izdvaja Ljiljanu Stjepanović, čija se toplina, kako kaže, nije završavala kada bi se ugasile kamere.

– Teta Ljilja Stjepanović je osoba kod koje se gotovo ne oseća gde prestaje lik majke, a gde počinje ona sama. Takva je osoba i takva je bila prema svima. Požrtvovana je, prisutna, puna ljubavi i srdačnosti. U kadru je uvek tu za tebe. Predivna je osoba i drago mi je što sam imala priliku da je upoznam i radim sa njom.

Foto: Petar Marković / Ringier

Tokom snimanja upoznala je i druge umetnike koje je ranije poznavala iz njihovog rada. Među njima je bila i Nada Blam, koja je za nju imala posebno mesto zbog ljubavi prema sinhronizaciji i crtaćima.

– Odrasla sam gledajući crtane filmove, a kasnije sam se i sama aktivno bavila tim poslom. Nada Blam bila je jedan od heroja mog detinjstva, pa mi je bilo posebno drago što sam imala priliku da je upoznam. Imala sam priliku da upoznam i Dragana Nikolića, a tu je, naravno, bio i Radoš, koji je vodio celu tu priču i izabrao me da mu glumim ćerku.

Za Radoša Bajića je, kaže, vezuje posebno poštovanje.

– Postojao je poseban odnos i veliko poštovanje koje postoji i danas. Večito sam zahvalna na tome. Mislim da su ljudi prepoznali iskrenost sa moje strane, ali i njegovo ogromno zalaganje za projekat, za porodicu i sve ljude koji su učestvovali. To je prešlo rampu, ostavilo utisak i zato i danas nešto znači.

Sećanje na Dragana Nikolića

Iako je tokom karijere ostvarila niz različitih uloga, publika je i dalje prepoznaje kao Milonu.

– Drago mi je što je serija toliko gledana. Ljudi me prihvataju i zbog te uloge. S jedne strane, to jeste gluma i možda pomislimo da to nisam ja, ali u velikoj meri jesam. Svi mi pravimo likove od sebe samih, samo što oni na ekranu imaju malo veći dijapazon. Možemo da budemo i dobri i loši, jer svi mi u sebi imamo različite strane.

Foto: Mitar Mitrović / Ringier

Tokom deset godina snimanja serije upoznala je i sarađivala sa brojnim glumcima koji danas više nisu među nama. Na pomen Dragana Nikolića, Milorada Mandića Mande i Mirka Babića, vraća sećanja na ljude koje je volela i od kojih je mnogo naučila.

– To su ljudi koje sam baš volela. Ne možemo svih ni da se setimo, ali ostaju uspomene i ono što su nam ostavili.

Kada govori o iskustvu koje je ponela iz susreta sa starijim kolegama, ne izdvaja nužno konkretne savete. Mnogo više od reči značilo joj je ono što je mogla da vidi na delu.

– Od tih ljudi učite gledajući ih i posmatrajući. Učite u samom kadru, na licu mesta, gledajući kako rade. Imala sam čast da igram i sa pokojnom Radmilom Živković u predstavi „Bunar“, u režiji Egona Savina. Od takvih ljudi mnogo naučite već samim tim što ste pored njih.

Posebno pamti Dragana Nikolića, ne samo kao velikog glumca već i kao čoveka koji je umeo da se odnosi prema drugima.

– Od njega sam učila gledajući kako se ponaša prema ljudima oko sebe. Bio je toliko popularan da su ga svi obožavali. Mnogo može da se nauči samo iz toga. Vidite da tako poznat glumac u jednom trenutku gotovo nema privatnost. Tada sam shvatila da si, kada si glumac, pomalo i klupa u parku, pa svako može da sedne na tebe.

Ipak, u tome vidi i lepu stranu glumačkog poziva.

– Meni to svojatanje u suštini ne smeta. Nisam toliko popularna da ne mogu da pojedem obrok, a da me neko ne zaustavi i pita da se fotografišemo, ali svedočila sam tome da Dragan nije mogao da ima takav mir. Imao je beskrajno strpljenja i ljubavi za ljude koji su mu prilazili. To je neka visoka svest čoveka koji se bavi poslom koji podrazumeva davanje.

