radiobalkanfox
Ilda Šaulić, jedna od najotmenijih pevačica na našoj estradi, u iskrenom razgovoru otvara dušu o detaljima iz privatnog života koje javnost do sada nije znala. Od prelepog detinjstva i odrastanja uz muzičku legendu, preko bolnog gubitka nerođenog deteta, pa sve do bračne sreće sa suprugom Bojanom, Ilda priča potpuno otvoreno.
Da li si to što si ćerka Šabana Šaulića ikada pominjala u školi?
– Iskreno, ne. Moja sestra Sanela i ja smo odrastale u divnom okruženju, a već u šestom razredu osnovne škole smo otišle u Švajcarsku. Do tada smo imale prelepo detinjstvo i najlepše moguće uspomene. Naša imena, Ilda i Sanela, bila su specifična, pa su nas svi po tome prepoznavali. U to vreme su se umetnici izuzetno poštovali i nikada u životu nisam imala nijednu neprijatnost zbog toga što sam Šabanova ćerka.
Da li je on za tebe bio tata ili Šaban?
– On je pre svega uvek bio tata. Tek posle toga je bio čovek koji je pevao najbolje na svetu, boem, umetnik koji se nesebično davao muzici. Svi koji znaju njegove pesme i koji su ga poznavali svesni su kakva je on duša od čoveka bio.
Deluješ kao tiha osoba, ali umeš li da reaguješ kada treba?
– Umem da budem potpuno drugačija u nekim situacijama i ljudi se tada vrlo iznenade. Ne volim nepravdu, primitivizam i bahate ljude, pogotovo kada neko želi da ugrozi osobu koju volim. Tada umem čvrsto da se postavim i reagujem, pa mi ljudi kažu: „Ko bi rekao da ti možeš tako da odgovoriš.“
Kako je izgledao odlazak u Švajcarsku?
– Tami nam je živela baka Rada, mamina majka. U prvom trenutku nismo bile oduševljene jer smo ostavljale društvo i morale da se prilagođavamo novoj sredini. Jedva smo čekale svaki raspust da dođemo kući. Sećam se kako smo maltretirale našu pokojnu baku Radu da zove mamu i traži da nas pusti za Beograd. Baka bi sela za telefon puna samopouzdanja, a sestra i ja uključimo spikerfon i slušamo. Čim mama Goca oštrije odgovori: „O čemu pričaš, bile su prošlog meseca!“, baka odmah promeni priču: „Goco, sine, ja stvarno ne znam šta hoće od mene, evo maltretiraju me da idu.“ Nas dve bismo se rasplakale, a baka bi nam posle rekla: „A šta će mi moje ja kad imam vas?“ Bilo je to lepo vreme.
Koliko dugo ste ostale tamo?
– Završila sam tamo osnovnu i srednju školu, kao i Sanela. Mnogo volim Švajcarsku, imamo tamo familiju i prijatelje. Kasnije je sve postalo lakše kada smo stekle društvo, ali sam početak je bio zaista težak.
Da li se tamo desila prva ljubav?
– Ne, prve simpatije su bile još u školi na Labudovom brdu. U Švajcarskoj sam aktivno igrala tenis i trenirala, tako da nije bilo ničega. Švajcarci mi uopšte nisu bili interesantni.
Jednom prilikom je Džidža rekla da se vaše društvo raspalo kada se Mihajlo odselio sa Bežanijske kose?
– Džidža je Mihajlova vršnjakinja. Mi smo živeli kuća preko puta kuće na Bežanijskoj kosi i oni su se zaista družili. Bilo je to super društvo, ali kasnije smo se odselili, Mihajlo se oženio i život nas je odveo na različite strane.
Zašto ste napustili Bežanijsku kosu?
– Selili smo se mnogo puta u životu, to je uvek bila mamina želja. Promenili smo mnogo lokacija u gradu. Ta kuća je u jednom trenutku postala velika za nas jer smo svi odrasli i otišli svojim putem. Ipak, ja sam se vratila i već više od 10 godina živim na Bežanijskoj kosi. Obožavam taj kraj, tamo mi je i kuma i mislim da je to mesto savršeno za život.
Dugo si bila u ozbiljnoj vezi pre braka, mnogi su očekivali venčanje?
