Ispovest Nebojše Kundačine o 33 godine mlađoj supruzi Mariji

U Beogradskom dramskom pozorištu u toku je Jagoševa nedelja, posvećena velikom reditelju Jagošu Markoviću, koji nas je napustio pre dve godine. U okviru programa izvedena je i „Filomena Marturano“, predstava koju je Marković režirao, a u kojoj igra Nebojša Kundačina.

Jedan od naših istaknutih glumaca sa Jagošem je sarađivao više puta, a njihov prvi susret dogodio se pre više od tri decenije. Za Kundačinu, Jagoš nije bio samo veliki reditelj već umetnik čiji se trag i danas oseća na sceni.

Foto: Video Zoran Gajić / RAS Srbija

Odlazak Jagoša Markovića ostavio je veliku prazninu u domaćem pozorištu, ali njegove predstave i dalje žive. Upravo to, smatra Nebojša Kundačina, možda najbolje govori o veličini njegovog rada.

– Jagoš je, evo, i ovo je očigledan dokaz da predstave koje je on pravio dugo žive i ostaju. Ono što je on ostavio prosto je toliko vredno u pozorištu. Imao je osoben pristup koji je bio strastan, a njegova ličnost toliko prepoznatljiva da, čak i da niste poznavali Jagoša, znali biste da je predstava koju gledate njegova. Po energiji, maštovitosti i čaroliji koja je na sceni – priča za “Blic” Nebojša Kundačina.

Upravo sa takvim osećajem danas igraju „Filomenu Marturano“. Predstava i dalje nailazi na snažan prijem publike, ali je posebno emotivna za one koji su je stvarali zajedno sa Markovićem.

– S radošću je igramo svih ovih godina u Tivtu i to se vidi i po reakcijama publike, koliko to njima znači, a pogotovo nama – ističe glumac.

Jagoševa energija na probama bila je nezaboravna

Kada se vrati u vreme kada je počinjao da sarađuje sa Jagošem Markovićem, Kundačina se najpre seća njihove prve predstave – „Lukrecija iliti Ždero“, koju su radili pre oko 30 godina.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

– To je za mene stvarno bilo posebno iskustvo. Radili smo u Teatru “Vuk”, u svim nemogućim uslovima, ali ta energija, snaga i zanos koji je Jagoš nosio sa sobom, i na probama i u radu, ostali su mi upamćeni. To se nije promenilo od našeg prvog susreta. Isti taj intenzitet postojao je svaki put kada smo radili novu predstavu.

Jagoš je, kaže, pozorište nosio u sebi. Bio je umetnik koji se radu pristupao celim bićem i koji je umeo da pokrene ljude oko sebe.

– Bio je glumac po svom biću, u onom šekspirovskom smislu, kao što su i Šekspir ili Molijer bili glumci. Ta snaga, energija i posvećenost koju je emitovao, i način na koji se posvećivao svakome, kolegama, glumcima, ljudima na probama, taj žar i energija, to je nešto što će ostati karakteristično za njega.

Za Jagoša se često govorilo da je bio veliki umetnik, ali i da je u sebi sačuvao dete, onu nesputanu sposobnost da se igra i mašta.

– To je taj spoj, rekao bih, taj ludizam, odnosno ta vrsta nesputane mašte koju je nosio sa sobom, pretpostavljam, još od detinjstva. Kao kada se deca igraju u pesku i grade dvorce, predmete ili neki svoj svet. Tako je njemu pozorište bilo svet i tu je nekako bio svoj na svome.

Ne smemo da zaboravimo velike umetnike

Kundačina smatra da je pozorište neprekinuta nit koja povezuje generacije umetnika. Iako se o velikim imenima često govori tek povodom godišnjica i jubileja, njihovo nasleđe ne bi smelo da bude prepušteno zaboravu.

– Ne bih voleo da se to potvrdi. Ako se tako nešto desi, nije dobro. Pozorišni svet, odnosno ta nit, neprekinuta je i mora da se održava. Uvek moramo da budemo svesni toga. Ja imam osećaj da mi, kad god sam na sceni, negde u podsvesti prođe kroz glavu kakve su veličine sve stajale na tim scenama.

Foto: Video Zoran Gajić / RAS Srbija

Zato, dodaje, trag velikih umetnika ne može tek tako da nestane.

– To nikako ne može da se izbriše, ali ne bi smelo ni da se zaboravi. Mislim da svi mi duboko u sebi nosimo tu nit i pokušavamo da nastavimo onom posvećenošću i angažmanom koji su neophodni i bez kojih pozorište ne može da nastavi.

