Hotelski kompleks Haludovo: Jugoslovenski Las Vegas na Krku

Haludovo je bio najluksuzniji turistički objekat na Jadranu, najekstravagantniji komercijalni projekat ikada izveden u komunističkoj državi – nazivali su ga jugoslovenskim Las Vegasom. Arhitektonski dragulj, simbol glamura i hedonizma, socijalizma koji se sudara s kapitalizmom – veličanstveno, ekskluzivno i mistično mesto na kojem se svetska estrada mešala s običnim domaćinima.

Više od pola veka nakon izgradnje ovog impozantnog kompleksa u Malinskoj na Krku, o njemu se i dalje piše u superlativima. Impresivan projekat, izgrađen sedamdesetih godina prošlog veka, doživeo je, međutim, tužnu sudbinu – vremenom je propao i već više od dve decenije prepušten je zubu vremena. Više nema eminentnih gostiju, već se po njemu šetaju samo turisti u japankama koji, gledajući rastinje koje polako osvaja betonske ruševine, pokušavaju da zamisle nekadašnji sjaj.

Zlatno doba Haludova sedamdesetih godina, kada je u priču ušao Bob Gučone, milioner i osnivač pornografskog časopisa „Penthaus“, obeležili su puni avioni bogatih Amerikanaca koji su dolazili da se kockaju, a društvo su im pravile oskudno odevene „Penthausove“ zečice, odnosno „Pets“ ili „Maze“ (ljubimice). Haludovo je u svojim najboljim godinama privlačilo ugledne političare, privrednike, poslovne ljude i estradne zvezde, među kojima je bio čak i irački diktator Sadam Husein. Na terasi su ih zabavljale svetski poznate muzičke grupe poput „Golden Gejt Kvarteta“, ali i domaće zvezde.

I danas se prepričavaju priče o luksuzu i rasipništvu gostiju hotela, koji su navodno svakog dana jeli oko 100 kilograma jastoga i pet kilograma kavijara i pili stotine flaša šampanjca. Sadam Husein je navodno jednoj od hostesa ostavio nekoliko hiljada dolara napojnice, dok je njegov sin prilikom odlaska u hotelskoj sobi ispod jastuka navodno zaboravio čak i pozlaćeni pištolj.

Ipak, Zdenko Cerović, doktor nauka i predavač na Fakultetu za menadžment u turizmu i hotelijerstvu u Opatiji, čovek koji je Haludovo poznavao iznutra, kaže da je stvarna priča mnogo manje mistična i nimalo skandalozna.

„Tačno je, za vreme tadašnje Jugoslavije to je bilo čudo! Na Krk su avionima dolazili imućni gosti koji su se zabavljali u kazinu, trošili novac, jeli jastoge i pili šampanjac. I društvo su im pravile zečice. Kafa je bila skuplja nego drugde, to je tačno. Gosti su jeli jastoge i nazdravljali šampanjcem – isto kao što se to i danas radi u svakom malo boljem hotelu!“

Glasine da su bazene punili šampanjcem, da je tamo dolazio Tito sa svojim starletama i da je u podrumu postojala tajna soba, prema njegovim rečima, obične su izmišljotine.

„Ovde nema nikakve mistike. Tito nikada nije bio ovde, a zečice su bile samo oskudno odevene devojke koje su pratile goste. Nije bilo nikakvog razvrata ni orgija“, razbija Cerović mitove.

Pogledajte u galeriji fotografije enterijera Haludova:

Haludovo je upoznao kao dvadesetogodišnji student, kada je tamo dve sezone radio kao informator, odnosno pomoćnik recepcionera. Kasnije je bio dugogodišnji direktor kompanije „Brodokomerc“, preduzeća koje je bilo vlasnik Haludova sve do privatizacije.

Cerovićpriznaje da s bolom gleda ono što je ostalo od Haludova.