Potpuno zaboravim da sam glumica

Iako je publika prepoznaje na ulici, Mariana kaže da svakodnevni život ne doživljava kao život javne ličnosti. Živi skromno i neposredno, pa joj se ponekad dogodi da u potpunosti zaboravi da je neko poznaje sa ekrana.

Foto: Una Škandro / Ringier

– Dešavalo mi se da mi ljudi priđu, a da ja potpuno zaboravim da sam glumica, jer sam u svojim mislima. Jednom sam čak bila neljubazna prema čoveku na platou, pa mu se ovom prilikom javno izvinjavam. Stao je i gledao me, a ja sam ga pitala: „Dobro, čoveče, šta vam je?“ Onda mi je rekao da je samo hteo da mi kaže da sam divna glumica. Odmah sam se izvinila i rekla mu da sam potpuno zaboravila da sam glumica. Na kraju smo se oboje smejali.

Ovakve situacije za nju su deo svakodnevice, jer, kako kaže, ne živi odvojeno od ljudi niti ima potrebu da stvara distancu između sebe i okruženja.

– Živim potpuno običan i veoma skroman život. Moje finansije su takođe skromne. Nikada nisam bila na nekim platama, niti sam bila u partijama. Kontakt sa ljudima mi je svakodnevno najnormalnija stvar.

Posebno je raduju susreti sa ljudima koji joj spontano priđu i kažu da pamte njenu ulogu.

– Divno je kada me, recimo, vozač autobusa isprati i kaže: „Divna vam je bila ta uloga, baš to volimo.“

Upravo kroz rad na sinhronizaciji i programima za decu stekla je i generacije gledalaca koje je prepoznaju po glasu.

– Uradili smo mnogo crtanih filmova u različitim studijima i radili na programima za decu u vreme kada takvog programa gotovo da nije ni bilo. Danas su stasale nove generacije koje imaju zahvalnost za ono što su gledale dok su bile male. Prepoznaju mi glas na ulici i pitaju: „Da li ste vi bili taj i taj? Mi smo to gledali kada smo bili deca.“ To je posebno lepo.

Od Milone do potpuno drugačijih uloga

Glumački put Mariane ne može se svesti na jedan lik ili žanr. Paralelno sa serijom „Selo gori, a baba se češlja“ radila je na drugim projektima, glumila u filmu „Montevideo…“ i razvijala se u različitim pravcima.

Foto: Una Škandro / Ringier

– Sve vreme sam paralelno radila različite stvari. Bila sam i asistent godinu dana na Akademiji u Novom Sadu, začela sam svoj autorski stand-up projekat, a glumila sam i u „Montevideu…“, dok sam snimala „Selo gori, a baba se češlja“. Imala sam manju ulogu, ali sam igrala i kurtizanu.

Upravo joj je ta raznovrsnost važna. Ne želi da se zatvori u jedan tip uloga, već u različitim likovima pronalazi priliku da istražuje i svoje glumačke mogućnosti.

– To su potpuno suprotne uloge, ali meni je to izazov i smatram da tako i treba da bude. U seriji „Sumpor“ sada sam malo napredovala među kurtizanama, pa sam Madam Kopleraja. (smeh) U skladu sa godinama više nisam u istoj poziciji kao ranije. Ali u porodičnoj seriji „Kamiondžije“ ponovo igram devojku sa ulice koja prodaje svoje telo, samo što je to predstavljeno u jednom potpuno drugačijem, bajkovitom i porodičnom kontekstu, sa srećnim krajem.

Upravo u toj raznolikosti vidi slobodu svog posla.

– Volim što je sve tako šareno. Nedavno smo snimali film koji će biti krimi-komedija, a u njemu igram lucidnu beskućnicu. Film se zove „Granični slučaj“. Zanimljiva mi je ta transformacija, jer ona nije samo spoljašnja već i unutrašnja. Podjednako sam okrenuta i komediji i drami.