Pozorište je moje mesto

Iako je tokom bogate karijere radio i pred kamerama, Kundačina je najveći deo svog umetničkog puta ipak vezao za pozorište. Kaže da je to, pre svega, bio splet okolnosti, ali i ljubav koja se rodila još dok je bio gledalac.

– Sve je to bilo igrom slučaja, iako je moje prirodno stanište pozorište. Prvo sam se zaljubio kao gledalac, pa me je to uvuklo u taj magični svet na sceni. Tako da je to osnovno.

Film i televizija, međutim, nisu mu bili strani.

– Film i televizija, kao i dramski programi u kojima sam radio, bili su inspirativni za mene. Imao sam osećaj drugačijeg pristupa, ali isto tako i snage i osećaja da se baviš nečim što je vredno i za šta treba da se potrudiš. Ali jeste, pozorište je moje mesto.

Iako se u poslednje vreme ređe pojavljuje pred kamerama, Kundačina nije u potpunosti odsutan iz filmskog i televizijskog sveta. Prošle godine snimao je film “Linija” sa Draganom Elčićem, koji je trenutno u montaži.

– Imam ja taj mali kontinuitet u smislu rada pred kamerom, ali ne tako intenzivno kao u pozorištu.

Van scene, kaže, vodi prilično miran život. Voli da čita, sluša muziku, šeta i provodi vreme sa prijateljima. Na pitanje da li je zaista toliko miran i tih čovek, kako ga opisuju ljudi koji ga poznaju, odgovara da sve ipak zavisi od okolnosti.

– Zavisi od okolnosti i situacija u životu. Svi prolazimo kroz različite faze. Ali nekako pokušavam da se držim toga da su sklad i mir nešto čemu težim. Naravno, okolnosti i životne situacije vas često stave u poziciju da ne možete uvek da ih kontrolišete.

Foto: Instagram/ marijamajakundaciina / Ringier

Kada ne radi, prija mu jednostavan ritam.

– Volim da čitam, da slušam muziku, da šetam, da hodam dosta. Nisam baš često u prirodi, ali volim da sam u nekom laganom pokretu. I raduje me kada sa prijateljima sednemo i opušteno razgovaramo.

Marija je sjajna mlada glumica

Njegov privatni život vezan je i za glumu. Njegova supruga Marija, koja je 33 godine mlađa, takođe je glumica, a zajedno su igrali u predstavi „Poslednja pesma“.

– Igrali smo jednu predstavu i trebalo bi da se nastavi. To je “Poslednja pesma” o Jovanu Dučiću. Biće, valjda, prilike da još nešto radimo zajedno.

Kada treba da oceni suprugu kao glumicu, Kundačina nema dilemu.

– Sjajna je glumica. Mlada je i tek su pred njom pozorišni izazovi, kao i svi drugi. To je nešto što je pred svakim mladim glumcem veliki izazov.

Kao kolega i suprug, trudi se da joj bude podrška koliko može.

– Tu sam koliko mogu da pomognem.

S obzirom na to da mladim glumicama nije uvek lako da dođu do velikog broja kvalitetnih uloga.

– To je pitanje dramaturgije, dramaturga i raznih okolnosti. Sve to ide nekim svojim tokom, prirodnim. Biće to – naglašava glumac.

A kada bi se ukazala prilika da sa suprugom radi na filmu ili seriji, kaže da bi je prihvatio.

– Ako bi se ukazala prilika, zašto da ne.

Piše, ali ne žuri da postane reditelj

Za razliku od mnogih glumaca koji su tokom karijere odlučili da se okušaju u režiji ili produkciji, Kundačina se nije odlučio na taj korak.

– Nisam baš odlučivao da uzmem tu odgovornost kao reditelj. Ali radeći neke “ad hok” projekte, često sam imao priliku da neke stvari predložim rediteljima, koji su ih prihvatali.

Ipak, postoji jedan deo njegovog stvaralaštva koji publika još nije imala priliku da upozna.

– Ponekad nešto zapišem. Imam neke svoje jednočinke ili drame, dramice, ne znam kako da ih nazovem, ili neke crtice. Pretpostavljam da ću to jednog dana malo doraditi, pa ću se potruditi da to ili negde uradim ili, ako ništa drugo, objavim.

Kundačina je tokom karijere ostao prepoznatljiv upravo po tome što nije želeo da svoj javni prostor gradi na stvarima koje nemaju veze sa njegovim poslom. Medijska pažnja mu, kaže, nije cilj.

– To mene stvarno ne zanima. Osnovna moja vokacija i ono što me zanima u pozorištu jeste ono što je vezano za glumu i moj posao. Sve drugo ostavljam po strani. Ja ne želim da se time bavim – zaključuje Kundačina.