Intervju Filip Gajić | Kurir

Preuzimanjem kormila Bitef teatra, reditelj i glumac Filip Gajić pokrenuo je radikalan zaokret, najavivši beskompromisan raskid s dotadašnjim komercijalnim i bulevarskim repertoarom. Novom sezonom, pod nazivom “Pade Vavilon”, fokus teatra hrabro usmerava prema autorima iz Azije, Afrike i Latinske Amerike, nudeći publici umetnost koja spaja umesto da deli. U iskrenom razgovoru za Kurir, Gajić bez zadrške govori o takozvanoj kulturnoj eliti, odbrani kolega i neuništivoj snazi scene, koja nadilazi prolazne političke agende.

– Postoje pritisci od marioneta i zelenaša, gledam na njih kao na decu bez sreće. I kad god me napadnu, znam da dobro putujem. Pritiske i hajku forsiraju tri-četri pačeta iz petokolonaških biltena.

Izjavili ste da ste zatekli repertoar prepun tezgi, bulevarskih i komercijalnih predstava. Kakav Bitef teatar publika može da očekuje pod vašim vođstvom?

– Voleo bih da Bitef bude pozorište koje će svojim predstavama zagrliti gledaoce, ono koje ih neće deliti na skupove. Ono koje će u gledaocu buditi radost i ljubav, dostojanstvo i dobrotu, ono u kojem je publika osnovni smisao.

Nova sezona nosi naziv “Pade Vavilon” i okrenuta je autorima iz Azije, Afrike i Latinske Amerike. Zbog čega ste se odlučili na ovakav repertoarski zaokret?

– “Pade Vavilon” je naziv slike Leonida Šejke. Publika je već decenijama zasićena literaturom od antičke Grčke preko srednjeg veka do Amerike i cele Evrope. Predstave sa ova tri kontinenta se retko ili nikad ne igraju. Postoje narodi kod kojih perfidno imperijalno nasilje nije odomaćeno kao tamo gde mi pripadamo. U Brazilu ljudi znaju odakle duva nevolja. Čak ni promena vlasti tamo neće uticati na samosvest velike većine. Za razliku od ovog dela Evrope, oni odlično razumeju robovlasnički jezik.

Često ističete da je domaće pozorište postalo previše opterećeno ideologijom. Šta je danas suština dobrog pozorišta?

– Pozorište ne trpi ni ideologiju ni propagandu. To čak ni Staljinu nije uspelo. Sapleo se o Bulgakova, Babelja i mnoge druge, pa ih je pobio. Ni to nije slomilo pozorište, a tek mu ne mogu ništa današnji jahači dimnih zavesa. Pozorište ima kontinuitet od mnogo hiljada godina, i u stanju je da izdrži sve slabosti i recidivne bolesti čovečanstva. Verujem da će se presložiti zvezde na nebu i da će doći spokojniji dani.

Izjavili ste da će se evropska kulturna scena uskoro promeniti, po dolasku novih elita. Na čemu temeljite takvu procenu i kako će se te promene odraziti na samo pozorište?

– To je samo moja nada. Svako razuman vidi da je globalistička agenda šuplja, i kao takva prsla je kao lajsna. Paradoks je da će desničari koji nadiru biti oni koji će da, kao po kazni, spuste svoje narode na svoje mesto, i onda će morati da započnu dug proces oslobađanja od arogancije, neosećajnosti, pohlepe i terora koji vrše vekovima nad slabima, mada slabi više nisu slabi. Nadajmo se da neće i nas do kraja uvući u svoje nesreće. A na pravo pozorište, suštinski i na duže staze, ne može da utiče nikakva elita. U elite labave su kite, upravo ih to u stado sakuplja. Da li će promene da zaustave forsiranje praznine i pretvaranje pozorišta u NVO platforme – to ćemo videti, kao i čime će zameniti globalističku agendu, nečim boljim ili još gorim.

Tokom ovogodišnjeg Bitefa tvrdili ste da je bilo pokušaja opstrukcije festivala. Da li su te opstrukcije uspele, s obzirom na to da smo svedočili punim salama i dobrim predstavama?

– Bilo je onoliko pokušaja, a ja sam se borio za suštinu pozorišta. Politički kontekst me nijednog trena nije zanimao. Dakle, uz mene je bilo biće pozorišta, a uz organizovanu opstrukciju ne može biti ničeg osim mučne praznine i mračne gluposti.

Javno ste stali u odbranu Ljubiše Ristića. Smatrate li da se umetnici u Srbiji danas češće vrednuju na osnovu političkih stavova nego na osnovu svog dela? Zašto ste Ljubiša i vi trn u oku tzv. kulturne elite?

– Dovoljno njega brane njegov um i njegova neumoljiva postojanost i doslednost. Kako bi rekao Bukovski, oni se nama smeju što smo drugačiji, a mi se njima smejemo što su svi isti. I kakva crna kulturna elita. To su oni što čorbu jedu ofingerima, a ego natapaju vrućim viskijem i korumpiranim nagradama. Ja decenijama u starim cokulama pijuckam ladnu rakiju i volim svoju zemlju, meni je dobro. Istorija pamti samo one koji su voleli svoju zemlju. Drugačije neću biti upamćen jer predstave su kapi što nestanu u moru u zoru. Mene će možda pamtiti samo ljubav u svojoj nežnoj i surovoj ludosti. Ja sam blagosloven jer umem da volim i one koje ne razumem i one čije noževe nosim u leđima. I grešim, često grešim.

Proteklog vikenda je održana premijera predstave “Gospođa Nar i njena deca”. Jeste li zadovoljni?

– Mladi ljudi su napravili pametnu predstavu po savremenim iranskim pričama, dirljivim pričama koje se odvijaju tokom dana kada padaju bombe na Teheran. Koga zanima dubina Persije, treba da vidi predstavu. Sledeća premijera je “Hristos, sin” po motivima romana “Jevanđelje po Isusu Hristu” Žozea Saramaga. Priča je smeštena u današnji Vitlejem i Jerusalim.