Ipak, svesna je da će je mnogi gledaoci najpre povezati sa serijom koja joj je obeležila prve televizijske korake.

– Moguće je da je „Selo gori, a baba se češlja“ moja lična karta. Ali o tome treba da presudi publika, ljudi koji gledaju. U stvaranju tog lika i tih situacija nije bilo nikakve laži sa moje strane. Tako sam učena na Akademiji, sve mora da bude iskreno.

Mariana je završila Akademiju na BK univerzitetu, u klasi Nikite Milivojevića i Anite Mačičić. Nakon studija nastavila je da radi i kao asistent, ali je pedagoški rad nije napustio ni kasnije.

Foto: Una Škandro / Ringier

Danas se trudi da glumačke radionice i školice organizuje i van Beograda, u manjim sredinama u kojima deca i mladi nemaju uvek dovoljno mogućnosti da se bave umetnošću.

– Nastavila sam da se bavim pedagogijom, ali sa mlađim uzrastima. Stalno vodim neke radionice, glumačke školice i trudim se da to bude van Beograda, u gradovima i mestima gde takvih sadržaja nema. Tu sam veliki pionir i entuzijasta. Idem tamo gde mislim da mogu nešto da pružim.

Za nju to nije samo dodatna profesionalna aktivnost, već i lični izbor koji podrazumeva snalažljivost i spremnost da se prevaziđu prepreke.

– Ljudi mi mnogo pomažu. Prošle godine sam išla i autostopom, jer nije bilo prevoza. Morala sam da stignem na čas. Stigla sam brže nego da sam krenula avionom, jer je jednostavno postojala nužda da budem tamo.

Ne krije da život samostalne umetnice donosi finansijske teškoće i da njena situacija nije jednostavna.

– Iz finansijskih razloga, zato što sam samostalni umetnik, nisam u srećnoj finansijskoj situaciji. Čak ni automobil koji imam ne mogu da vozim zbog problema sa Poreskom upravom. U velikoj meri sam platila ono što sam dugovala, ali tako je kako je.

Ipak, uprkos preprekama, ne odustaje od nezavisnosti koju smatra jednom od najvažnijih vrednosti.

– Nezavisnost je neprikosnovena, kao i integritet. Onda možete da birate gde ćete da radite i kako ćete da radite. Ja želim da se obraćam svima.

Stand-up je nastao iz moje potrebe da nešto kažem

Pored glume, Mariana prepoznatljiva je i kao stand-up komičarka i autorka svojih tekstova. Tu formu doživljava kao prostor u kojem može da govori o svakodnevici, ljudskim slabostima, društvenim pojavama i nepravdama koje ne želi da prećuti.

– Prija mi što me nazivaju stand-up komičarkom, jer je to autorski rad. Stalno raspisujem i dopisujem taj neki večiti tekst. U klubu „Ben Akiba“ redovno nastupamo, ima mnogo vrednih komičara i svi radimo na svojim materijalima. Bavimo se različitim temama i tražimo ono što nam je zajedničko.

Foto: Una Škandro / Ringier

Novi nastup najavila je za 17. novembar, kada planira da publici predstavi novi solo šou sa drugačijim forama i temama.

Na pitanje koliko je teško nasmejati publiku, odgovara da nikada nije polazila od namere da po svaku cenu izazove smeh. Humor joj, kako objašnjava, dolazi prirodno, iz načina na koji posmatra svet.

– Na svu sreću, nikada nisam polazila od toga kako da ih nasmejem. Ja sam pomalo bukvalista po prirodi. Imam neku mudrost, ali sam bukvalista. Dovoljno je da nešto samo konstatujem i svi ljudi počnu da se smeju, a za mene je to bila obična konstatacija. Krenula sam od svojih karakternih osobina, od toga da nešto primetim i onda to bukvalno prokomentarišem.

U svom humoru prepoznaje i osobu koja ne pristaje da ćuti pred nepravdom.

