Intervju Milčo Mančevski | Kurir

Postoje autori koji filmove snimaju da bi ispričali priču, a postoje i oni koji kameru pretvaraju u svedoka vremena. Milčo Mančevski pripada ovoj drugoj vrsti. Svetski priznati reditelj, čiji je kultni film “Pre kiše” obeležio istoriju evropske kinematografije, ovoga puta ostavio je po strani igranu fikciju kako bi zabeležio jednu od najvećih tragedija koje su pogodile region poslednjih godina. Njegov dokumentarac “Dobri ljudi”, koji će premijerno biti prikazan na Sarajevo film festivalu, nije samo film o nesreći u Kočanima već i priča o dostojanstvu, sećanju i pravu žrtava da njihova istina ostane sačuvana. U razgovoru za Kurir, Mančevski otvoreno govori o granicama dokumentarnog filma, umetničkoj istini, ličnoj borbi protiv korupcije u filmskoj industriji, ali i o tome zašto smatra da je danas subverzivnost postala pitanje časti.

– Moramo da zabeležimo istinu i da se nadamo da se ne ponovi. Previše je galame, a malo istine. Desilo se puno tragedija, pa čak i građanski rat u Makedoniji 2001, a da mi nemamo dovoljno nefiltriranih sećanja, dovoljno direktnih svedočenja, dovoljno emocija učesnika. Sve se prelomi kroz nekakva objašnjavanja i tumačenja. Ljudi koji su doživeli ovu tragediju i porodice koje su izgubile nekoga imaju pravo da im se direktno čuje glas. Njihov glas, njihov opis emocija i razmišljanja treba da ostanu zabeleženi za iduće generacije. Ovo nije samo dokumentarac već je i dokument.

U “Dobrim ljudima” nema potrebe za velikim autorskim gestovima jer je stvarnost sama po sebi potresna. Koliko je bilo teško odoleti iskušenju da kao reditelj pojačate emociju i umesto toga dopustite ljudima da sami ispričaju svoju istinu?

– Veliki umetnici znaju kad da zaćute. Nas uče da pojačamo emociju, poruku, priču. To nam je u srži filmskog zanata. Ali umeće je i vrlina znati kad treba nagaziti, a kad se treba povući. Kad treba ubaciti fantaziju u petu brzinu, a kad treba ćutati u petnaestom redu. Mi smo se svesno suzdržavali od “ulepšavanja”. Što ne znači da nismo imali pune ruke posla organizujući monologe. Ovo nam je bio svestan estetski i filozofski pristup. Previše je pojačavanja danas. Izgubili smo sposobnost da slušamo i da budemo diskretni, tihi, skromni, da razmislimo. I heroji i žrtve ove katastrofe imaju centralno mesto u našem filmu. Naš je zadatak bio da se sklonimo, ali i da pažljivo saslušamo njihove individualne priče, pa da zatim od toga filigranski sastavimo veliku sliku koristeći samo njihove reči, lica, telope i vrlo, vrlo malo muzike.

Najteže je snimati ljude koji još nisu stigli ni da ožale ono što su izgubili. Kako ste znali da kamera u jednom trenutku postaje podrška, a u drugom može da postane teret?

– Slušaš s poštovanjem, spreman si da prekineš ako sagovornik to zatraži, čak i ako sam primetiš. U ovakvom su filmu ljudi važniji od umetnosti.

U jednom trenutku filma postojala je scena u kojoj govorite o smrti svoje majke i prvi put potpuno otkrivate sopstvenu poziciju. Da li ste izbacivanjem te scene zaštitili film ili ste možda zaštitili sebe?

– Nisam imao potrebu da zaštićujem sebe jer sam otkrivanje bolne istine odavno shvatio kao terapiju. To sam i hteo da saopštim ožalošćenim roditeljima. Odluka da izbacimo tu scenu je bila estetske prirode. Time što sam progovorio, razbio sam četvrti zid, pa smo mi iza kamere postali učesnici. I to mi se dopada kao koncept jer sadrži dozu strukturalizma. Ali, s druge strane, poremeti se onaj asketski minimalizam kojim vodimo film. Tako je pobedio minimalizam.

