Halid Muslimović otkrio istinu o Vesni Zmijanac, pa progovorio o porodici

Muslimović se osvrće na spekulacije o privatnom životu, odnosu sa Vesnom Zmijanac i ljubavnoj filozofiji, oštro osuđujući iznošenje privatnih detalja iz prošlosti: „Nije lepo, nije pošteno.”

Priča o ratu, razdvojenosti porodice i teškim godinama kada je sa sinom počeo novi život od nule, ali naglašava važnost razgovora, porodične bliskosti i istrajnosti: „Razgovorom uvek dam do znanja šta nam je činiti.”

Popularni pevač Halid Muslimović podelio je nedavno u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” detalje iz svog života, od skromnog detinjstva i teškog rada, preko estradne slave i spekulacija o ženama, pa sve do bolnih ratnih godina i novog početka kada je sa sinom bukvalno kretao od nule.

Halid Muslimović je rođen u Prijedoru 1961. godine kao najstarije od petoro dece u skromnoj radničkoj porodici. Iz tog perioda nosi samo toplinu, uprkos skromnim uslovima u kojima su odrastali.

– Ja sam imao, imao i sada, hvala Bogu, još tri brata i jednu sestru, nas petoro dece je bilo u jednoj ovako skromnoj radničkoj porodici. U toj porodici je bilo dosta topline, svi su bili radni i bio im je cilj da stvaraju ambijent, da je nama dobro, ako je nama dobro, normalno da je roditeljima dobro. Tako da su oni iz svoje skromnosti, iz one radničke plate, otac i majka su uvek uspeli da nam nađu radost, a i mi, hvala Bogu, nismo bili nešto prohtevni i zahtevni, tako da sve nam je pasovalo – ispričao je Halid u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju u repriznom terminu možete gledati večeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji.

Halid Muslimović, emisija "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" — Halid Muslimović, emisija “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”

Životni put ga nije odmah odveo pred mikrofone. Najpre je izučio metalostrugarski zanat, vredno radio i završio ekonomiju. Posao ga je odveo u Sloveniju, gde je radio devet meseci i zarađivao neverovatan novac za to vreme:

– Ne da sam imao pristojnu platu, ja sam imao mnogo veliku platu za taj trenutak i moje prve radne dane, jer ja sam završio školu za metalostrugara i u toj srednjoj školi sam bio mnogo bolji đak nego u osnovnoj.

Kako sam ističe, razlika u ocenama došla je iz činjenice da je u osnovnoj školi morao mnogo da radi kako bi pomogao porodici:

– U Prijedoru, kad sam išao u osnovnu školu, ja sam dosta vremena potrošio radeći sa svojom majkom u bašti i u tom baštovanstvu. Pre škole sam uvek morao da krenem sat vremena ranije da odnesem ocu doručak u firmu, prvo odnesem njemu to pa idem onda u školu, tako da sam tu gubio dosta vremena, a kada sam došao u u tu srednju školu, ja sam onda imao vremena za učenje i voleo sam da učim. Trošio sam, pošto ništa nisam radio, trošio sam vreme na knjige, na školu. Ja sam bio odličan, bio sam super, tako da sam i nekim svojim kolegama pomagao da i oni budu bolji u školi. I pored toga sam završio još metalske kurseve kao što je livac, kovač i dao sam se u tom zanatu.

Otac mu kupio gitaru na kredit

Dok je još bio u srednjoj školi, otac mu je na kredit kupio prvu gitaru. Ipak, roditelji su u to vreme imali tradicionalne poglede na život.

– Pa jesam imao podršku, ali nije ta podrška bila da bi ja ostavio posao.

Halid se osvrnuo i na vrednosti tog vremena, ističući važnost služenja vojnog roka za formiranje ličnosti:

– Mislim da to treba i sad i da je to dobro. Ne bih ništa oduzeo od toga, to su sve pa… Pazite nešto… Sad se talasa malo sa tim služenjem vojnog roka… Ja sam mišljenja da svako društvo treba da ima svoju neku vojsku, nije zbog rata, jednostavno da ima vojsku, lepo je, sigurnost je, a druga stvar, svaki taj momak u svojoj 19. godini, 18. godini, kada dođe u vojsku, on nauči da mora da se brije svako jutro, on nauči da mora svoj krevet da zategne, on nauči da mora da ispegla sebi košulju, izglanca cipele, nosi kaiš na pantalonama… Kada je dežurni higijenčar, on mora da nauči da riba hodnik i toalete. To je, po meni, dobra stvar da se čovek tu malo očeliči, da se dovede… Zamislite kad neko ne očisti dobro taj hodnik, pa neko od tih nadređenih kaže: “E, nije to dobro, moraš sve ispočetka”, to je jednom, dva puta, a treći put… Mislim da je to jedna dobra priča za, narodno rečeno, za tesanje jedne osobe, da se formira jedna ličnost, da zna da on mora u svom životu da bude takav i takav.

