Intervju koreograf Sidi Larbi Šerkaui

Balet Srpskog narodnog pozorišta je prošle nedelje premijerno predstavio “Jesen”, s koreografijom jednog od najznačajnijih umetnika današnjice Sidija Larbija Šerkauija. Oduševljenje publike obeležile su snažne ovacije. Više od pedeset igrača učestvovalo je u višemesečnom procesu pripreme ovog zahtevnog dela, suočavajući se s novim koreografskim jezikom, drugačijim načinima zajedničkog rada i pomeranjem sopstvenih granica. Nakon premijere u Novom Sadu, predstava je gostovala na festivalu Visavi u Gorici, gde je Balet SNP svoje novo umetničko iskustvo predstavio italijanskoj publici. Beogradska publika imaće priliku da otkrije ovu predstavu 6. novembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Čuveni koreograf za Kurir govori o daljem razvoju našeg baleta, inspiraciji, kao i o saradnji s Madonom, Bijonse i Marinom Abramović.

Kako je nastao balet “Jesen”?

– Sve je počelo u Antverpenu, kad sam postao direktor Baleta Flandrije. Pošto je reč o veoma klasičnoj baletskoj kompaniji, osetio sam potrebu da s njima istražim ideju padanja. Znali su kako da se podignu, kako da lete i da se okreću, ali padanje je bilo nešto što sam ja mogao da im donesem. Dopala mi se engleska reč “fall” jer se odnosi na pad, ali i na jesen. Govori o godišnjem dobu gubitka, ali gubitka koji pravi prostor za rast nečeg novog. Zanimalo me je kako funkcioniše životni ciklus u kojem moramo da se oprostimo od određenih stvari kako bismo išli napred. To je bila prava metafora za kompaniju u tom trenutku. Predstavu smo napravili za veoma kratko vreme; plesači su bili hrabri, a moram da kažem da mi je uzbudljivo što i sada ovde imam slično iskustvo. Vidim da su mladi igrači spremni da istražuju i rade stvari koje ranije nisu. Nalaze se u fizičkim pozicijama koje su za njih potpuno nove, a dopada mi se kako se bore da ih savladaju neprestano pronalazeći nova rešenja.

Koliko je muzika važna u vašem radu?

– Muzika Arva Perta oduvek mi je bila veoma bliska. Predivno je jednostavna, istovremeno veoma duhovna i ostavlja mnogo prostora. Osećaj koji u meni budi podseća me na prirodu, pa sam poželeo da i igrači pokreću svoja tela na taj način. Početak predstave podseća na kretanje delfina. Zatim prelazimo na pokrete koji asociraju na guštere ili zmije u pustinji, da bi se igrači na kraju pretvorili u ptice. Potom slede motivi vatre, a na kraju sve postaje led. Predstava je elementarna. Želeo sam da igrači zaista uspostave vezu s prirodom i njenim načinima kretanja. Uz to, veoma je demokratska – iako postoje solističke deonice, na neki način svi na sceni pripadaju svima.

Balet zahteva stroge pozicije, dok savremeni ples nudi drugačiju, publici neobičniju slobodu?

– Savremeni ples omogućava specifičnu vrstu istraživanja. Možete da isprobate načine kretanja koji odstupaju od onog na šta ste navikli, ali istovremeno je tehnički podjednako zahtevan kao balet i traži ogromnu disciplinu. Rekao bih da je teži upravo zato što je slobodniji. Zahtevniji je jer morate biti spremni da stalno stvarate. Mene zanima tradicija, ona istinska, koja postoji u narodnim plesovima, ne zanima me konzervativizam. U mom radu ćete videti kretanje koje podseća na kretanje životinja, ali i tradicionalne okrete ukomponovane s baletskom tehnikom. Zato ne favorizujem jednu formu u odnosu na drugu – balet i savremena igra se međusobno dopunjuju, a sve zavisi samo od toga koliko ste kreativni.

Sarađivali ste s najvećim imenima pop kulture, uključujući Bijonse i Madonu. U kakvom radu vi lično najviše uživate?

– Volim da radim s tim snažnim ženama jer tačno znaju šta žele i sposobne su to da izraze. Obe su duboko povezane sa igrom i poštuju je. Madona se bavila plesom i pre nego što je postala pevačica, izuzetno poštuje koreografiju i uvek želi da stvori nešto originalno. Rad s njima je inspirativan i mnogo učim iz tih iskustava, naročito posmatrajući Madoninu sposobnost da iznova osmisli sebe tokom tako bogate karijere. To je nešto što i ja pokušavam da radim.

Koja saradnja vam je bila zanimljivija, s Bijonse ili Madonom?

– Odgovoriću vam ovako: s Marinom Abramović. S njom sam radio dva puta i to mi je uvek bilo zadovoljstvo. Ona odmah gađa u suštinu. Izuzetno je duhovita, inteligentna, velikodušna i jasno zna za šta se zalaže. Zbog svega toga, ona mi je omiljena saradnica. Još u mladosti sam bio njen veliki obožavalac. Njen rad, sa ekstremnim umetničkim izrazom, naveo me je da pomislim da je upravo to ono što i sam intimno osećam i čemu težim.

Ovo nije prvi put da ste u Srbiji, ali ste, zahvaljujući Aji Jung, u SNP u drugačijoj ulozi. Koliko je važna njena podrška?

– U životu je veoma teško ispričati svoju priču ako nemate ljude koji će vam stvoriti platformu. Zahvalan sam na tome. Ljudi me prepoznaju po savremenoj igri, ali moja baletska karijera traje već 22 godine. Baletske predstave retko idu na turneje, obično su vezane za matični grad. Zato mi je posebno uzbudljivo što sam ovde kao koreograf koji radi s klasičnom baletskom kompanijom.

Aju Jung ste upoznali na Beogradskom festivalu igre. Kako biste opisali vašu saradnju ovde?

– Sve se svodi na poverenje i razumevanje vizije druge osobe. Aja je imala ideju da dovede žive, savremene međunarodne koreografe da rade s mladim igračima, što je veoma plemenito. Važno je da igrači neguju klasične predstave, ali i da dobiju priliku za ovakva iskustva. Impresioniran sam njihovom neverovatnom posvećenošću. Do sada sam Aju poznavao kao osobu koja poziva umetnike na festival, a sad je vidim u drugačijem svetlu – kako sa svojim plesačima stvara porodicu, i zaista sam oduševljen.

U kom pravcu će se Balet SNP dalje razvijati?

– Mislim da će se razvoj odvijati u dva pravca: s jedne strane ići će sve dublje u tradiciju, a sa druge sve dublje u budućnost. Da bi drvo imalo mnogo grana, potrebno mu je snažno korenje. Oba procesa odvijaće se istovremeno. Vidim da Aja vredno radi na tome i verujem u nju i ove mlade ljude. Radujem se što ću pratiti kako kompanija raste i zahvalan sam što sam deo tog razvoja.

Na čemu trenutno radite?

– Radim s Markom Bruom, plesačem koji koristi invalidska kolica. Napravio sam za njega solo predstavu, na koju sam veoma ponosan i koja je trenutno na turneji. Takođe, kao pedesetogodišnjak ponovo nastupam u jednom cirkuskom projektu s Martinom Cimermanom. Napravio sam šestogodišnju pauzu u izvođenju, tako da mi je veoma zabavno da ponovo budem na sceni. Trudim se da i dalje iznenađujem sebe projektima koji izlaze iz okvira konvencionalnog.