Rekli ste da dokumentarni film često krije činjenicu da iza kamere stoji čovek sa svojim emocijama i stavovima. Da li je potpuna objektivnost uopšte moguća ili je to najveća iluzija dokumentarnog filma?

– To je iluzija dokumentarnog filma i laž kojom se neki dokumentaristi koriste. Oni manipulišu materijalom zato što je to u opisu radnog mesta filmadžija, ali se kriju iza istine i objektivnosti. Najpoštenije je priznati da svaki autor, uključujući i dokumentariste, prezentira svoju istinu. Treba biti pošten s tom temom. Ali nije neki film manje dobar ako on otvoreno odslikava autorovu istinu, autorovu subjektivnost, jer je ta autorska istina suština umetničkog dela. Umetnička istina je ono što je najvažnije. Faktička istina je samo mali deo velike slike. Uostalom, film je umetnost, a nije novinarstvo ili istorija, i treba da ima veće ambicije od samo prikazivanja istine.

Svetska premijera filma biće u Sarajevu, gradu koji možda bolje od bilo kog drugog razume šta znači kolektivna trauma. Da li vam je važno da publika iz sale izađe potresena ili da izađe sa osećajem nade?

– I jedno i drugo. Film dotakne dno tuge i onda se pojavi nada, polako počnemo da se krećemo ka površini, ka svetlosti.

Istovremeno ste završavali dokumentarac o najvećoj tragediji u regionu i snimali crnu komediju “Sestra, brat i šaht”. Da li je jedan film bio svojevrstan beg od drugog ili su se ta dva sveta neprestano sudarala u vama?

– Ne znam. Možda se nadopunjuju zato što su različite emocije. Ali ipak i jedna i druga su u meni kao autoru. Mi smo svi kompleksniji nego što se na prvi pogled čini.

Za film “Sestra, brat i šaht” rekli ste da nastavlja tradiciju jugoslovenskog crnog talasa. Šta danas, u vremenu društvenih mreža, političke polarizacije i opšte buke, znači biti subverzivan autor?

– Verovatno je biti subverzivan danas manje moderno, a više potrebno nego nekad. Globalno gušenje individualne slobode za račun korporacija i politike je gore nego u vreme crnog talasa. Tu, naravno, spada i promena u međuljudskim odnosima jer je manje spontanosti, dokolice, poverenja, solidarnosti… Način na koji koristimo tehnologiju podstiče prostačko ponašanje, a politička i korporacijska vlast neumoljivo koriste tehnologiju protiv ličnih sloboda, pa je neophodno biti subverzivan, pitanje je intelektualnog opstanka i pitanje časti.

Poslednjih godina prošli ste kroz blokade, prijave, sudske procese i javne napade zbog borbe protiv korupcije. Da li vas je sve to učinilo gorčim čovekom ili vas je, paradoksalno, učvrstilo u veri da film ipak može nešto da promeni?

– Samo mi je potvrdilo da treba da verujem u sebe i u neku, makar minimalnu, kosmičku pravdu. Gorči nisam, naprotiv – sad se radujem svakom novom filmu i svakom novom gledaocu više nego ranije. Filmska me je mafija probudila. Nisam optimista da jedan film može da puno toga promeni, ali nam je neophodna lepota u životu i neophodno nam je da se izražavamo i da tražimo istinu, a film može u tome bar malo da pomogne. Filmska mafija, njih pet-šest ljudi, deca i žene filmskih dinastija, koji su koristili političke veze i državni aparat u lične svrhe, pokušali su da mi zabrane da snimam, a ja sam, naprotiv, snimio ne jedan, već dva filma. Dobio sam dva sudska procesa protiv agencije za film, dobio sam potvrdu da je tačno to što sam prijavio (korupcija, namešteni konkursi, zloupotreba, pljačka) od antikorupcijske komisije, od državnog zavoda za reviziju, od ministarstva za kulturu, od Transparensi internešnela, a međunarodnu podršku sam dobio i od Vislbloving internešenela (Whistleblowing International), Venecijanskog festivala, oba udruženja filmadžija Italije… Dok ja imam da publici ponudim dva filma, oni ne mogu niti jedan da spakuju sa svim parama koje su pokrali od agencije.