Muzika je polako postajala njegov život, a sve je krenulo od ploča i kasetofona koje je kupovao njegov otac:

– Sve je krenulo od tih ploča i tog kasetofona, tako da, kad se to pusti, onda ja malo odem u ćošak, pa ja kao galamim, pevam uz te ploče. Ali bio sam malo u početku razvučen šta, kako, jer ja sam paralelno voleo da slušam i gledam Zdravka Čolića, koji je bio, ono… To je bio neki period gde su došli do izražaja Bijelo dugme, Parni valjak, Bora Čorba, Azra, Srebrna krila, Atomsko sklonište, Đorđe Balašević, a opet sa druge strane, tu su bili jedan Šaban Šaulić, jedan Safet Isović, Zorica Brunclik, Ljuba Aličić, sve se pojavljivalo u tim trenucima krajem ’70. gde je bilo puno tih pevača, a i bilo je i dobrih pesama. Dobra pesma je dobra, nema veze kog je žanra, tako da, ja sam se tu malo uz gitaru.

Kada je počeo da nastupa, kafana je od njega tražila sve, pa je morao da nauči da prilagođava svoj glas originalnim izvođačima:

– Kada sam došao u kafanu, onda sam morao sve da pevam, a da bih ja nekome dočarao pesmu, moram da pevam original, original mora biti izvedba, a ne ja, tako da sam se ja trudio i mislim da sam bio jedan od retkih koji je mogo da prilagodi glas.

Majka je donela novac umotan u maramu

Preokret u njegovoj karijeri dogodio se kada je odlučio da snimi prvu singl ploču. Tada mu je u pomoć priskočila majka, koja je pronašla način da pozajmi novac koji mu je nedostajao:

– Ja sam bio u Sarajevu, da bih išao na neki dogovor i probu kod kompozitora Ibra Mangafića. On mi je prezentovao koji su to troškovi, studija, benda, pesme… Kada sam sve sabrao i stavio stvari na svoje mesto, ja imam negde za pola, koliko sam nekako uštedeo jer sam paralelno s tim, nekako sam bio mlad, ja sam razmišljao o svojoj kući, počeo sam kuću da pravim, da budem svoj. I onda sam tako pričao s majkom, nekako sam sa njom bio prisniji kada je to bilo u pitanju nego sa ocem, i kaže ona: “Ima jedan čovek koji hoće pomoći svima, ja mogu da vidim sa njim, da to pozajmim. Svi kad to završe, onda vrate taj novac pa ga malo počaste”. Ja sad kad se vratim nazad, to nije kamata, ali je ono počasti čovek, ipak iz ljubav i ja kažem “u redu, mama, hajmo mi to tako”.

– Prošlo je neko vreme, ona dođe, kaže: “U redu je, evo dobila sam”. To je neka, ne mogu dočarati, ali to je neka maramica ili je ona marama, uglavnom, ona kaže: “Evo, sve je u redu, tad i tad to treba mi da završimo.

Ova podrška bila je izuzetno važna za njega, ali je nosila i veliku odgovornost:

– Ne bih smeo ja da ukaljam obraz moje majke ili oca. Ja bih sve učinio, ali ne bih da ona prekrši taj neki dogovor i tu pomoć. Tako da sam ja uspeo da završim, zaokružim finansije, za svoju prvu singl ploču. Imao sam sreće što sam ja sam sebi napisao pesmu “Čuvaj prvu ljubav” i jednu sam pesmu dobio.

Istina o Vesni Zmijanac i ljubavna filozofija

Kao izuzetno popularan i atraktivan izvođač, Halid je uvek privlačio pažnju lepšeg pola, a mediji su ranije spekulisali o njegovom odnosu sa koleginicom Vesnom Zmijanac. Na pitanje o tome da li je njen čuveni hit “Nevero moja” bio upućen upravo njemu, Halid je otkrio pozadinu priče:

– To su malo mediji napumpali, jer smo u tom periodu počeli da radimo zajedno oko turneje i sve to… Naša divna Vesna Zmijanac, ona je to snimila pre nego što smo mi počeli da radimo. Međutim, mediji su to malo uvezali našu saradnju, uvezeli su naše turneje, njenu novu ploču i onda… O meni kad bi napisali nešto i mnogo i lepo i netačno i ružno, ja nikad nisam žurio da to demantujem. Jer svaki demant dovodi dalje…

Profesorka je istakla da joj se dopao njegov gospodski odgovor na pitanje da li je istina da je Vesna Zmijanac želela da se uda za njega, kada je on odgovorio: “To je ona rekla”, a onda je usledilo i pitanje šta biste danas rekli na to isto pitanje, na šta je pevač rekao:

– Pa pazite da Vam kažem nešto, Vesna je bila poželjna osoba, bila je zgodna, bila je lepa i sad je mnogo lepa i ima mnogo hitova. Tako da i da je tako, nije greška.