– Pomalo sam osoba koja gurne prst u pekmez, a pomalo sam i dvorska luda. Ako bismo me dramski smestili, i tu pripadam. Dvorska luda je neko ko će da prokomentariše ono što drugi možda neće. Nisam osoba koja voli da ćuti pred nepravdom.

Upravo iz te potrebe da kaže ono što misli nastao je i njen autorski izraz.

– Iz toga je izašao i moj stand-up. Nekada moraš nešto da kažeš, da budeš taj koji će da ukaže na nešto što svi vide, ali ne izgovaraju. Ljudi to cene, jer se i sama izlažeš. Tu su i šale na sopstveni račun, koje možda nisu uvek afirmativne, ali su oslobađajuće.

Za nju je smeh mnogo više od zabave. U njemu vidi mogućnost da se ljudi opuste, prepoznaju jedni u drugima i na trenutak oslobode pritiska svakodnevice.

– Važno je da čovek može da se izgradi, pa da se sruši, da i drugima da priliku da se opuste. Ta atmosfera na stand-up komediji je veoma dragocena. Tu se dešava prava pozorišna katarza. U smehu se svi prepoznamo, opustimo i šalimo na sopstveni račun. Mislim da je to zdravo.

Iako joj autorski rad na stand-upu pruža posebnu slobodu, ne bi se odrekla ni drugih umetničkih formi.

– Obožavam snimanje, obožavam pozorište, a volim i radio. Ne bih mogla ničega da se lišim. Rad iza mikrofona ima neku posebnu intimu, jer ništa ne mora da se vidi – sve je u glasu.

Foto: Una Škandro / Ringier

Iako je završila klasu glume i pozorišne režije, Mariana u profesionalnom radu najviše posvetila glumi, dok je režiju istraživala kroz manje forme, ispite i dečje predstave. Ipak, ne krije da bi volela da se jednog dana ozbiljnije oproba i u tom poslu.

– Završila sam klasu koja se zvala gluma i pozorišna režija, ali se tada znalo ko je glumac, a ko reditelj. Režijom sam se bavila u nekim manjim formama, kroz ispite i dečje predstave. Volela bih da se time bavim više, ali bih onda morala potpuno da pređem na drugu stranu i da se pripremim onako kako su nas učili.

Zahvalna je profesorima od kojih je učila, a posebno ističe da je upravo glumačko obrazovanje oblikovalo i njen odnos prema sceni i publici.

– Mnogo smo naučili od profesora, naravno i od fantastične profesorke i glumice Anite Mačičić, ali i od profesora koji su reditelji. Glumac mnogo nauči iz režije. Govorili su nam da je gluma na neki način režija u malom i veoma sam zahvalna na tom obrazovanju.

To iskustvo prenosi i na svoj autorski rad, koji ne ograničava samo na klasičnu pozornicu.

– Stand-up tekst izvodim u klubu, ali i na ulici i različitim manifestacijama. Na Akademiji sam naučila da gde god glumac stane i počne nešto da radi, tu može da nastane pozorište.

Upravo u takvom pristupu prepoznaje i uzore među kolegama koji su spremni da sami stvaraju prilike za svoj rad. Kao inspiraciju izdvaja Raleta Milenkovića i Boru Nenića.

– Upoznala sam starije kolege koje su mi inspiracija. Rale Milenković je jedan od njih, a tu je i čika Bora Nenić, veliki entuzijasta. Kada vidite takve ljude, shvatite da postoje umetnici koji sami nešto rade, idu među ljude i ne čekaju da im neko otvori vrata.

Marko Živić je bio predivan i šarmantan čovek

Među projektima koji su joj ostali u posebnom sećanju nalazi se i „Ne igraj na Engleze“, u kojem je imala priliku da radi sa Markom Živićem. Poziv za učešće dobila je od kolege Ivana Tomića, a danas joj je posebno dragoceno što su iza nje ostale zajedničke scene sa glumcem koji je prerano preminuo.