– Dugo sam bila u toj vezi i za mene je to zaista bilo kao brak. Papir i potpis ne znače ništa da bi se čovek tako osećao. Živela sam u inostranstvu više nego u Srbiji — jedno vreme u Nemačkoj, pa u Francuskoj. Mogu da živim bilo gde na svetu jer volim putovanja i promene.
Kako se ta veza završila?
– Trajalo je zaista dugo, ali prelomila je moja želja da se ostvarim kao majka i imam svoju porodicu. Jednostavno se ta priča vremenom razvodnila i razišli smo se mirno, bez teških reči. Ja sam želela nešto drugo od života, on je to prihvatio i svako je krenuo svojim putem. Kada se sve ugasilo, shvatili smo da je tako najbolje.
U javnosti je delovalo da se Bojan pojavio odmah nakon tog raskida?
– Nije bilo tako, postojao je tu ozbiljan vremenski vakuum. Bojana Vučkovića zapravo poznajem ceo život. Naši roditelji su kućni prijatelji, njegov otac Kuka je dugo svirao frulu sa mojim ocem, a njegov rođeni brat mi je bio najbolji drug na Bežanijskoj kosi. Bojan je dugo živeo u Americi, pa smo se retko viđali. Onda je situacija namestila da se slučajno sretnemo u jednom restoranu preko mog zeta Zorana Mirkovića, sa kojim je Bojan igrao fudbal.
Kako je krenula vaša priča?
– Nakon tog susreta smo počeli intenzivnije da se viđamo i shvatila sam da me ne gleda samo kao drugaricu. Na početku sam bila rezervisana, ali me je osvojio svojom inicijativom. Bio je neverovatan romantik. Odlučio je da se zbog mene vrati iz Amerike i skrasi u Beogradu, jer mu je ovde najlepše.
Na šta si zapravo „pala“?
– Pozvao me je na večeru, sve je bilo predivno, kulturno, kupio mi je cveće i ispratio me do zgrade. Ali, nije me čak ni poljubio. Na to sam pala! Sećam se da sam odmah pozvala kumu Miru i rekla joj kako je sve bilo lepo, ali da mu pošaljem poruku da ne komplikujemo stvari jer se znamo ceo život, a on živi u Americi. Kuma mi je rekla: „Ćuti, lezi i spavaj, ne šalji ništa.“ Bila je u pravu. Ujutru me je dočekala njegova poruka sa pozivom na doručak i kafu. Sve ostalo je istorija. Moj otac ga je jako voleo, kao i cela moja porodica.
Da li Bojan pomaže u tvojoj karijeri? – Dosta mi pomaže oko nastupa i pregovora. Ja nisam dobar pregovarač, tu sam povukla na oca — uvek bih rekla: „Pa dobro, videću, ne znam.“ Bojan to radi perfektno. Lepo je imati takvu podršku, pogotovo za ženu koja se bavi noćnim životom i putuje. Pravo je olakšanje kada znaš da je on tu.
Jesi li se pokajala što si se udala?
– Ne, nikako. Bio je to pravi izbor za moj život. Naš brak je ispunjen i potpun uz našu ćerku Emu.
Da li je Ema bila planirana kao jedino dete?
– Ne, želela sam da imam više dece. Imala sam jednu trudnoću tokom pandemije korone koja se, nažalost, loše završila. Ema je dar od Boga, moja prva i jedina uspešna trudnoća. Danas žene rađaju kasnije, ali moja jedina boljka u zrelim godinama je to što želim da budem zdrava i prisutna u njenom životu, da je izvedem na pravi put. Sreća mlađih roditelja je što mogu svašta da dočekaju sa decom, a ja se trudim da svoje strahove ne prenosim na nju.
Koliko te je psihički koštao gubitak te bebe?
– Bilo je preteško jer smo to žarko želeli. Ema je odmalena pričala kako želi batu ili seku. Iako ima mnogo dece u našoj široj porodici, razumem njenu želju, a i moja je bila da ima rođenog brata ili sestru. Dobila sam koronu na samom početku trudnoće, a da niko od ukućana nije bio zaražen. Kada se sve smirilo i kada sam otišla na pregled posle nekoliko nedelja, plod više nije imao vitalne signale. To je za svaku ženu strašno i poražavajuće. Patila sam mesecima. Ja sam tip koji teške stvari nosi u sebi i krije ih iza osmeha, ali bilo je zaista teško prihvatiti tu istinu.
Dodaj komentar