Posle filma “Pre kiše” često vas njime predstavljaju, iako ste od tada snimili čitav niz značajnih ostvarenja. Da li vas ta etiketa nekada opterećuje ili je doživljavate kao privilegiju?

– Snimio sam bolje filmove od “Pre kiše”, ali je taj film doživeo globalnu vulkansku eksploziju i logično je da me uvek povezuju s time. Interesantan je emotivni naboj koji “Pre kiše” izaziva kod ljudi širom sveta – pišu mi ili mi prilaze ljudi koji posle svih ovih decenija tačno pamte emociju koju je taj film probudio u njima. To je nešto što se veoma retko dešava ne samo jednom autoru već čitavim kinematografijama.

U gotovo svakom vašem filmu postoji trenutak kad pojedinačna sudbina postaje ogledalo čitavog društva. Da li to tražite dok pišete scenario ili tek tokom snimanja shvatite da ste zapravo govorili o mnogo većoj temi?

– To se uvek kasnije iznedri iz samog filma. Pišem po intuiciji, a intuicija je talenat plus iskustvo. Nemam planirane poruke ili teme. Ako je ideja zdrava, ona će sama pronaći svoju rezonancu i razviće se u veću temu, biće svakome dostupna – nekome na očigledan način, nekome na podsvestan način.

Šta biste poručili mladim rediteljima sa ovih prostora koji žele da prave lične i autorske filmove?

– Da ih prave. Da ne jure za fondovima i festivalima, da ne kalkulišu sa onim što vratari industrije traže od njih da snimaju, već da probiju ta vrata svojim delima.

Šta vas, posle svih ovih godina, i dalje vezuje za Beograd i srpsku filmsku scenu?

– Puno prijatelja i zajednička prošlost. Beograd je ključan deo mojih formativnih godina.

Smeta li vam što publika u Srbiji vaše filmove doživljava gotovo kao svoje, a ne kao one iz komšiluka?

– Naprotiv, to me neizmerno raduje. Ja se često u Beogradu osetim više kod kuće nego u Skoplju. Prijaju mi direktna komunikacija, energija, humor – poput svežeg vazduha su.

Kako vam danas izgleda Beograd u odnosu na vreme kad ste ovde prvi put dolazili kao mladi autor? Šta vas u njemu i dalje inspiriše, a šta vas iznenađuje?

– Danas ga, nažalost, ne poznajem previše jer ne dolazim u Beograd baš često.

Kad se družimo u Beogradu? Stižete li li na Fest?

– Ne znam za Fest, ali svakako ćemo se družiti jer je film “Sestra, brat i šaht” srpska koprodukcija s kućom “Sens prodakšn” Milana Stojanovića, pa ćemo, između ostalog, i zbog toga imati lepu beogradski premijeru krajem ove ili tokom sledeće godine.

“Dobre ljude” ste finansirali bez pomoći fondova i institucija. Da li je to bila odluka iz umetničke potrebe za potpunom slobodom ili izraz nepoverenja prema sistemu koji bi trebalo da podržava ovakve filmove?

– I jedno i drugo – nisam želeo da objašnjavam i pravdam naš delikatan pristup delikatnom materijalu. Istovremeno, nisam želeo da ulazim u političke igre koje su se stvorile oko ove ogromne ljudske tragedije. Postojao je i drugi razlog – ja sam bio na crnoj listi makedonske agencije za film zato što sam prijavio korupciju u agenciji. Filmska mafija je, uz pomoć tadašnje vlasti, pokušala da me ućutka i da se osveti.

 Bonus video: Pismo Mira Banjac glumcima