– Taj projekat je fenomenalan i baš mi je drago što me je kolega Ivan Tomić pozvao. Čovek umre, a nama ostanu te scene. Tek kada se bavite ovim poslom i pređete četrdesetu, shvatite da posle vas ostaju neki snimci. Možda ne ostane nešto materijalno, ali ti snimci ostaju.

Marka Živića pamti kao divnog i šarmantnog čoveka, sa kojim se nadala da će ponovo sarađivati.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

– Sećam se samo koliko je bio predivan i šarmantan. Nadala sam se da ću nekada ponovo nešto raditi sa njim, a onda se dogodilo da je tako mlad otišao. Nisu sve generacije podjednako srećne. Neki ljudi prolazili su teže puteve, sve zavisi od toga na šta je ko naišao. Kod nas možda nijedna generacija nije prošla lagodno.

Govoreći o kolegama koji više nisu među nama, osvrnula se i na seriju „Sumpor“, koju je radio pokojni Milorad Milinković. Sa njim je sarađivala i na predstavi „Svingeri“, a posebno joj je važno što je taj projekat okupio veliki broj glumaca.

– U seriji „Sumpor“ učestvovalo je više od 150 glumaca. Napisana je i druga sezona, koja stoji u fioci. Šta će biti, zavisi od novca i odluka. Grehota je da to stoji. Mislim da je to veliko delo i možda poslednji projekat sniman u ovoj zemlji koji je okupio toliko veliki broj glumaca.

Za nju je takav projekat značajan i zbog zajedništva koje je uspeo da okupi, ali i zbog tragova koje umetnici ostavljaju iza sebe.

Od đubreta pravim nešto novo

Kada se kamere ugase, Mariana ima i svoj mali kreativni svet. U slobodno vreme voli da pravi različite predmete od materijala koji bi inače završili u smeću. To je, kako kaže, njen način da se opusti i pronađe dodatni prostor za stvaranje.

– Ja umetničarim. Uvek nešto pravim, što bi moja mama rekla, neku “đubravu po kući”. Nekada napravim nakit koji i ne stavljam na na sebe, jer se suviše jednostavno oblačim. Ali volim da uzmem ono što ostane, od nečega što bi se bacilo napravim nešto novo.

U toj maloj kućnoj radionici nastaju različiti predmeti, a ponekad i čitave kompozicije koje podsećaju na slike.

– To je neka vrsta reciklaže. Pravila sam i drveće, bojim različite stvari, ređam ih i pravim neke slike. Nastane haos, ali meni je to ventil.

Veruje da je prirodno da se umetnici, čak i kada se profesionalno bave jednom vrstom umetnosti, okreću i drugim kreativnim izrazima.

– Mislim da se umetnici često hvataju i za druge umetnosti, jer ih sve volimo. Naravno, nismo u svemu podjednako vešti, ali muzika i druge umetnosti veoma su nam bliske.

Iako je godinama prisutna u glumačkom svetu, Mariana ne spada među umetnike koji često daju intervjue. Smatra da javnost treba da sazna ono što je važno za njen posao, nove projekte i umetničko stvaralaštvo, a ne da se svaki segment privatnog života pretvara u vest.

– Nisu me toliko ni zvali, a često se vrti jedna te ista priča. Ne znam ni kako bi se čovek sam javio da da intervju. Smatram da svi detalji iz nečijih privatnih života nisu vredni pomena. Svi imamo privatne živote. Da li ste bolesni, zdravi, razvedeni, imate psa ili ga nemate, koliko košta vaša tašna, ne mora sve to da bude za novine. To je, po meni, malo građanština. Svi to imamo.

Foto: Una Škandro / Ringier

Smatra da postoji jasna razlika između privatnosti i informacija koje publika zaista treba da dobije.

– Red je da se govori kada postoji nešto novo. U poslednje vreme nanizalo se dosta projekata, pa će biti i serijica „Ceca i Ljuba“. Svuda uskočim, odigram neku manju ulogu i to mi prija, naročito ako je komična.

Pored toga, podseća i na projekte „Tata u drugom stanju“, „U šetnji sa lavom“, „Kamiondžije”, “Aviondžije“, koji su deo njenog raznovrsnog televizijskog iskustva.

