Intervju Branko Janković | Kurir

Dok publika širom Srbije ovih dana u bioskopima gleda film “Čuvar ikona Svetog Đorđa” rediteljke Jelene Bajić Jočić, vraćamo se razgovoru koji smo s glumcem Brankom Jankovićem vodili na Evropskom filmskom festivalu na Paliću neposredno pred premijeru ovog ostvarenja. Tada je ovaj dramski umetnik govorio za TV Ekran o ulozi policajca Vladana, glumačkim izborima, društvu koje često okreće glavu od problema i umetnosti koja bi trebalo da nas probudi.

– Upravo me je to i privuklo. Vladan nije stalno prisutan, ali predstavlja jednu veoma važnu dramaturšku liniju. Mi se često, bilo da smo u institucijama ili van njih, ušuškamo u neku svoju “uniformu”, baš kao on. Tada više ne vidimo probleme oko sebe, iako bismo mogli da pomognemo. Ponašamo se po onoj Dostojevskog: “Neka svet propadne, ja ću da pijem čaj.”

I u ovoj ulozi oseća se vaš prepoznatljiv humor. Koliko ste imali slobode da ga unesete u lik?

– Imao sam potpunu slobodu. Uvek nosim svoj izraz. Oduvek su me inspirisali Bata Stojković, Pavle Vuisić i Taško Načić, glumci koji su kroz naizgled jednostavne ili karikirane likove govorili mnogo više nego što se na prvi pogled vidi. Gde god sam mogao, provukao sam tu crtu komičnog. Ali kada se odmaknete i pogledate celu priču, shvatite da to više nije smešno. Opasno je kada neko nesvesno postane pretnja društvu. Mislim da je upravo nesvesnost glavni uzrok nehumanosti.

Branko sa porodicom na selu

Retko igrate u pozorištu i na filmu. Da li je to vaša odluka?

– Nije baš tako. Ljudi su stekli utisak da sam otišao na selo i da sam prestao da se bavim glumom. Nisam se okrenuo ni filmu ni pozorištu, samo ne prihvatam sve što mi se ponudi. Kada pročitam tekst i vidim da to nije ono što tražim, jednostavno kažem “ne”. Ne osećam da sam zbog toga nešto izgubio. Naprotiv, publika mi se iskreno obraduje kada me vidi, a ja i dalje čuvam taj glumački žar kroz manje, ali meni važne uloge.

Postoji li nešto što vas danas posebno inspiriše kao glumca?

– U poslednje vreme veoma me inspirišu ruski klovnovi. Oni s mnogo cinizma, humora i hrabrosti govore o ozbiljnim temama. Deluju nevešto, ali uvek pogode suštinu. Fascinira me i naše društvo. Imamo odlične pisce i mislim da upravo kroz naše autentične priče možemo da lečimo rane ovog naroda. Što se filmske estetike tiče, italijanski neorealizam je nešto čemu se uvek vraćam. Taj duh smo imali i u jednom periodu srpske kinematografije.

Šta biste poručili publici koja tek treba da pogleda “Čuvara ikona Svetog Đorđa”?

– Danas se pravi mnogo sadržaja koji služi kao neka vrsta anestezije i skretanja pažnje sa suštine. Ovaj film je upravo suprotan tome. Potreban nam je da bismo se, baš kao moj Vladan, osvestili. Da se zapitamo koju teritoriju gubimo, gde su naši ljudi i koji su stvarni problemi kojima moramo da pogledamo u oči ako želimo dobro ovoj zemlji.

 Bonus video: Ljilja o ulozi u seriji “Selo gori”