Takođe, Halid je otvoreno osudio trend iznošenja prljavog veša iz prošlosti, ističući da to smatra neukusnim:

– Pa da vam kažem nešto, nije pošteno, kad čujem neke kombinacije, kad su imali neku vezu pre 30 godina, pa sad iznose neke detalje ili ružne, to nije pošteno, nije lepo, nije ukusno. Mi smo sada svi nekako u drugom dobu, svi imamo svoje familije, decu, unučad, tako da nije korektno pričati o takvim stvarima, nije lepo.

Ipak, sa osmehom priznaje da je njegova mladost bila ispunjena slobodom:

– Znate šta, bio sam mlad ja, a imao sam pravo na sve, tako su isto i sve žene oko mene bile.

Govoreći o tome da li muškarac može istovremeno da voli više žena, Halid je izneo zanimljivu teoriju o ljubavi i strasti:

– Pa da Vam kažem nešto, to treba analizirati. Dobro ste to postavili. Vidite nešto, ja sam samo zaključio da čovek može više puta da voli, to stoji, a u istom trenutku može više puta da želi. Vi možete biti, ne kažem za Vas, nego neko može biti sad i u bračnom, u nekom tom, ali može naići neka žena, ozbiljno, ili neki muškarac, kažete: ‘Au…’. To se dešava u društvu, ja primetim to, vidim kad neko ono kaže: ‘Au, ovaj je dobar ili…’.

Brak bez venčanja, ponos na decu i unuke

Tokom emisije Halid je pomenuo svoju prvu pesmu “Čuvaj prvu ljubav”, a onda se povela priča i o tome ko je bila njegova prva ljubav, profesorka je upitala da li je to bila školska drugarica, komšinica, slučajna prolaznica, na šta Halid kaže:

– Ja sam se rano oženio i to je nekako bila i moja prva ljubav iz Prijedora.

Na to je profesorka prokomentarisala:

– Adelisa je posebna priča, to ću da vas pitam, ali ne verujem da je baš to bila prva ljubav.

– To se desilo, sudbina je čudo. Pa dobro, imao sam ja normalno svoju prvu ljubav, imao sam svoj brak i oženio sam se pre vojske – kaže Halid.

I Adelisa Hodžić se bavila muzikom takođe, bila je veoma atraktivna kako konstatuje profesorka, a na pitanje kako joj je prišao, da li se seća toga Halid kaže:

– Ja ne znam da se udvaram, ja odmah idem direktno. Ja nisam od onih ljudi, tek posle se udvaram kada sam u vezi, ja se tada udvaram. Normalno, bilo je toga, ali nisam ja baš neki klasičan udvarač.

Adelisa i Halid su 1992. godine dobili i sina.

– Mi se nismo venčali, nismo nikad pravili svadbu, ali smo ušli u zajednicu i tako smo dobili sina 1992. u avgustu, 1997. godine je došla Lejla, ćerka. Lejla peva super, ali ona je u drugom svetu. Ona voli ekonomiju, školarstvo i tako to. Ona je doktor nauka, a sin je magistar na informatici – kaže Halid i dodaje:

– Moram reći da mi je srce baš kao Mont Everest, jer imam troje unučadi i svi smo zajedno. Znate kako je kod nas u Bosni, ova situacija politička i ekonomska i omladina pobeže napolje od Slovenije, Austrije, Švajcarske, pa dalje. Eto, ja sam imao sreću da moja deca nisu imala nikakvu želju da napuštaju dom i da idu dalje.

Rat ga razdvojio od braće i sestre

Početak rata u Bosni i Hercegovini doneo je ogromne gubitke i trajno razdvojio njegovu primarnu porodicu, koja je danas rasuta širom sveta.