Ipak, smatra da glumci često nisu dovoljno vični promociji sopstvenog rada, zbog čega njihova imena nisu uvek u javnosti koliko bi mogla da budu.

– Važno nam je da izreklamiramo ceo projekat, a taj deo marketinga često padne na nas. Mi klasični glumci nismo baš vični tome, pa nas zato možda nema toliko u javnosti.

Posao ne doživljavam kao napor

Kada govori o svom životu i karijeri, Mariana ne krije da postoje izazovi, ali ističe da se u poslu koji voli oseća sposobno i prirodno. Danas, sa 48 godina, ima jasniju sliku o tome šta joj gluma znači i zbog čega joj se stalno vraća.

– Jako volim svoj posao. U poslednje vreme mi se dešavalo da me ljudi koji me ne poznaju prepoznaju negde i pitaju da li se možda bavim nečim gde se koristi glas, jer imam glas koji je nešto zaradio. Tada kažem: „Da, da.“ Osećam se dobro i veoma sposobno kada je moj posao u pitanju.

Za nju gluma nije nešto što mora da se izmišlja ili na šta mora da se prisiljava. Naprotiv, smatra da je postala prirodan deo nje.

– To je postalo prirodan deo mene. Nije mi napor. Ne bih se ni bavila glumom da mi je to nešto veštačko, da moram da izmišljam. Meni je prirodno da emocija prolazi i da komuniciram sa publikom. Volim da budem sa ljudima neposredno i da nam se svima dogodi nešto dobro.

Upravo u tim trenucima, kada umetnici i publika zajedno učestvuju u nečemu što ih prevazilazi, pronalazi najveći smisao svog posla.

– U tim momentima postajemo veći od svega materijalnog, od svega što imamo i od garderobe koju nosimo. To je veličanstven zajednički trenutak u kojem se razumemo, u kojem postoje šarm, inteligencija i emocija. Tada shvatite da možemo zajedno dalje, da postoji nešto veće od svega što posedujemo.

Iako je tokom karijere prošla kroz brojne projekte, glumica i dalje ima neostvarenih želja. Među njima su velike pozorišne uloge, ali i predstave i sadržaji namenjeni najmlađima.

– Volela bih da igram Šekspirovu „Ledi Magbet“, kao i „Gloriju“ Ranka Marinkovića. Želela bih i da radim neke stvari za decu, jer im je u poslednje vreme tako malo pruženo. Imam nešto što sama pravim za njih, ali kada sve radite sami, potrebno je mnogo vremena da se nešto završi.

Posebno je zabrinuta zbog nedostatka kvalitetnog programa za decu, jer smatra da kulturni sadržaji iz najranijeg detinjstva imaju veliki uticaj na to kakvi ljudi postajemo.

– Volela bih da deca dobiju što više. Da postoji televizija za decu, da postoje emisije namenjene njima. Mi smo odrasli uz veoma kvalitetan dečji program. Znam da je to bilo neko drugo vreme i da nas danas možda smatraju dinosaurima, ali ne bismo bili ljudi kakvi smo danas da nismo odrastali uz takav program.

Sa posebnom emocijom priseća se i rada na nekadašnjoj Happy televiziji, u vreme kada je na programu radila Donka Špiček, koja je nadzirala njen rad.

– Posle svake emisije bi me pozvala. Nisam smela da kažem „ćao“, jer je to italijanska reč, već „zdravo“, zato što je to dobra srpska reč. Bila sam presrećna zbog toga.

Priznaje da joj je mnogo značilo što je imala priliku da radi u okruženju u kojem se toliko pažnje posvećivalo jeziku i kvalitetu sadržaja namenjenog najmlađima.

– Nikada nisam bila srećnija nego kada sam mogla da raportiram Donki Špiček. Odrasla sam uz program koji je ona organizovala i vodila. Mislim da je najvažnije da deci pružimo najkvalitetnije što možemo – zaključuje glumica.