„Teško je. Postoje ljudi koji su doslovno umrli od tuge. Istina, bili su stari i bolesni, ali sve ovo što se dešavalo sigurno je ubrzalo infarkte, rak i druge bolesti koje su ih mučile…“

Godine 1967. Jugoslavija je od Svetske banke za obnovu i razvoj dobila kredit od 300 miliona dolara za razvoj poljoprivrede i turizma. Tim novcem su u nekadašnjoj Jugoslaviji izgrađeni hoteli Haludovo, Babin Kuk, Bernardin, Zlatibor, Kopaonik i još nekoliko drugih.

U proleće 1968. godine izgradnju projekta na zemljištu površine 25 hektara na Krku preuzeo je Boris Magaš, jedan od najboljih i najznačajnijih jugoslovenskih arhitekata. Neko vreme sve je teklo glatko, a onda je nastupilo vreme “Hrvatskog proleća” – perioda tokom kojeg su se u Hrvatskoj snažnije otvarala pitanja privredne samostalnosti, turizma, decentralizacije i odnosa republike prema saveznoj državi.

Usred izgradnje Haludova sredstva iz kredita prestala su da pristižu. U pomoć je pritekao Ivo Faraguna, poznati preduzetnik i direktor kompanije „Brodokomerc“ iz Rijeke, sa dobrim vezama u svetu. Kada je video da je novac nestao, u Haludovo je uložio obrtni kapital „Brodokomerca“ – potez koji je pomenutu kompaniju doveo u velike finansijske probleme. Posledično je nekoliko godina bila u stečajnom postupku, dok su zaposleni primali samo minimalne plate.

„Haludovo nisu izgradili Amerikanci i američki kapital, kao što su pisali mediji. Bob Gučone u njega nije uložio ni dolar! Haludovo su izgradili radni ljudi svojim niskim platama. Ljudi koji danas primaju 200 ili 300 evra penzije. Zbog njih me boli srce – moja majka je jedna od tih ljudi“, kritičan je Cerović.

Klikom na link pogledajte kako izgleda tajna Titova vila koju su gradili zatvorenici sa Golog otoka.

Tim novcem je posle nešto više od četiri godine izgradnje, u neposrednoj blizini primorskog mesta Malinska, nastalo odmaralište koje je nudilo sve što je bilo potrebno za bezbrižan boravak gostiju. Centralni deo kompleksa predstavljao je hotel Palas sa pet zvezdica, a u okviru odmarališta bili su i hotel Tamaris sa 220 soba, namenjen gostima sa manjim budžetom, deset vila i replika primorskog sela Ribarsko Selo sa lukom, restoranima i plažom. Sve zajedno imalo je oko 1.400 smeštajnih kapaciteta.

Cerović se dobro seća dana kada je Haludovo zaživelo.

„Bila je subota, 17. jul 1971. godine, i bilo je veoma pompezno!“

U opustošenom objektu, Cerović je objasnio kako je sve izgledalo:

„Ovde je bio glavni ulaz, recepcija i liftovi. Sa leve strane bila je prodavnica suvenira i odeljenje za masažu, koje danas zovu spa, pravo je bila soba za poker i kafeterija sa neverovatnim pogledom.“

Arhitekta Magaš je, naime, odlično iskoristio teren koji se spušta prema moru.

„Po mom mišljenju, ovo je jedna od najbolje pozicioniranih zgrada na Jadranu. Okrenuta je direktno prema zapadu, što znači da ujutru pijete kafu u hladu. U podne ste u hladu jer je iznad vas krov. Kada je sunce popodnevno, i dalje ste u hladu, a uveče možete da posmatrate sunce kako polako tone u more. Ne znam za bolju lokaciju. U mom srcu je Opatija, kraljica našeg turizma, ali ni Opatija nema ništa slično!“

Ceović je pokazao i terasu na kojoj je nekada tako voleo da sedi i pije kafu.

„Samo pogledajte ovaj prizor! Da neko ovo prepusti propadanju, to je ludost! Nekada je bilo tako lepo i čisto, a sada… sve je počupano, opljačkano. Sve su odneli“, odmahuje glavom.

Godinu dana nakon završetka projekta finansijsko ulaganje još nije počelo da se vraća, a dovitljivi Faraguna poslednju nadu za spas video je u svojim američkim vezama – konkretno u medijskom mogulu i osnivaču „Penthausa“ Bobu Gučoneu.

