radiobalkanfox
Haris Dzinovi priznao zašto ne razgovara sa Brenom
Samo za SCANDAL! Haris Džinović govori zbog čega ne razgovara sa Brenom i još nekim kolegama!
Gde si je upoznao Melinu Galić?
– Ne bih ja o tom pitanju.
Pitam zbog venčanja?
– Ne, ne, ne, ništa. Na to pitanje ne.
Kako si je upoznao Anu Nikolić, pošto u vreme kada je ona počinjala, ti si…
– Ana Nikolić je bila prijateljica, devojka, što ja znam, iz mnogo prijatelja. Igrajući kroz tenis sam upoznao, jer smo dolazili zajedno na tenis i tako dalje.
A jesi pristao na duet odmah?
– Pa ne na duet odmah, ja sam tu utrčao malo da pomognem, nije to duetska pesma bila. Malo da zašećerim, malo da napravim neki spotić. Pomognem tu čisto iz prijateljskih razloga, jer duetska pesma sasvim drugačije izgleda.
A sa Željkom Joksimovićem si isto imao jednu kolaboraciju?
– Jesam imao, imao sam više, ali jedan duet smo napravili i ta pesma je zabeležila veliki uspeh. I ja dan danas pevam tu pesmu, ona potpuno doživljava ovacije, kao što je i u samom startu.
Jesi tu pesmu uradio na nagovor jedne ženske osobe?
– Ne. Nisam uradio na nagovor, ali davno, davno, pre 30 godina počivalo je to neko prijateljstvo. I on je rekao da ima neku pesmu da snimimo duet. Nisam pobornik dueta, ali eto, ajde. I onda sam snimio tu pesmu s njim i desio se taj uspeh.
I јеl sе družite danas?
– Pa povremeno, telefonom, šta ja znam. Retko se viđamo, malo su nam životi razdvojeni, ali okej je sve.
Jedno vreme ste se družili baš intenzivno, što bi se reklo? Išli ste na letovanja, putovanja neka zajedna?
– Pa nešto i ne baš previše, ali da smo se malo češće viđali, jesmo. Ali dobro, život učini svoje. Neko se posveti nekom poslu, on ima, šta ja znam, i studio, i televiziju, i jednu, i drugu. Sigurno je vezan, ja sam ostao s druge strane samo vezan za muziku. Imam više slobodnog vremena, tako da ljudi koji su zauzeti po slojevima nemaju baš toliko vremena da bi se družili.
Sa kim se danas družiš?
– Pa ja se družim uglavnom sa jednom klikom tenisera, ovih rekreativaca. Rado igram, rado odlazim u klub, malo se tamo družkamo, malo igramo tenis, sedimo, popijemo, pojedemo. Jedan fin, normalan, zatvoren život koji meni odgovara. Ne volim lutanja po gradu, hodanja levo-desno, od kafane do kafane, mada kafanu obožavam, ali jednu, ne baš toliko. Kafana je pesma, ako na nju reflektuješ, a druge kafane su kafane. Čovek kao ja ne može bez kafane, i neću. Ljudi nisu izmislili mesto na kojem će se nalaziti, koje će se zvati kafana, bez ikakvog razloga. Ima niz razloga, slučajni susreti, namerni susreti, ručkovi, večere, terevenke, drneka, pesme, muzike.
Šta najbolje kuvaš?
– Kuvam, bogami, svašta.
Ko je bolji kuvar, ti ili Boba Živojinović?
– Boba Živojinović je odličan kuvar. Svašta nešto zna, ali zašto bih ja rekao ja sam bolji, Boba je bolji i tako dalje. To je pitanje na koje mogu odgovoriti ljudi samo koji kuvaju bolje od nas, koji su na višem nivou. Relativan je to pojam šta je to bolje, da li je jedno jelo ili drugo. Ili, kad bi bilo neko takmičenje, moraju biti dva ista jela, pa da se ocenjuje i procenjuje. Ali, mislim, do toga nikad nije niti će doći, nema potrebe. Mi smo svi dobri na svoj način, svašta nešto znamo. Kuvamo zajedno stotine puta.
Jesi probao neko jelo koje je sam skuvao?
– Jesam, naravn, pa on je sam i kuvao.
Ali kako ti se iskreno dopalo?
– Odlično, nema greške, pa to treba njega pitati.
Ramije se si kućno posećivao sa Brenom i Bobom?
– Pa jesmo, sad više ne. Ali smo se viđali ranije, šta ja znam. Možda je došlo do zamora materijala, možda. Nemam pojma, neki razlog veliki. Možda nikakvi. Pa ja nisam ni sa kim u sukobu. A šta ću biti u sukobu? Radi čega da budem u sukobu? Šta ja mogu napraviti njima? I šta oni meni mogu napraviti da ja budem u sukobu? Da ne pričamo, da se ne pozdravljamo, da se ne družimo. Šta je to? Ne znam.
Pa dobro, možda je neko nešto rekao.
– Ma, mislim, investirati tolike godine u neko prijateljstvo, pa čak i poznanstvo, pa onda radi neke rečenice, riječi, nekog gesta ili gafa prekinuti sve to, mislim da je ordinarna glupost, a da ne kažem da je velika šteta.
A jel se dešavalo?
– Pa nekad u životu jeste, kao što im se dešavaju propusti. Ja mislim da je to veliki propust. Mislim, investicija ogromna, zarad ničega. To, ne znam, ovako se rasprši, pa onda se ponovo ljudi pomire. Ali jednostavno, to je u mentalnom sklopu čoveka. Ljudi tako žive, ljudi se vole, ne vole, sastaju, rastaju, druže, ne druže, budu prijatelji pa posle toga nisu, pa onda opet jesu. Sve to je u glavi ljudskoj, naročito na ovom području, na ovom podneblju, pardon.
Dodaj komentar