Intervju Huan Pablo Eskobar

Huan Pablo Eskobar, poznat i kao Sebastijan Marokin, prošle nedelje boravio je u Beogradu, gde je održao promociju knjige „Moj otac Pablo Eskobar“. Njegova ispovest i svedočanstvo o očevom životu godinama unazad izaziva globalnu pažnju, otvarajući svakom stranicom ovog dela novo pitanje i rušeći još jednu predrasudu. Zakleti pacifista, kako je o njemu govorio otac, u razgovoru za Kurir deli uspomene iz detinjstva i govori o bremenu koje nosi kao sin najvećeg narko-bosa u istoriji.

Šta vas je navelo da tražite oproštaj za dela svog oca?

– Verujem da potreba proizlazi iz tereta koje nosi njegovo nasleđe. I pored toga što nisam bio akter njegovih postupaka, tretiran sam kao da jesam. Rodio sam se u situaciji koju nisam izabrao, a nasledio sam neprijatelje koje nisam stekao. Uvek sam tražio mir i razumevanje, a ne osvetu ili nasilje. Verujem u preuzimanje odgovornosti za naše postupke, ali je takođe važno zapamtiti da mi nismo naši roditelji i ne bi trebalo da budemo odgovorni za njihova dela.

Kada ste shvatili da je on najveći diler droge u istoriji?

– Otac mi je sa sedam godina rekao da je kriminalac i da se tome posvetio. U tom uzrastu ne možeš da razumeš značenje tih reči, posebno kada je moj otac završio kao najviši vođa jedne od najopasnije kriminalne organizacije 20. veka. Sećam se da sam ga pitao o njegovom bogatstvu, jer sam često čuo da je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Njegov odgovor je uvek bio isti: imao je toliko novca da je prestao da broji. Međutim, video sam kako mu je trgovina drogom oduzela sve, uključujući i život. Ovo me je navelo da se zapitam o dugoročnoj isplativosti takvog posla, jer on neizbežno postaje izvor moći i nasilja.

Od svih kontradiktornosti koje su karakterisale život vašeg oca, koju je bila najteže razumeti?

– Njegova simultana želja za moći i respektabilnošću kroz politiku i učešće u nedozvoljenim aktivnostima. Imao je san o osnivanju univerziteta, izgradnji bolnica i služenju narodu, a ipak njegova sredstva za postizanje ovih ciljeva bila su daleko od pravnog ili etičkog. Ova dihotomija između njegovih javnih težnji i privatnih akcija uvek je bila izazovna za prihvatanje.

Postoji li nešto što biste želeli da javnost bolje razume o vašem ocu što možda nije opšte poznato ili shvaćeno?

– Da, voleo bih da ljudi shvate da moj otac Pablo Eskobar nije bio samo ozloglašeni narko-bos kakvog ga mediji često prikazuju. Bio je i otac i porodični čovek. Proveli smo skoro svaki vikend s njim kada je to bilo moguće. Bio je uključen u naše živote i brinuo se za nas dok je nas istovremeno ostavio izloženim mnogim vrstama nasilja. On je bio proizvod svog okruženja koje su oblikovali društveno-ekonomski uslovi Kolumbije u to vreme.

Kada ste doneli odluku da prekinete ciklus i izaberete drugačiji put?

– Odluka da okončam ciklus nasilja doneta je mnogo pre smrti mog oca. Kao dete, ispitivao sam očeve nasilne metode i molio ga na sve moguće načine da napusti svoju mržnju, odloži oružje i pronađe nenasilna rešenja za svoje probleme. Nisam bio sin koji je slepo sledio svog oca. Video sam bol i patnju koju su njegovi postupci izazvali i znao sam da ne želim da nastavim tim putem. Nadam se da ću biti upamćen po sopstvenim postupcima, a ne delima mog oca. On me je javno priznao kao pacifistu na dan kada se predao vlastima. Imao sam 14 godina kada se to dogodilo.

Vaša majka i sestra se retko pojavljuju u medijima, a vi ste poneli ulogu predstavnika porodice.

– Sestra voli da se drži daleko od javnosti, a majka je odlučila da napiše memoare koje će objaviti. Podsticao sam je da napiše svoju priču. Što se mene tiče, odlučio sam da govorim javno i da podelim našu priču i perspektivu. Nije lako nositi prezime Eskobar, ali verujem da je važno da razgovaramo o lekcijama koje smo naučili i kako smo odlučili da živimo pošten i dostojanstven život nakon svih tragedija s kojima smo se suočili.

Kako ljudi reaguju kada saznaju za vaše poreklo?

– Reakcije su različite. Neki brzo osuđuju i kritikuju. Drugi smatraju da moja porodica i ja živimo od velikog nasledstva mog oca, što nije tačno. Preživeli smo zahvaljujući pomoći majčine porodice, sposobnosti moje majke da posluje u oblastima umetnosti i nekretnina, a svi smo studirali i postali svoji ljudi.

Svi vas znaju kao sina Pabla Eskobara, ali ko je Sebastijan Marokin?

– Sebastijan Marokin je ime koje sam usvojio da zaštitim svoj život nakon očeve smrti. Ni na koji način to nije rezignacija ljubavi, niti želja da se nešto sakrije, već zaštita života, a takođe i svedočanstvo da može da se počne od nule, kao običan građanin, bez ikakve privilegije, ali i prezimena koje me podvrgava predrasudama zbog konotacija koji dolaze sa imenom Eskobar.

Kurir