Gučone je Jugoslaviju video kao zanimljivu priliku – socijalističku državu otvorenu prema Zapadu, čija mu je turistička politika nudila pristup tržištu koje je za zapadnog preduzetnika bilo prilično egzotično. To što je riječki aerodrom počeo da radi 1970. godine, dakle neposredno pre njegovog dolaska, bilo je veoma važno, jer je želeo da u Haludovo dovede bogate zapadne goste, između ostalog i čarter letovima.

Gučone je već imao iskustva sa kazinima i želeo je da „Penthaus“ proširi iz časopisa, odnosno brenda, u širi svet luksuza, zabave i igara na sreću. Haludovo je za to bilo gotovo idealno: luksuzni kompleks na Jadranu, aerodrom u blizini i mogućnost privlačenja stranih gostiju.

Tako je nastao „Penthaus Adriatik Klab Kasino“. Godine 1972. Gučone je obezbedio primamljiv oglas na čak sedam stranica časopisa „Penthaus“, u kojem je goste pozivao obećanjima o „zapanjujućem luksuznom odmaralištu na idiličnom hrvatskom ostrvu i kockarskoj Meki odmah preko puta Venecije, gde mogu da uživaju u vrhunskoj gastronomiji i pogledu na kristalno čisto more“.

„Gučone je bio smešan, mali čovek sa debelim zlatnim medaljonom oko vrata, koji, međutim, u Haludovo nije uložio ni dolar. Investirao je samo u automate za igre na sreću u kazinu i u reklamnu kampanju. Penthaus i Gučone u nekoj socijalističkoj državi koja se zove Jugoslavija – to je bila dobra promocija“, priznaje Cerović.

I nije doveo samo goste, već i „Penthausove“ lepotice, koje su bile obučene u oskudne uniforme francuskih sobarica i u hotelu radile kao hostese, konobarice ili krupijei i zabavljale goste.

„Većinu devojaka doveo je iz SAD, a nekoliko ih je bilo i među domaćim devojkama. Bile su veoma sređene, kulturne, imale su Mater, koja je brinula o njima i o tome da poštuju pravila… Nisu bile prostitutke, neke devojke su ovde ostale, udale se, dobile decu i danas su majke, bake… Nije to bilo ništa loše, nikakvog razvrata nije bilo, to je bio biznis.“

Engleskinja Heder Martin – poznata kao „Pet Mother“ (majka zečica) – navodno je tada bila najbolje plaćena žena u Jugoslaviji. U intervjuu za BBC 1972. godine objasnila je da je, pored jezičke barijere, glavni razlog za težak početak saradnje sa lokalnim zečicama bila činjenica da u Jugoslaviji seksualna revolucija još nije počela. Devojke nisu bile navikle na brijanje nogu ili pokazivanje toliko kože i bilo im je potrebno više vremena da savladaju svoje zadatke.

Sve je to u ovo prestižno odmaralište privlačilo goste iz celog sveta – među njima je bio čak i irački predsednik Sadam Husein, koji je boravio u jednom od boljih apartmana.

Cerović se i danas seća brojeva najboljih soba.

„111, 211, 311 – to su bili dvokrevetni apartmani koji su gledali prema moru i imali, pored spavaće sobe, još jednu prostoriju za odmor i hidromasažnu kadu. Ništa posebno za današnje vreme, ali, pogledajte, to su bile sedamdesete. To se ne može porediti sa današnjim vremenom.“

Uprkos svim eminentnim gostima, Haludovo je, prema njegovim rečima, bilo samo komercijalni objekat koji nije imao nikakve veze sa politikom.

Međutim, ubrzo je postalo jasno da takav raskošan način života neće moći dugo da se održava. Manje od godinu dana nakon otvaranja, kazino „Penthaus Adriatik Klab Kasino“ bankrotirao je i bio primoran da zatvori vrata. Gučone, koji je i sam bio na ivici bankrota, pobegao je, ostavivši za sobom veliki dug.