– Pa vidite, kad je taj nesretni rat počeo u Bosni, tad nije bilo reda vožnje, tada u koji god da sednete, vi ste otišli na pogrešnu stanicu. Imao sam sreću da je moja porodica uspela da se izvuče iz Prijedora, iz toga ratnog vihora. Šta je tu ono što mi se ne dopada, a što mi je na srcu, mi smo bili jedna porodica na jednom mestu, na jednom ognjištu, sad nismo. Ja sam sam tu sa svojom decom, jedan brat mi je u Beču, jedan brat u Holandiji, jedan brat i sestra su u Americi. Nismo zajedno, a telefoni i nove tehnike, to nije to. Drugačije je kad mi ovako sednemo svi, popijemo piće. Bude tih intimnih jubileja, ali nekad se i mimoiđemo, a nekad budemo svi.

Kako iskreno priznaje, uvek postoji žal što su članovi njegove primarne porodice danas fizički udaljeni jedni od drugih.

Povratak u Prijedor doneo strah i nesuglasice

Nakon teških ratnih godina provedenih u Sarajevu, Halid je odlučio da se vrati u rodni grad, iako tamo više nije posedovao ništa. Taj prelomni trenutak i želja za novim početkom doneli su privremene porodične nesuglasice i brigu.

– Ja sam iz Prijedora, mi smo živeli u Sarajevu posle tih ratnih godina ružnih i onda sam ja imao svoje ambicije da se vratim u Prijedor. Tamo nisam ništa imao. Znači, nisam imao ni kuću, ni adresu, ništa. Neki novi početak – kaže Halid i nastavlja:

– Došao sam tamo bukvalno na ništa. Tada sam ozbiljno bio u mnogo teškoj situaciji, a čovek kad je u teškoj situaciji, malo je i društva i okoline da budu uz njega, da mu daju vetar u leđa. Bila je mnogo teška situacija. Sad u toj teškoj situaciji smo malo došli do nesuglasica. Možda sam ja i preterao sa svojom željom da idem u Prijedor na ništa. Enis je već pošao u školu, Lejla je bila mlađa, tako da smo… Ona se malo i nekako plašila da idemo gore na to ništa. I malo su tu sad bile nesuglasice.

Dok je sin Enis sve vreme pratio oca u ovoj borbi, ćerka Lejla je jedan period provela kod majke pre nego što je i ona prešla u Prijedor. Halid ističe da je u vaspitanju dece uvek birao razgovor umesto strogoće i da njegova deca ne znaju za batine:

– Pa dobro, ona je uvek uz mene, kažu da ćerke više vole očeve, a sinovi mame, tako ta neka priroda, ali vezani su za mene. Ja sam malo drugačiji tip. Ja nisam od očeva koji neku strogoću gaji, ja razgovaram. Ja razgovorom uvek dam do znanja i prijatelju, i detetu, i familiji, šta nam je činiti. Po meni je razgovor najjača stvar na svetu za sve.

Spavali na dušeku, ali uspeli u nameri

Porodica je ponovo bila na okupu tek 2009. godine, kada je pevač uspeo da izgradi i obezbedi osnovne uslove za život:

– Nije samo u pitanju da smo se samo okupili, mi ne bi mogli da se okupimo da nisam imao uslove, znači stvorio sam uslove. Pravio sam ponovo kuću, ali nisam završio. Sin i ja smo uspeli da završimo dnevni boravak i ja sam kupio jedan dušek na naduvavanje. Imali smo probleme s tim dušekom, ujutru se probudimo i na podu, imao je neku rupicu, pa sam drugi kupio… Uglavnom od tog dušeka na laminatu smo sin i ja počeli u Prijedoru novi život. I onda smo jedno po jedno, jedno po jedno i tako završavali. Tu smo se svi skupili”.

“Gledao sam da se držim sredine”

Uprkos svim turbulencijama Halid je onjasnio kako je uspeo da zadrži svoj spokoj:

– Pa ja nisam dozvolio da me nosi. Ja sam imao turbulencije životne i puteve pune krivina i svega, međutim, ja sam gledao da se držim sredine i da me ništa ne baca u stranu, da budem svoj i kad je dobro i kad nije dobro. Da znam ja šta hoću i kud hoću. Da imam svoj put, svoj pravac i svoj cilj, a moj cilj je zaista onaj narodni cilj, onaj, kako kažu, Božji put, da čovek mora da ako treba da radi, da mora da ima familiju, da mora da ima nasledstvo, da ima i dobrih prijatelja. Ja sam zaista bogat čovek, imam pored svoje porodice jako mnogo prijatelja. Imam i u gradu mnogo prijatelja, imam ljudi koji su na pozicijama u gradu, koji su korektni prema meni, ja sam zadovoljan sa svojim gradom i s tim odnosom.

Reprizu emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” gledajte većeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji.