Intervju Aleksa Balašević | Kurir

Posle uspeha filma “Megdan”, Aleksa Balašević priprema novu autorsku priču i film “Nevernik”, koji najavljuje kao projekat svog života. Velika međunarodna ekipa, podrška evropskih fondova i neka od najvećih glumačkih imena bivše Jugoslavije samo su deo slagalice ovog ostvarenja. U velikom intervjuu za Kurir mladi scenarista i producent otkriva detalje sa snimanja, komentariše istorijski dolazak UFC spektakla u Beograd, ali i bez zadrške govori o tome kako se nosi sa slavnim prezimenom, zašto ne nosi “poznato, već veliko prezime” i zbog čega veruje da je sve na svetu prolazno sem Đorđa Balaševića.

– “Nevernik” je vrhunac mog života. Možda ću posle toga imati još koji dugometražni film, ali nikad više neću imati ove godine, ovaj vrhunac i ovakvu snagu kakvu sad imam za “Nevernika”. To je jednostavno moj životni poziv… Ne zanimaju me ni nagrade ni da li će biti na Netfliksu ili HBO, već samo da ga ostvarim i da tu noć mirno legnem u krevet.

Da li se u međuvremenu nešto promenilo u vašem autorskom pristupu?

– Moj prvenac “Megdan” pravljen je za publiku i mlade. Promocija sporta i života po pravilima, put do bajke. Doživeo sam to da mi film prvenac završi i na HBO i na Amazonu, a uskoro verovatno i na Netfliksu. Da mi Sting sedi u prvom redu na festivalu na Iskiji, gde smo uzeli dve zaista istorijske nagrade za svoje “selo”. “Nevernik” je nešto što me ceo život zanima: rat, pomalo elementi naučne fantastike (sci-fi), drama i verske različitosti u regionu… “Nevernik” je moj prvi film od početka do kraja po mojoj želji. I, naravno, u režiji čuvenog Naberšnika.

Pogledajte foto-album Alekse Balaševića:

Nedavno ste boravili u Bugarskoj. Kako napreduju prikupljanje sredstava i potraga za koproducentima? Hoće li Srbija biti uključena u finansiranje filma?

– Očekujem da će i Bugarska i Severna Makedonija podržati film. Solidan deo autorske ekipe dolazi odande, dve najveće produkcije su nas zvale i izrazile želju da delimo producentsku klupu. Što se Srbije tiče, nadam se, barem minimalno, da će biti deo filma. Srbija je dokazala širem regionu da poslednjih skoro 10 godina najviše snima i najviše ulaže u filmove, a pogotovo u serije. Dve uspešne nacionalne produkcije, kao što su Telekom i RTS, prave serije svetskog kvaliteta, od kojih se mnoge prikazuju na HBO-u, Amazonu i Dizni plusu, ali i na Kanskom festivalu, odvojeno i za serije i za filmove. Da ne spominjem tolike strance koji snimaju u Srbiji više nego igde jer su naši filmski radnici i produkcije zaista napredovali – prenosim šta iskusniji od mene tvrde. Slovenački filmski centar je prvi filmski centar koji nas je podržao, a iskreno bih voleo da bude uključen, ako ne naš filmski centar, barem neka naša televizija ili produkcija. Bez obzira na sve, ovaj film je potekao iz srpske produkcije, iako smo se već zvanično transformisali u međunarodnu evropsku produkciju.

“Megdan” vam je otvorio mnoga vrata u svetu filma. Da li zbog uspeha tog ostvarenja danas osećate veći pritisak ili veću slobodu dok stvarate “Nevernika”?

– Drugačiji je film, drugačiji pristup, mnogo je produkcija i koprodukcija. Nisam jedini u ovome i ne mogu neke odluke koje bih vrlo rado doneo da donosim sam… Osećam se kao da je snimanje ovog filma timski sport. Kao neki fudbalski klub sa deset iskusnijih i trofejnijih igrača od mene, dok se ja i dalje po nekim standardima svrstavam u debitante. U komunikaciji smo sa HBO-om i Amazonom, čija je distribucija “Megdana” prezadovoljna vidljivošću na skoro svim kontinentima sem Azije. Još uvek.

Čini se da vas sve više privlače velike, univerzalne teme – rat, pomirenje, porodica i ljubav. Da li mislite da je to pravac kojim ćete graditi karijeru scenariste i producenta ili biste voleli da publiku iznenadite potpuno drugačijim filmom?

– Ako gledam u budućnost, film posle “Nevernika” biće opet neka sasvim osma tema… Film “Nevernik” će biti, kao što sam rekao za regionalne medije, film omaž svim uzaludno prekinutim ljubavima samo zato što je neko boga nazivao drugačije. Takođe, film “Nevernik” ima fiktivnu radnju, ali to je tema koja na nestvarno lep, ali i bolan način prikazuje naš najlepši Balkan i naše ljude sa obe strane Drine, Save, Dunava…

Mnogo se govori o tome da nosite jedno od najpoznatijih prezimena na ovim prostorima. Da li danas imate utisak da ljudi sve više govore o Aleksi Balaševiću kao filmskom autoru, a sve manje kao o sinu Đorđa Balaševića?

– Uvek ispravim vaše kolege: ne nosim poznato prezime. Poznata prezimena nosi i rodbina rijaliti učesnika, kao i rodbina nezasluženo slavnih ljudi. Više volim da kažem da nosim veliko, snažno, uticajno prezime. A još teže od toga jeste to što ta krv teče u meni. S jedne strane teret, s druge privilegija u mnogim situacijama. Ja sam to uvek priznavao. Daj bože da ceo život budem taj Đoletov sin, to je najlepša titula za mene… Mislim da i tri Oskara da osvojim, ili da sam u svoje vreme tri olimpijade osvojio, opet bih bio Đoletov sin. Jer sve je prolazno sem Đorđa Balaševića. Moj sin, njegov unuk – verujem da će on imati svoj zlatni put. Ja sam ovde više kao neki v. d. Balaševića dok moj mali Đole ne napuni neke ozbiljne godine…

Kada biste danas mogli da pozovete oca i zamolite ga da pogleda samo jednu scenu iz “Nevernika”, koju biste mu pokazali i zbog čega baš nju?

– Najviše bih mu se hvalio time što će film podržati nekoliko zemalja Evrope. Zemalja u kojima se gotovo nije znalo za njega… Međunarodno priznanje ovog projekta za mene je novo poglavlje, koje me čini ispunjenim. Što se scena tiče, izbegavao bih da mu pokazujem, jer je čovek prepun savršenstva u sebi zapravo najneprijatniji kritičar.

Šta vas trenutno najviše muči ili preokupira u radu na filmu?

– Trenutno ništa, moram da priznam. Zasad je sve u najboljem redu. To me pitajte na setu!

Kako napreduje kasting za “Nevernika”? Ovog puta taj posao ste poverili kasting direktorki. Da li ćemo u filmu gledati Branka Đurića i kakva nas još glumačka iznenađenja očekuju?

– Očekujem Branka Đurića, Nenada Herakovića, Emira Hadžihafizbegovića, Ermina Sijamiju, Ivu Krajnc Bagolu… Još pet najvećih imena Srbije i Hrvatske potpisalo je ugovor, ali još uvek ne smem da ih otkrivam… Među njima je i jedna od naših najvećih glumica svih vremena.

Posle Kana i brojnih međunarodnih kontakata, koliko je danas realno da jedan film iz Srbije postane istinski evropski ili svetski projekat?

– Suviše sam zelen da pričam o tome. A opet, smatram sebe jednim od najvećih filmofila na Balkanu. Potrebno je odstupanje od naših uobičajenih navika. Projekat u startu mora biti prepoznat na stranim adresama, pa tek onda na našoj, kako ne bi dolazilo do prevelikih razočaranja.

Šta ste o filmskoj industriji naučili, a što ranije niste znali?

– Da je to u stvari jedna velika kocka. Poput ruleta… Sa još manjom šansom za dobitak.

Godinama ste kroz “Megdan” i organizaciju MMA događaja promovisali borilački sport u Srbiji. Kada je UFC konačno stigao u Beograd, da li ste imali osećaj da je ostvaren i deo vašeg sna?

– Ponosan sam na svoju zemlju što je obezbedila da se UFC organizuje ovde. Dokazalo se da je to i više nego zasluženo. Film prvenac “Megdan” upravo govori o tim modernim gladijatorima koji teže UFC. I dalje ni ja ni ljudi oko mene ne verujemo da je UFC stvarno bio u Beogradu i da opet dolazi. Velika čast za naš sport i svaka čast!

Kakvi su vaši utisci posle UFC spektakla u Beogradu? Da li vam se možda već po glavi vrti ideja za igrani ili dokumentarni film o nekom od naših boraca?

– Utisci su najbolji mogući. Ministarstvo sporta je bilo uključeno u dovođenje takvog svetskog događaja, što mi je bilo posebno drago s obzirom na to da taj “naš” sport nije olimpijski. Neka komšije sa one strane Tise organizuju svoj Hungaroring, a mi ćemo gladijatore. Možda se i spojimo jednog dana. Što se tiče dokumentarnog filma, plašim se da neću imati vremena za to. Imao sam dve veoma unosne ponude, ali sam ih prepustio kolegi iz Slovačke.

 Bonus video: Aleksa Balašević u manastiru