„Gučone je zaista doneo glamur, ali je u Haludovo došao s namerom da ga pokrade. Kada je 14. oktobra 1972. godine iznenada otišao, iza njega je ostao dug od 316.000 dolara. To je kao kada bi danas nekome ostao dužan 500 miliona dolara“, objašnjava Cerović.

Haludovo je tako zimu dočekalo u velikim problemima, a za „Brodokomerc“, koji je već bio finansijski ozbiljno načet, to je bio još jedan udarac.

„Spasili su ga, to moram da naglasim – Slovenci! Gorenje, Podravka i druge firme koje su potpisale sporazum o preraspodeli potraživanja!“ i danas je zahvalan Cerović.

Iako hotelski kompleks nakon napuštanja imena „Penthaus“ više nije punio naslovne strane, zadržao je reputaciju prestižnog odmarališta. Gosti su ga i dalje posećivali, kazino je radio, a prema Cerovićevim rečima, kapaciteti su bili popunjeni više od 200 dana godišnje.

Tako je ostalo sve do rata 1991. godine.

„Tada su u objekat Tamaris smestili izbeglice iz Vukovara, Dubrovnika, kasnije Sarajeva… To je razumljivo, tim ljudima je bila potrebna pomoć. Ali tamo su živeli dve godine i možete da zamislite u kakvom su stanju ostavili hotel kada su otišli…“

Neki od njih takođe nisu želeli da odu.

Zatim je počeo i proces privatizacije.

„Zakon je bio loš, ali bi možda prošao da nije dospeo u ruke loših ljudi. Ja kao zakleti moralista smatram da treba poštovati državu i njene zakone, institucije. Neću reći ništa više od toga da je loš zakon dospeo u ruke nemoralnih ljudi“, ljut je Cerović.

Usledio je splet loših odluka i okolnosti koje su Haludovo dovele u stanje u kojem se danas nalazi. Kompleks Haludovo konačno je zatvorio vrata 2001. godine. Preostalo osoblje moralo je da ode, a mnogi nisu dobili čak ni minimalne otpremnine.

Početkom novog milenijuma većinski vlasnik akcionarskog društva „Hoteli Haludovo Malinska“ postao je jermensko-ruski biznismen Ara Abramjan, koji, uprkos obećanjima o obnovi, nekadašnje odmaralište nikada nije vratio u život. Umesto toga, nekadašnje luksuzno letovalište već dve decenije prepušteno je vandalima, beskućnicima i grafiterima, dok je kroz godine priroda polako ponovo osvojila ovaj betonski kompleks.

Posebno groteskno deluje prizor kupača na plaži koji bezbrižno uživaju u vodi svega nekoliko metara od ruševina nekadašnjeg luksuznog odmarališta.

Cerović je 2005. godine izabran u Opštinsko veće Malinska-Dubašnica, a od 2013. do 2017. godine bio je i predsednik Opštinskog veća.

„Dva puta smo bili kod predsednika države, jednom kod premijera – sasvim slučajno, bio je to isti čovek. Još 1995. godine bio sam među predlagačima zakona prema kojem bi objekti koji nisu u funkciji bili oslobođeni plaćanja poreza. Kasnije smo predložili suprotno – ako bi država uvela poreze, vlasnik bi joj dugovao toliko da bi mu objekat mogla oduzeti. To se nikada nije dogodilo“, razočaran je Cerović, koji ponovo naglašava da je reč o moralu.

„Možete doneti pogrešnu odluku, možete kupiti nešto pogrešno. Ali onda uradite nešto s tim. Prodajte. Oni su srušili hotel Tamaris, a ostalo ostavili da propada. Tako je već 26 godina. To nije samo tužno, to je užasno!“

Haludovo je bilo preveliko za Malinsku, nikada nije vraćalo novac koji je u njega uložen, priznaje Cerović. Iako su u prošlosti zajedno sa arhitektom Magašem imali planove kako bi Haludovo moglo da se obnovi i ponovo zaživi, Cerović je još pre nekoliko godina digao ruke od svega.

Dugo se borio, a sada više nema volje. Za njega je priča završena.