radiobalkanfox
Glumica Vesna Stanković otvoreno je u prethodnom periodu govorila o svojoj borbi sa kancerom, strahovima i operacijama kojima je bila podvrgnuta. Imala je dve operacije i više hemioterapija, a uprkos svim izazovima uvek uspevala da održi pozitivan duh, i ne krije da ju je bolest promenila u mnogome.
Vesna kaže da joj je oduvek bilo teško da zatraži pomoć kada joj je potrebna, te da ju je bolest naučila da nekada mora da pokaže slabost, ali joj to još uvek teško pada.
Vesna Stanković Foto: Nenad Kostic/Kurir
– Čitavog života sam sve radila sama. Pomoć nikad nisam tražila ni od roditelja, ni od rođaka (jednom zatražila i opekla se). Jedino od muža tražim i očekujem, ali on nije neka druga osoba, nego polovina mene – napisala je ona na svom Fejsbuk nalogu i dodala:
– Otkako sam se susrela sa ozbiljnom dijagnozom pomoć sam prihvatala, a neki su je zdušno davali i nikad im neću to zaboraviti. Ali kad su u pitanju svakidašnje stvari, ma kako meni važne bile, ne umem, ne znam, ne smem, stid me je, bolno mi je… I uvek se vratim na ono moje naučeno, u kosti utetovirano – Neka, sama ću.
Glumica je ranije u ispovesti za “Blic” govorila o prvoj reakciji kada je saznala za opaku bolest.
Vesna Stanković Foto: printscreen/instagram/vesna_alu
– Psiholozi kažu da kad se čoveku saopšti neka strašna vest o nekoj tragediji, gubitku, bolesti, da je prva reakcija poricanje. Kad sam se suočila sa tom dijagnozom koja je kancer dojke, kada sam prvi put dodirnula tu kvrgu, izbočinu na dojci, celo moje biće je prepoznalo da je to ta dijagnoza. I ja sam preskočila taj momenat odbacivanja i odbijanja. Kažu da je sledeća faza očaj, gnev. Ja sam i to preskočila. Pa onda ide proklinjanje, sukob sa Bogom – Zašto Bože, baš ja? Zašto baš meni? I to sam preskočila. Ja sam to otkrila, a lekari potvrdili da je to dijagnoza i ja sam krenula u bitku koja nije bila histerična, ishitrena. Nije bilo ni poricanja, nego promišljeno, svesno. Imala sam teške padove, imala sam emocionalne – rekla je ona i otkrila šta joj i šta je najteže palo:
– Strah da neću moći da glumim. Ja nisam imala ni u jednom trenutku strah od smrti. Ja imam 54 godine, tog trenutka sam imala 52, al opet ja sam prešla nekako pola tog nekog ljudskog života. Imam dve divne ćerke koje su već devojke. Imam muža koga obožavam već 25 godina. Odigrala sam neke lepe uloge i ni u jednom trenutku nisam imala strah od smrti. Teško mi je bilo propadanje tela i nemoć, jer toliko te ta bolest deformiše. Mi ostajemo trajno oštećeni iznutra. Opala mi je kosa, trepavice. Znala sam da će se vratiti. Još se nije vratilo kako treba. To da odjednom ja više ne mogu da treniram, da ne mogu da idem na vrućinu, na sunce, u bazen, u saunu. Ta nemoć. E, to je nešto što je meni, što je meni mnogo teško palo. Ali opet imam plan B. Ako ne bude, ne budem mogla u nekom trenutku da glumim, ja ću onda da pišem.
Dodaj komentar